-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Lju­bav pre­ma Dra­gi pro­bu­di­la je u kra­lju Alek­san­dru že­lju za stva­ra­njem po­tom­stva i po­ro­di­ce. On je bio ti­me op­sjed­nut. Iz pre­pi­ske sa­zna­je­mo ka­ko je že­lja za dje­com na­ra­sta­la iz go­di­ne u go­di­nu. Alek­san­dar to­kom 1897. go­di­ne, dok se me­đu nji­ma pri­li­ke još ni­su usta­li­le, ni­je če­sto po­mi­njao dje­cu. Ka­da je ve­za po­sta­la sta­bil­na i uho­da­na, nje­go­va že­lja je po­sta­la glav­na te­ma pre­pi­ske, a vje­ro­vat­no i nji­ho­vog od­no­sa. U ju­nu 1898. go­di­ne pi­sao joj je: „Što bi vo­lio, lju­ba­vi, tu na­šu be­bi­cu, što bih bio sre­ćan da ču­jem da mi ni­si sa­ma, ne­go da osje­ćaš ku­ca­nje jed­nog ma­log stvo­ra, ko­ji je pro­iz­vod na­še lju­ba­vi”. Bio je to­li­ko za­ne­sen da joj je, jed­nom pri­li­kom, po­klo­nio fi­gu­ru ro­de. Te­ško je na­zre­ti da li je kralj pri­tom po­mi­šljao na ra­đa­nje van­brač­nog dje­te­ta, što je ma­nje vje­ro­vat­no, ili je pla­ni­rao brak. Pre­ma ri­je­či­ma Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća, Alek­san­dar ni­je bio upu­ćen u Dra­gi­ne zdrav­stve­ne pro­ble­me zbog ko­jih ona ni­je mo­gla da osta­ne bre­me­ni­ta. Me­đu­tim, su­de­ći pre­ma pi­sa­nju ko­je je kralj upu­tio jed­nom pa­ri­skom lje­ka­ru, Alek­san­dar ne sa­mo da je bio upo­znat sa nje­nim sta­njem, ne­go ju je i na­go­va­rao da ode na li­je­če­nje.
Kra­lje­va oko­li­na je, upra­vo u vri­je­me ka­da je Alek­san­dar ostva­rio svo­ju pr­vu, pra­vu i pot­pu­nu lju­bav­nu ve­zu, bi­la sklo­na da sum­nja u nje­go­vu spo­sob­nost da ima po­tom­stvo. Pre­ma tvr­đe­nju Vla­da­na Đor­đe­vi­ća, sa me­di­cin­ske tač­ke gle­di­šta, kralj je pa­tio od „ma­le, la­ko ot­klo­nji­ve ano­ma­li­je”. Ra­di­lo se o fi­mo­zi, ko­ja pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, iz ne­ra­zu­mlji­ve dis­kre­ci­je u od­no­si­ma iz­me­đu oca i si­na, ni­je na vri­je­me ot­klo­nje­na. Kra­lje­vi pro­ble­mi u od­no­si­ma sa že­na­ma bi­li su pred­met raz­go­vo­ra me­đu mi­ni­stri­ma tek obra­zo­va­ne Đor­đe­vi­će­ve vla­de. Mi­sli­lo se da je kra­lje­va pri­vr­že­nost Dra­gi uzro­ko­va­na upra­vo nje­go­vom ne­spo­sob­no­šću da ima od­no­se sa dru­gim že­na­ma. Vu­ka­ši­nu Pe­tro­vi­ću je re­kao da sa­mo sa njom mo­že bi­ti sre­ćan. Sum­nje su išle to­li­ko da­le­ko da se mi­sli­lo da je kralj ne­spo­so­ban da „vr­ši brač­nu du­žnost”. Pre­ma pi­smi­ma ko­je je Alek­san­dar upu­tio Dra­gi od de­cem­bra 1897. do ju­la 1900. go­di­ne, ova­kve tvrd­nje ne sto­je. Svje­do­čan­stva ove vr­ste sa­mo do­ne­kle ot­kri­va­ju raz­lo­ge nje­go­ve ve­li­ke ve­za­no­sti za Dra­gu. Kralj je bio u go­di­na­ma ka­da je psi­hič­ka ne­sta­bil­nost, na­sta­la u dje­tinj­stvu, mo­gla ima­ti po­sle­di­ce na cje­lo­ku­pan emo­tiv­ni ži­vot. Alek­san­dar je te­ško, po­sli­je po­čet­nih ne­u­spje­ha, mo­gao bi­ti oslo­bo­đen od pri­ti­sa­ka te vr­ste. Za­ga­ziv­ši du­bo­ko u ve­zu sa Dra­gom, vje­ro­vat­no da ni­je vi­še ni bio za­in­te­re­so­van za slič­ne „iz­le­te”.
Ne­u­spje­si Srp­skog dvo­ra da se že­nid­bom kra­lja Alek­san­dra po­ve­že sa ne­kim od ve­ćih dvo­ro­va u Evro­pi bi­li su, spo­lja gle­da­no, po­sle­di­ca ne­ri­je­še­nih od­no­sa iz­me­đu kra­lje­vih ro­di­te­lja. Eho nji­ho­vih ras­pra­va uči­nio je da evrop­ske vla­da­lač­ke ku­će gle­da­ju sa ne­po­vje­re­njem na sta­nje u Sr­bi­ji i bu­duć­nost di­na­sti­je. Bor­ba za uti­caj i pre­stiž nad si­nom iz­me­đu kra­lja Mi­la­na i kra­lji­ce Na­ta­li­je, ko­ja je tra­ja­la od 1889. do 1900. go­di­ne, osta­vi­la je du­bo­kog tra­ga na po­li­tič­ke i dru­štve­ne pri­li­ke u Sr­bi­ji. U ta­kvim okol­no­sti­ma la­ko se mo­glo do­go­di­ti da kralj Alek­san­dar po­že­li da svo­ju pr­vu mla­dić­ku strast pre­tvo­ri u traj­nu ve­zu i brak. Ko­li­ko god se ta nje­go­va že­lja ko­si­la sa is­prav­nim shva­ta­njem vla­dar­skih du­žno­sti, ona je u isto vri­je­me bi­la put nje­go­ve eman­ci­pa­ci­je od ro­di­te­lja, ko­ju je sku­po pla­tio. Od 15. ju­la 1900. go­di­ne, ka­da je po­vje­rio svo­ju na­mje­ru da se ože­ni Dra­gom ge­ne­ra­lu Lju­bi Leš­ja­ni­nu, mar­ša­lu Dvo­ra, i Vo­ji­sla­vu Velj­ko­vi­ću, se­kre­ta­ru, pa do no­ći iz­me­đu 23. i 24. ju­la, ka­da je ko­nač­no sa­sta­vio vla­du Alek­se Jo­va­no­vi­ća, kralj je pro­šao kroz pra­vu palj­bu ubje­đi­va­nja da od­u­sta­ne od svo­je od­lu­ke. Naj­bli­ži lju­di su po­ku­ša­va­li da mu do­ka­žu ko­li­ko je Dra­ga Ma­šin ne­pri­kla­dan iz­bor. Ubje­đu­ju­ći po­ten­ci­jal­ne mi­ni­stre i lju­de bli­ske Dvo­ru u va­lja­nost svo­je na­mje­re, kralj im je iz­no­sio po­je­di­no­sti nji­ho­ve ve­ze. I ka­sni­je, ka­da su mno­ge de­pu­ta­ci­je do­la­zi­le da če­sti­ta­ju kra­lju i „svi­je­tloj vje­re­ni­ci”, on je, sad već pro­bra­ni­jim ri­je­či­ma, ob­ja­šnja­vao raz­lo­ge za taj brak. Svje­stan svih pre­pre­ka ko­je su se po­ja­vi­le, osje­tio je po­tre­bu da se pred dru­gi­ma prav­da. Is­po­vi­je­dao se u na­di da će us­pje­ti da ubi­je­di oko­li­nu u is­prav­nost svo­ga iz­bo­ra. U tim tre­nu­ci­ma ni­je se po­na­šao ni­ma­lo kra­ljev­ski, jer je do­pu­stio da nje­go­va oko­li­na, po­li­ti­ča­ri, pa i svi­jet na uli­ci, bu­du upu­će­ni u naj­in­tim­ni­ji dio nje­go­vog ži­vo­ta.
Pro­kla­ma­ci­ja o vje­rid­bi ob­ja­vlje­na je u „Srp­skim no­vi­na­ma” 21. ju­la 1900. Kralj je, tek po­sli­je vje­rid­be, uva­žio ostav­ku vla­de. Đor­đe Ste­va­no­vić, mi­ni­star prav­de i Ži­van Ži­va­no­vić, mi­ni­star na­rod­ne pri­vre­de, mo­ra­li su da pri­sta­nu na mi­ni­stro­va­nje u no­voj vla­di. Iz­gle­da­lo je da je kri­za pro­šla. Kralj je u no­ći iz­me­đu 20. i 21. ju­la imao u ru­ka­ma de­pe­šu kra­lja Mi­la­na, ko­ji je, ne odo­bra­va­ju­ći brak svo­ga si­na, pod­nio ostav­ku na po­lo­žaj ko­man­dan­ta Ak­tiv­ne voj­ske. Mi­lan je ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je, zva­nič­no raz­ri­je­šen du­žno­sti. Osim to­ga, te no­ći je obra­zo­va­na vla­da Ni­ko­le Hri­sti­ća.
(NA­STA­VI­ĆE SE)