-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Upra­vo u lje­to 1841. go­di­ne usta­vo­bra­ni­te­lji u Ca­ri­gra­du su se, zbog pro­mi­je­nje­nog ru­skog sta­va pre­ma nji­ho­vom po­vrat­ku, još vi­še oslo­ni­li na Por­tu. Pe­tro­ni­je­vić i Vu­čić op­tu­ži­va­li su Ru­si­ju da se umi­je­ša­la u Ni­šku bu­nu, is­ti­ca­li su kon­spi­ra­tiv­nu ulo­gu ba­ro­na Li­ve­na i kon­zu­la Va­šćen­ka u pri­pre­mi te bu­ne. U „Srp­skim na­rod­nim no­vi­na­ma” u Pe­šti po­ja­vi­li su se član­ci ko­je su do­sta­vlja­li usta­vo­bra­ni­te­lji iz Ca­ri­gra­da i nji­ho­vi sim­pa­ti­ze­ri iz Sr­bi­je; u nji­ma je is­ti­ca­na štet­nost ru­skog pro­tek­to­ra­ta za Sr­bi­ju, ko­ja je umje­sto jed­nog, ima­la dva go­spo­da­ra, pa je pi­sa­lo: „Ako se kad­god vo­pros sa­mo­stal­no­sti srp­ske po­kre­nuo bu­de, lak­še će bi­ti Ser­bi­ji opro­sti­ti se te­re­ta tur­skog, ne­go pri­ja­telj­stva ru­skog”. To je, u stva­ri, pred­sta­vlja­lo su­šti­nu Pe­tro­ni­je­vi­će­vog tur­ko­fil­stva: Sr­bi­ji, ko­ja se sre­di­nom 19. vi­je­ka na­la­zi­la iz­me­đu osla­blje­ne Tur­ske i sna­žne Ru­si­je, bi­lo je po­volj­ni­je da se dr­ži ma­nje opa­sne si­le. Ina­če, srp­sko-ru­ski od­no­si su kroz či­tav 19. vi­jek s vre­me­na na vri­je­me za­pa­da­li u kri­zu zbog raz­li­či­tih i ne­us­kla­đe­nih in­te­re­sa.
Po­li­tič­ki su­ko­bi u Sr­bi­ji to­kom pro­lje­ća i lje­ta 1840. go­di­ne, ko­ji su kul­mi­ni­ra­li od­la­skom usta­vo­bra­ni­telj­skih pr­va­ka iz ze­mlje, pre­ni­je­li su se na pi­sa­nje štam­pe. Na­su­prot pe­štan­skim „Srp­skim na­rod­nim no­vi­na­ma”, na­klo­nje­nim usta­vo­bra­ni­te­lji­ma, na­la­zi­le su se be­o­grad­ske „Srp­ske no­vi­ne”, zva­nič­ni list Kne­že­vi­ne, ko­je su bra­ni­le vla­du kne­za Mi­ha­i­la. Kao od­go­vor na pi­sa­nje „Srp­skih na­rod­nih no­vi­na”, štam­pa­na je u Pe­šti kra­jem 1841. ano­nim­na knji­ga Kri­ti­če­ski is­po­lo­va­no osve­tlje­nje naj­no­vi­ji pri­klju­če­ni­ja Ser­bi­je s ju­ri­di­če­sko-pu­blič­ne stra­ne. Iz po­sred­nih iz­vo­ra sa­zna­je se da su auto­ri Jo­van Stan­ko­vić i Pa­ja Po­po­vić, pri­sta­li­ce Obre­no­vi­ća. Knji­ga je zna­čaj­na po to­me što su pi­sci za­stu­pa­li sta­no­vi­šte da je knez Mi­ha­i­lo imao pra­vo na na­sled­no kne­žev­sko do­sto­jan­stvo, a ospo­ra­va­li su kao pro­tiv­u­sta­van čin Pe­tro­ni­je­vi­će­vo i Vu­či­će­vo ime­no­va­nje za kne­že­ve sa­vjet­ni­ke. Auto­ri za­klju­ču­ju ka­ko „dve ver­hov­ne vla­sti se­bi rav­ne i jed­na ot dru­ge ne­za­vi­si­me u Sta­tu (usta­vu) op­sta­ti ne mo­gu. Vu­čić i Pe­tro­ni­je­vić knja­za auk­to­rom (auto­rom) bu­ne i ne­pri­ja­te­ljem na­zi­va­ju­ći, do­sto­jin­stvo knja­za po­nja­li ni­su, a po­lo­že­ni­je svo­je spram knja­za u su­je­ti svo­joj pre­ko­mer­no su pre­ce­ni­li”. Po­sli­je go­di­nu da­na od­go­vor su ob­ja­vi­li Pe­tro­ni­je­vić i La­za Zu­ban. Nji­ho­va knji­ga, ta­ko­đe štam­pa­na bez ime­na auto­ra, bi­la je na­slo­vlje­na „Fak­ti­če­ski pri­da­tak k kri­ti­če­ski is­po­slo­va­no­me osve­tle­nju naj­no­vi­ji pri­klju­če­ni­ja Sr­bi­je s ju­ri­di­če­sko-pu­blič­ne stra­ne”. Alek­sa Si­mić u svo­joj auto­bi­o­gra­fi­ji pri­lo­že­noj Dru­štvu srp­ske slo­ve­sno­sti uz­gred ot­kri­va da je knji­ga dje­lo Pe­tro­ni­je­vi­ća i Zu­ba­na, na­gla­ša­va­ju­ći ka­ko je on na­mje­ra­vao da sro­či od­go­vor i bio je ve­ći dio na­pi­sao u Ca­ri­gra­du, ali su mu Pe­tro­ni­je­vić i Zu­ban, sa­vje­to­va­li da tu stvar pre­pu­sti nji­ma. Uoč­lji­vo je da je Pe­tro­ni­je­vi­će­va i Zu­ba­no­va pu­bli­ka­ci­ja dvo­stru­ko obim­ni­ja i do­ku­men­to­va­na zva­nič­nim ak­ti­ma iz Kne­že­ve kan­ce­la­ri­je, ali ar­gu­men­ti ko­ji­ma su po­bi­ja­ni sta­vo­vi o an­tri­dr­žav­noj po­li­ti­ci usta­vo­bra­ni­te­lja, na­ro­či­to u ve­zi s na­sled­nim kne­žev­skim do­sto­jan­stvom, ne dje­lu­ju uvjer­lji­vo. Prav­ne i po­li­tič­ke po­zi­ci­je jed­ne i dru­ge stra­ne va­lja­lo bi raz­ma­tra­ti u po­seb­nom ra­du. Ov­dje s ve­li­kom si­gur­no­šću na­vo­di­mo sa­mo to da se u Fak­ti­če­skom pri­dat­ku pre­po­zna­ju Pe­tro­ni­je­vi­će­vi sta­vo­vi. U toj knji­zi ka­že se da je „Por­ta nad­le­žni i za­ko­ni Go­spo­dar Ze­mlje (Sr­bi­je)” i da iz to­ga pro­is­ti­če nje­no pra­vo da po­sta­vlja sa­vjet­ni­ke kne­zu” te da Pe­tro­ni­je­vić i Vu­čić ni­je­su na­ru­ši­li Ustav „što su se po od­red­bi Ca­ra i na so­i­zvo­lje­nje Knja­za i po­ziv ve­će­ga de­la na­ro­da pri­mi­li zva­ni­ja, ko­je Ustav ne za­bra­nju­je, i ko­je ni­ka­ko sa­mo po se­bi ni­je mo­glo bi­ti na šte­tu na­ro­da, ra­di ko­ga je pol­ze Ustav i dat.” Prav­no tu­ma­če­nje uti­ca­ja Por­te na Kne­že­vi­nu Sr­bi­ju, Pe­tro­ni­je­vić i Zu­ban obra­zla­žu po­zi­va­ju­ći se na 66. član Usta­va u ko­me su na­ve­de­ni uslo­vi pod ko­ji­ma je Por­ta pre­ni­je­la vlast na srp­skog kne­za i na­re­di­la ve­zi­ru u Be­o­gra­du „da s Knja­zom so­ju­zi si­le svo­je k toč­no­me i stro­go­me iz­vr­ša­va­nju to­ga Usta­va i iz to­ga su iz­ve­li za­klju­čak da je Por­ta u Sr­bi­ji pr­vi i po­sled­nji su­di­ja”. Pe­tro­ni­je­vi­ću i Zu­ba­nu po­seb­no je sme­tao na­ziv vu­či­ćev­ci, ko­ri­šćen po be­o­grad­skim no­vi­na­ma. Sma­tra­li su da se svi usta­vo­bra­ni­te­lji ne mo­gu na­zva­ti tim ime­nom i da svi ko­ji su usta­li u od­bra­nu usta­va tre­ba da se na­zi­va­ju „usta­vov­ci­ma, bu­du­ći da se Usta­va, a ne Vu­či­ća dr­že­ći se, od knja­za odvo­ji­li”.
Šta će bi­ti sa usta­vo­bra­ni­telj­skom emi­gra­ci­jom, ri­je­še­no je ok­to­bra 1841. ka­da im je do­zvo­ljen po­vra­tak u Sr­bi­ju. U prat­nji Por­ti­nih ko­me­sa­ra Emin-efen­di­je i Mu­la Meh­me­da, Pe­tro­ni­je­vić i osta­li usta­vo­bra­ni­te­lji su iz Ca­ri­gra­da, pre­ko Var­ne, Ru­šču­ka i Đur­đe­va do­šli u Vla­šku, a po­čet­kom de­cem­bra u Ze­mun. Po­sli­je če­tr­na­e­sto­mje­seč­nog iz­gnan­stva Pe­tro­ni­je­vić je 18. de­cem­bra pre­šao u Be­o­grad, a istog da­na pri­mio ga je knez Mi­ha­i­lo i za­dr­žao ga na ruč­ku.
(NA­STA­VI­ĆE SE)