-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Po­jam usta­vo­bra­ni­te­lji ili usta­vov­ci, sa­vre­me­ni­ci su po­če­li da upo­tre­blja­va­ju od pro­lje­ća 1840. go­di­ne. Ide­o­lo­gi­ja na ko­joj se za­sni­vao usta­vo­bra­ni­telj­ski po­kret do­ne­kle se raz­li­ko­va­la od ide­o­lo­gi­je opo­zi­ci­je kne­zu Mi­lo­šu, jer je od pro­gla­še­nja Usta­va, po­li­tič­ka bor­ba pre­ra­sla u di­na­stič­ku bor­bu. Ne­ki me­đu naj­bor­be­ni­jim za­go­vor­ni­ci­ma pro­gla­še­nja Usta­va, pre­šli su u ta­bor obre­no­vi­će­va­ca, na pri­mjer Mi­le­ta Ra­doj­ko­vić i Đor­đe Pro­tić, ko­ji je is­ti­cao da je Usta­vom iz 1838. po­stig­nut cilj za ko­ji se opo­zi­ci­ja za­la­ga­la u bor­bi pro­tiv sa­mo­vla­šća kne­za Mi­lo­ša.
Me­đu­tim, do­la­zak kne­za Mi­ha­i­la u Sr­bi­ju obre­no­vi­ćev­ci su sma­tra­li kao pri­li­ku za ob­ra­čun sa pro­tiv­ni­ci­ma. Po­sli­je za­vr­šet­ka skup­šti­ne u Be­o­gra­du, kra­jem mar­ta 1840, u unu­tra­šnjo­sti Sr­bi­je sve se gla­sni­je go­vo­ri­lo pro­tiv Pe­tro­ni­je­vi­ća i Vu­či­ća. Pod pa­ro­lom da va­lja po­mo­ći „za­ro­blje­nom” kne­zu, na­rod iz ko­lu­bar­skog sre­za i oko­li­ne Sme­de­re­va „u go­mi­la­ma” je do­la­zio u Top­či­der da jav­no is­po­lji po­dr­šku kne­zu, otvo­re­no zah­ti­je­va­ju­ći da se ob­ra­ču­na­ju sa nje­go­vim pro­tiv­ni­ci­ma. Za­to su Pe­tro­ni­je­vić i Vu­čić, prav­da­ju­ći se ugro­že­nom lič­nom bez­bjed­no­šću, za­jed­nič­ki pot­pi­sa­li ostav­ku na svo­ja zva­nja i pre­da­li je kne­zu Mi­ha­i­lu 1. ma­ja 1840. go­di­ne. Pe­tro­ni­je­vić je pod­nio ostav­ku na zva­nje kne­že­vog sa­vjet­ni­ka, kne­žev­nog pred­stav­ni­ka i mi­ni­stra ino­stra­nih dje­la, a Vu­čić na mje­sto kne­že­vog sa­vjet­ni­ka i čla­na Sa­vje­ta. Kao po­vod na­ve­li su po­bu­nu u Sme­de­rev­skom okru­gu, ko­ja je pre­ma nji­ho­vom mi­šlje­nju bi­la upe­re­na pro­tiv nji­ho­vih ži­vo­ta. Pe­tro­ni­je­vić je o svom po­stup­ku oba­vi­je­stio sa­dr­za­ma Hu­srev-pa­šu, be­o­grad­skog mu­ha­fi­sa i Va­šćen­ka. Ali, knez Mi­ha­i­lo ostav­ke ni­je od­mah uva­žio, po­la­ze­ći od Usta­va ko­jim je pro­pi­sa­no ka­ko je kne­že­vo is­klju­či­vo pra­vo da po­sta­vlja i raz­re­ša­va či­nov­ni­ke. Pe­tro­ni­je­vi­ćev i Vu­či­ćev po­stu­pak oci­je­nio je kao sa­mo­vo­ljan čin pred­u­zet s na­mje­rom da se na­ru­ši kne­že­vo do­sto­jan­stvo. Vri­je­me će po­ka­za­ti, za­klju­čio je knez Mi­ha­i­lo, da li su Pe­tro­ni­je­vi­će­va i Vu­či­će­va dje­la bi­la oprav­da­na „ili će se ona kao sa­zre­va­nja plo­di in­tri­ga va­ši i dru­gi li­ca po­ka­za­ti, ko­ja su još pre do­la­ska mo­ga u Ser­bi­ju, po na­ro­du ra­se­ja­va­ne”. Ne sa­mo da im ostav­ke ni­je­su uva­že­ne, ne­go im je knez Mi­ha­i­lo istog da­na na­re­dio da po­sje­te fran­cu­skog kon­zu­la u Be­o­gra­du po­vo­dom „da­na kra­lja fran­cu­skog”. Po­vi­nu­ju­ći se „vo­lji kne­že­voj”, Pe­tro­ni­je­vić je to uči­nio. Uka­zom kne­za Mi­ha­i­la od 8. ma­ja 1840. go­di­ne, Pe­tro­ni­je­vić je, po­što je pre­šao pod tur­sku za­šti­tu, raz­ri­je­šen svih du­žno­sti, a za za­stup­ni­ka kne­že­vog pred­stav­ni­ka i mi­ni­stra ino­stra­nih dje­la ime­no­van je Pa­un Jan­ko­vić, se­kre­tar Kne­že­ve kan­ce­la­ri­je.
Pe­tro­ni­je­vić i Vu­čić su ubr­zo po­sli­je pod­ni­je­te ostav­ke za­tra­ži­li tur­sku za­šti­tu i po­što su je do­bi­li pre­šli su u ka­le­meg­dan­sku tvr­đa­vu. Po­stu­pak da naj­vi­ši srp­ski zva­nič­ni­ci tra­že za­šti­tu do­ju­če­ra­šnjih lju­tih pro­tiv­ni­ka, što je bi­lo ne­za­mi­sli­vo za vri­je­me knez Mi­lo­še­ve vla­da­vi­ne, ozna­ča­vao je po­če­tak no­vog raz­do­blja u po­li­tič­kim od­no­si­ma u Sr­bi­ji. Usta­vo­bra­ni­telj­sku tur­ko­fil­sku ten­den­ci­ju od pro­lje­ća 1840. go­di­ne oli­ča­vao je Pe­tro­ni­je­vić ko­ji je sma­trao da je iz­me­đu Sr­ba i Tu­ra­ka pre­sta­lo „ono ne­pri­ja­telj­sko sta­nje, ko­je je po ne­sre­ći do 1815. i tra­ja­lo”. Pre­bje­ga­va­nje pod tur­sku za­šti­tu Pe­tro­ni­je­vić je sma­trao le­gi­tim­nim i to je obra­zlo­žio pi­šu­ći Sa­vje­tu iz be­o­grad­ske tvr­đa­ve 20. ma­ja 1840. go­di­ne: „To smo sad pri­nu­đe­ni mo­li­ti vi­so­ko­slav­ni Sa­vjet Knja­že­stva srp­skog da nam iz­vo­li ja­vi­ti po kom pra­vu i u če­mu smo osu­đe­ni za ta­ko­ve (bun­tov­ni­ke – prim. R.P.), ili je to kri­vi­ca na­ša ka­kva, ko­ja je uvre­di­la bun­tov­ni­ke (mi­sli se na pri­sta­li­ce kne­za Mi­ha­i­la – prim. R.P.), ili je ona što smo mi pod za­šti­tu oto­man­sko­ga ca­ra pri­be­gli? Pak, ako je pr­vo, rad smo zna­ti u če­mu se so­sto­ji ta uvre­da, ako li je vto­ro, ta­ko­đe ra­di smo zna­ti, je li to kri­vi­ca, što smo po zna­nju na­še­ga ovo­ga ca­ra za na­šeg vla­da­te­lja ca­ra dr­ža­li. Pak, ako ni­smo po­go­di­li, da nam se ja­vi, kom bi dru­gom ca­ru tre­ba­lo pri­be­ga­va­ti, da i mi zna­mo”. S Pe­tro­ni­je­vi­ćem i Vu­či­ćem u be­o­grad­sku tvr­đa­vu pre­bje­gla su još dva­de­set če­tvo­ri­ca pro­tiv­ni­ka knez Mi­ha­i­lo­ve vla­de. Oko Ka­le­meg­da­na vo­đen je po­tmu­li rat, po­što je po­li­ci­ja u Be­o­gra­du po­ja­ča­nim stra­ža­ma spre­ča­va­la u va­ro­ši pre­o­sta­le usta­vo­bra­ni­telj­ske pri­sta­li­ce da pre­bjeg­nu u tvr­đa­vu na šta su ih Pe­tro­ni­je­vić i Vu­čić pod­sti­ca­li.
Za­mi­sao da Por­ti­ni či­nov­ni­ci, u svoj­stvu ko­me­sa­ra, re­ša­va­ju unu­tra­šnje spo­ro­ve u Sr­bi­ji ja­vi­la se u je­sen 1838. go­di­ne, ka­da se pi­sa­nje Usta­va bli­ži­lo kra­ju. Pe­tro­ni­je­vić se u jed­nom tre­nut­ku no­sio mi­šlju da ustav u Sr­bi­ju do­ne­su dvo­ji­ca Por­ti­nih ko­me­sa­ra, ali je od pred­lo­ga od­u­stao, po­što mu je pre­do­če­no da mo­že usli­je­di­ti ne­ga­tiv­na re­ak­ci­ja jav­no­sti ko­joj ne bi od­go­va­ra­lo da Ustav, pred­sta­vljen kao osnov „na­rod­ne sre­će”, do­ne­su tur­ski či­nov­ni­ci. Vu­čić je u do­go­vo­ru sa osta­lim opo­zi­ci­o­na­ri­ma sa­vje­to­vao Pe­tro­ni­je­vi­ća da taj po­sao umje­sto ko­me­sa­ra oba­ve be­o­grad­ski ve­zir Ju­suf-pa­ša i ru­ski kon­zul Va­šćen­ko. Ka­da su se unu­tra­šnje pri­li­ke u Sr­bi­ji u pro­lje­će 1840. go­di­ne za­o­štri­le, Por­ta je je­dva do­če­ka­la po­vod da po­ša­lje spe­ci­jal­nog iza­sla­ni­ka, na šta su je pod­sta­kle Pe­tro­ni­je­vi­će­ve i Vu­či­će­ve žal­be i iz­vje­šta­ji be­o­grad­skog mu­ha­fi­sa. U fer­ma­nu iz­da­tom 14. ju­na, ko­jim je srp­ska vla­da oba­vi­je­šte­na o sla­nju ko­me­sa­ra, is­ti­če se da je on po­slan zbog ne­mi­ra u po­je­di­nim okruž­ji­ma ko­je su iza­zva­li „zlo­mi­šlje­ni­ci ko­ji su se bes­put­no pro­ti­vu Usta­va i ze­malj­sko­ga po­ret­ka... koj po­stu­pak ta­ko je do­ve­den do mo­je­ga Car­sko­ga zna­nja da vi­še ni­je po­treb­no ni­ka­kvo dru­go iz­ja­sne­ni­je” (pod­vu­kao R.P.). Osim kne­zu Mi­ha­i­lu i srp­skoj vla­di, u fer­ma­nu se na­re­đu­je na­rod­nim star­je­ši­na­ma „da se po pri­vr­že­no­sti va­šoj ne­to­lo­žno po­sta­ra­te u so­gla­si­ju s vi­so­kim Ko­me­sa­rom i če­sti­tim pa­šom be­o­grad­skim sve ono što se go­re za­po­vi­je­da u po­do­ba­telj­ni po­re­dak pri­ve­sti i što god re­če­ni Efen­di­ja bu­de va­ma go­vo­rio po­slu­šaj­te i pri­mi­te jer­bo je ovo ono što vam bu­de ka­zi­vao od mo­je car­ske stra­ne i mo­je su re­či”. Ul­ti­ma­tiv­nim to­nom fer­ma­na is­ti­can je Por­tin su­ve­re­ni­tet u Sr­bi­ji i „le­gi­tim­nost” tur­skog upli­ta­nja u srp­ske raz­mi­ri­ce. Za ko­me­sa­ra je od­re­đen Mu­sa Sa­fe­ti efen­di­ja, član Vi­so­kog sa­vje­ta pra­vo­su­đa, ra­ni­ji def­ter­dar; on je za svo­ju mi­si­ju do­bio po­seb­na uput­stva.
(NA­STA­VI­ĆE SE)