PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Aka­de­mik Mi­lo­rad Ek­me­čić (1928-2015) bio je je­dan od naj­ve­ćih srp­skih isto­ri­ča­ra, a iza se­be je osta­vio bo­ga­to na­uč­no dje­lo traj­ne, ne­pro­la­zne vri­jed­no­sti. Ob­ja­vio je ogrom­ni broj knji­ga, a me­đu nji­ma po­seb­no mje­sto za­u­zi­ma knji­ga „Du­go kre­ta­nje iz­me­đu kla­nja i ora­nja, isto­ri­ja Sr­ba u no­vom vi­je­ku,1492-1992”, ko­ja je, u iz­da­nju be­o­grad­skog „Evro Đun­ti”, do­ži­vje­la če­ti­ri iz­da­nja. Upra­vo iz ove knji­ge, uz lju­ba­zno odo­bre­nje nje­go­ve su­pru­ge Mi­le­ne, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va, sa iz­vje­snim skra­će­njem, ob­ja­vi­će­mo po­gla­vlje „Sr­bi u ra­to­vi­ma 18. vi­je­ka”. Ina­če, aka­de­mik Ek­me­čić je pre­ma „Da­nu” imao na­ro­či­to po­što­va­nje, u dva na­vra­ta smo felj­to­ni­zi­ra­li dva nje­go­va zna­čaj­na ra­da, a sa njim smo ob­ja­vi­li i in­ter­vju „Na­ci­ja je pri­rod­na te­ko­vi­na”, ok­to­bra 1999.
Prof. dr Mi­lo­rad Ek­me­čić je ro­đen 1928, u Pre­bi­lov­ci­ma (Ča­plji­na). Na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Sa­ra­je­vu od 1952. pro­šao je sva na­stav­nič­ka zva­nja. U ma­ju 1992. uhap­si­le su ga za­jed­no sa po­ro­di­com „Ze­le­ne be­ret­ke”, ali je uspio da taj­no pre­bjeg­ne na te­ri­to­ri­ju Re­pu­bli­ke Srp­ske. Od sep­tem­bra 1992. go­di­ne do pen­zi­o­ni­sa­nja 1995. go­di­ne, bio je re­dov­ni pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du. Bio je član Aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti BIH, Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti i do­pi­sni član Cr­no­gor­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti. Umro je u Be­o­gra­du, 29. av­gu­sta 2015.
Su­ko­bi evrop­skih si­la i Ru­si­je sa Tur­skom pred­sta­vlja­ju u mo­de­r­noj di­plo­mat­skoj isto­ri­ji Is­toč­no pi­ta­nje, kao pi­ta­nje di­o­be Tur­skog car­stva. Iz­raz je na­stao tek na­kon po­čet­ka grč­ke re­vo­lu­ci­je 1821, ali je prak­sa po­sto­ja­la znat­no ra­ni­je i kr­šte­na dru­gim ime­ni­ma (‘„Res ori­en­ta­les”, „Les af­fa­i­res d’ Ori­ent”). U isto­rij­skoj na­u­ci po­sto­ji ci­je­la jed­na di­sci­pli­na ko­ja iz­u­ča­va „Is­toč­no pi­ta­nje” i tra­ži nje­go­vu ja­snu de­fi­ni­ci­ju. Od po­čet­ka su se raz­dvo­ji­le dvi­je osnov­ne ško­le. Po sta­ri­joj, Is­toč­no pi­ta­nje je bor­ba islam­skog is­to­ka sa hri­šćan­skom Evro­pom, od nji­ho­vog pr­vog su­sre­ta na Bli­skom is­to­ku u ra­nom sred­njem vi­je­ku. Pri­je ne­go što je islam po­stao osnov­no obi­ljež­je Is­to­ka, još u an­tič­ko vri­je­me, gla­si ta te­o­ri­ja, po­sto­jao je su­kob Rim­skog car­stva sa za­pa­da i Per­si­je i Sa­ra­ce­na na Is­to­ku. Gra­ni­ca me­đu nji­ma je išla od Eufra­ta do Ni­la u Egip­tu. Bi­lo je per­sij­skih ca­re­va ko­ji su tvr­di­li da je ta gra­ni­ca na ri­je­ci Ma­ri­ci u Tra­ki­ji. Sla­bost te te­o­ri­je je što ne mo­že iza­ći na kraj sa ide­o­lo­gi­jom vi­ših i ni­žih ci­vi­li­za­ci­ja, kao i stal­na ten­den­ci­ja da se gra­ni­ca me­đu nji­ma od­re­di li­ni­jom raz­dva­ja­nja od pra­vo­slav­nih. Pre­o­vla­đu­ju­ća te­o­ri­ja je ipak da Is­toč­no pi­ta­nje pred­sta­vlja raz­do­blje na­za­do­va­nja Osman­lij­skog car­stva od po­ra­za pod Be­čom 1683, do iš­če­za­va­nja tog car­stva i Lo­zan­ske kon­ven­ci­je o raz­mje­ni sta­nov­ni­štva sa Grč­kom 1923. (...)
Is­toč­no pi­ta­nje je ne sa­mo ve­za­no ne­go je i bi­lo uvi­jek uslo­vlja­va­no su­ko­bi­ma in­te­re­sa ve­li­kih si­la na evrop­skom kop­nu. Ovo je vri­je­me kad zvi­je­zda ne­kih ve­li­kih i sred­njih si­la za­la­zi. Po­čet­kom vi­je­ka se Šved­ska, pod mla­dim di­na­mič­nim kra­ljem Kar­lom XII, upi­nje da po­ve­že „do­mi­ni­um ma­ris bal­ti­ci”, sa bor­bom oko pre­vla­sti uz ri­je­ku Du­nav. U fi­lo­zo­fi­ji en­gle­skog eko­no­mi­ste Ada­ma Smi­ta 1776. o na­či­nu ka­ko se po­ve­ća­va bo­gat­stvo na­ro­da, sma­tra se da je Du­nav eko­nom­ska ži­la ku­ca­vi­ca Nje­mač­ke. Iako to ni­je bi­lo uvjer­lji­vo u do­ba dok par­na ma­ši­na (od 1769) ni­je po­če­la da u pred­sta­va­ma slo­ven­skih na­ro­da po­sta­je „đa­vol­skog na­ro­da ma­ši­na” (ka­ko će doc­ni­je je­dan Tol­sto­jev kmet gle­da­ti pro­la­zak lo­ko­mo­ti­ve). Du­nav je još bio ma­gi­stra­la ra­ta. Tač­no je da voj­ske uvi­jek pu­tu­ju istim sta­za­ma ko­je pret­hod­no uti­re zla­to. Fran­cu­ska ni­je ima­la sa­mo po­li­tič­kih i stra­te­ških raz­lo­ga da ču­va sa­vez sa Tur­skom, ne­go se nje­ni di­plo­ma­ti uvi­jek prav­da­ju ve­li­kim ko­ri­sti­ma ko­je ima­ju od tr­go­vi­ne sa Tur­skom. Ci­je­la oblast Mar­se­lja je pro­cvje­ta­la, a naj­ma­nje mi­li­on lju­di je od to­ga ima­lo ko­ri­sti. Vol­ter je go­vo­rio da se Fran­cu­ska uvi­jek po­ma­lo mu­sta­fi­la (La na­tion fran­ca­i­se erat un peu mo­u­stap­ha”). Tr­go­vi­na je bi­la raz­log da, po­la vi­je­ka po­sli­je Šved­ske, i ve­ne­ci­jan­ske rat­ne la­đe na me­di­te­ran­skim oba­la­ma po­či­nju da to­nu. U po­čet­ku 18. vi­je­ka Šved­ska je igra­la ne­ku ulo­gu u bor­bi ve­li­kih si­la, ko­je su či­ni­le spolj­ni okvir u ko­me se od­i­gra­va srp­ska isto­ri­ja. Na kra­ju to­ga vi­je­ka je Ve­ne­ci­ja pre­sta­ja­la da bu­de uvjer­lji­va si­la na me­di­te­ran­skim oba­la­ma i do­sta br­zo si­la­zi sa sce­ne. To ni­je srp­ska isto­ri­ja, bez sum­nje, ali je­ste lo­nac u ko­me se i srp­ska čor­ba va­ri­la. Su­ko­bi in­te­re­sa ve­li­kih si­la su bi­li du­bin­ski fak­tor, do­volj­no ne­vi­dljiv da ga pi­sci mo­gu ig­no­ri­sa­ti, ko­ji je od­lu­či­vao za­što se i ka­ko ne­što me­đu Sr­bi­ma de­ša­va­lo.
Osam­na­e­sti srp­ski vi­jek je hro­no­lo­ški tač­no uslo­vljen nje­go­vim evrop­skim raz­vo­jem. Ve­li­ki di­plo­ma­ta Pe­tra Ve­li­kog P.B.Vo­znji­cin je upo­znao Sr­be sa pre­go­vo­ri­ma oko us­pos­ta­vlja­nja Kar­lo­vač­kog mi­ra od 1697. do 1699. Pra­vi mir sa Tur­skom Ru­si­ja je us­po­sta­vi­la naj­pri­je pri­mir­jem u Srem­skim Kar­lov­ci­ma, pa ko­nač­nim pot­pi­si­va­njem u Ca­ri­gra­du na isto ta­ko pri­mir­je u tra­ja­nju od 30 go­di­na u ju­lu 1700. No­vi ru­ski po­sla­nik Ukra­jin­cev je pred sul­ta­nov sa­raj u Bos­fo­ru do­šao na rat­noj la­đi sa 40 to­po­va (‘„Tvr­đa­va”). Gra­đe­na je u Vo­ro­nje­žu na Do­nu, kad ni­ko ni­je vje­ro­vao ru­skom ca­ru da će „bro­do­vi se­bi na­ći pri­sta­ni­šte”, ne­gdje ta­da još za Ru­si­ju ne­po­sto­je­ćih du­bo­kih mor­skih lu­ka. Gr­mlja­vi­na svih to­po­va na bro­du je otvo­ri­la no­vo raz­do­blje ljud­ske isto­ri­je. To je pr­vi ru­ski rat­ni brod na me­di­te­ran­skim oba­la­ma. Do­ta­da je i Cr­no mo­re sma­tra­no tur­skim je­ze­rom, pa se u islam­skom svi­je­tu go­vo­ri­lo da je to mo­re „jed­na dje­vi­ca ko­ju ni­ka­da ni­je­dan ne­vjer­nik ni­je do­dir­nuo”. (NA­STA­VI­ĆE SE)