-PI­ŠE: mr Ra­do­je Fe­mić

Dram­ski tekst ,,Go­do je do­šao po svo­je” Žar­ka Ko­ma­ni­na pred­sta­vlja fi­nal­ni ele­ment in­ter­tek­stu­al­nog lan­ca, ob­je­di­nje­nog li­kom Go­doa. Na iz­vje­stan na­čin, Ko­ma­nin je ostva­rio no­vu „ak­tu­e­li­za­ci­ju mi­ta“. Te­ma ap­sur­da u ovom ko­ma­du re­a­li­zo­va­na je znat­no dru­ga­či­je u od­no­su na Be­ke­ta i Bu­la­to­vi­ća. Naj­pri­je, uoča­va se raz­li­či­to struk­tu­ri­ra­nje li­ko­va u od­no­su na Be­ke­ta i Bu­la­to­vi­ća. Dok je Bu­la­to­vić, mi­je­nja­ju­ći se­man­ti­ku i sim­bo­li­ku, za­dr­žao ime­na knji­žev­nih li­ko­va iz Be­ke­to­vog ko­ma­da, Ko­ma­nin se opre­dje­lju­je za for­mal­ni za­o­kret, da­ju­ći svo­jim knji­žev­nim ju­na­ci­ma dru­ga ime­na. Ta­kvim ge­stom na­go­vje­šta­va se no­va kon­tek­stu­a­li­za­ci­ja mo­ti­va Go­do­o­vog do­la­ska, kao čo­vje­ka sa­vre­me­ne epo­he. Ina­če, ova­kvo te­mat­sko po­zi­ci­o­ni­ra­nje Ko­ma­ni­no­ve dra­me bit­no od­stu­pa od nje­go­ve ključ­ne te­mat­ske pre­o­ku­pa­ci­je. Na­i­me, „sve Ko­ma­ni­no­ve dra­me i svi ro­ma­ni, iz­u­zev Pro­ro­ka, ba­ve se po­sle­di­ca­ma ra­ta, po­li­tič­kim de­o­ba­ma i dra­ma­ma unu­tar kru­ga krv­nih srod­ni­ka. U nje­go­vim ko­ma­di­ma od­je­ku­je bra­to­u­bi­lač­ko pro­klet­stvo zbog raz­li­či­tih opre­dje­lje­nja“.
Go­do je u Ko­ma­ni­no­voj vi­zi­ji već u po­pi­su li­ko­va ja­sno od­re­đen kao ne­ga­ti­van ju­nak. Nje­go­vo pred­sta­vlja­nje kao tr­gov­ca oruž­jem upu­ću­je na de­struk­tiv­nu pri­ro­du li­ka. Dok se kod Be­ke­ta Go­do uop­šte ne po­ja­vlju­je, kod Bu­la­to­vi­ća je pri­ka­zan kao pe­kar. Go­do u Bu­la­to­vi­će­voj dra­mi ipak ni­je do­bro­či­ni­telj, bez ob­zi­ra na to što je svo­jom pro­fe­si­jom usmje­ren na do­slov­no spa­sa­va­nje lju­di. U dra­mi „Go­do je do­šao po svo­je”, on je no­si­lac eks­pli­cit­nog zla. Sto­ga se mo­že re­ći da je Ko­ma­ni­no­va pro­jek­ci­ja ve­li­ke knji­žev­ne i me­ta­fi­zič­ke za­go­net­ke naj­pe­si­mi­stič­ni­ja, jer ona raz­bi­ja uto­pi­ju us­po­sta­vlje­nu Be­ke­to­vom dra­mom, i usto­li­ča­va dis­to­pi­ju ko­ja ima ap­surd­ni ka­rak­ter.
Ko­ma­ni­nov ap­surd je ap­surd sa­vre­me­ne epo­he. Na ovaj za­klju­čak upu­ću­je po­pis li­ca u dra­mi, u ko­jem se na­la­zi Go­do kao tr­go­vac oruž­jem, ali i nje­gov tje­lo­hra­ni­telj. Osim to­ga, u po­pi­su li­ca su na­ve­de­na i za­ni­ma­nja osta­lih li­ko­va. Dru­štve­ni sta­tus Ko­ma­ni­no­vih ju­na­ka su­ge­ri­san je za­ni­ma­nji­ma ka­kva su bi­zni­smen i me­na­džer. Osim Go­doa, va­žnu ulo­gu u tek­stu ima­ju Vla­di­mir i Jo­sip, ko­ji pri­su­stvu­ju po­ro­dič­nom sla­vlju, tj. svad­bi na ko­joj se vjen­ča­va­ju nji­ho­va dje­ca, Alek­san­dar i Ju­li­ja.
Ap­surd­nost dra­me „Go­do je do­šao po svo­je” re­a­li­zu­je se i po­sred­stvom ati­pič­ne sim­bo­li­ke ko­ju sa­dr­ži mo­tiv svad­be. Upr­kos po­čet­noj sve­ča­noj at­mos­fe­ri ko­ja od­li­ku­je svad­be­ni čin, ubr­zo se po­sred­no, pre­ko raz­go­vo­ra po­ro­dič­nih pri­ja­te­lja Vla­di­mi­ro­ve i Jo­si­po­ve po­ro­di­ce sa­zna­je su­šti­na dram­skog za­ple­ta. Tan­ko­sić, Vla­di­mi­rov ro­đak, i Am­bro­zi­je, Jo­si­pov ro­đak, ot­kla­nja­ju sva­ku sum­nju u pri­rod­nost sve­ča­nog či­na, ali i u ne­mi­lo­srd­nost Go­do­o­ve po­ja­ve. Tan­ko­sić, na pri­mjer, sa­ža­lji­vo go­vo­ri o Jo­si­po­vom etič­kom pa­du, ko­ji ga či­ni ap­surd­nim ju­na­kom.
Za raz­li­ku od Be­ke­to­ve ili Bu­la­to­vi­će­ve ob­ra­de ovog mo­ti­va, u Ko­ma­ni­no­voj dra­mi Go­do ne do­la­zi zbog dru­gih, već zbog se­be. Nje­gov do­la­zak zna­či na­go­vje­štaj stra­da­nja i pat­nje. Dra­ma „Go­do je do­šao po svo­je” ima dis­to­pij­ski ka­rak­ter i zbog mo­ti­va ko­ji­ma se tre­ti­ra­ju Vla­di­mi­ro­va i Jo­si­po­va oče­ki­va­nja u po­gle­du bu­duć­no­sti nji­ho­ve dje­ce. Ni oni ne sa­nja­ju o mo­guć­no­sti­ma sreć­nog i spo­koj­nog ži­vo­ta. Dis­to­pi­ja, me­đu­tim, ima tra­gič­ki ka­rak­ter, upra­vo zbog po­sto­ja­nja mi­mi­kri­je ko­jom se po­kri­va po­na­ša­nje ju­na­ka.
Go­do kao per­so­ni­fi­ka­ci­ja ak­tiv­ne de­struk­ci­je iza­zi­va zeb­nju i strah kod svih ko­ji ga iš­če­ku­ju, uče­stvu­ju­ći u far­si vjen­ča­nja. Am­bro­zi­je pri­mje­ću­je da ih Go­do „sve ima u ša­ci“. Na taj na­čin se ra­ci­o­na­li­zu­je osje­ća­nje stra­ho­po­što­va­nja ko­je pre­ma Go­dou ima­ju Vla­di­mi­ro­va i Jo­si­po­va po­ro­di­ca, kao i osta­li pri­sut­ni na svad­be­nom ve­se­lju. U to­me se ogle­da ključ­na struk­tur­na raz­li­ka u ob­li­ko­va­nju svi­je­ta ap­sur­da iz­me­đu Be­ke­ta i Bu­la­to­vi­ća, s jed­ne, i Ko­ma­ni­na, s dru­ge stra­ne. Pot­či­nje­nost pre­ma Go­dou kod Be­ke­ta je mo­ti­vi­sa­na me­ta­fi­zič­kim raz­lo­zi­ma, zbog če­ga su Vla­di­mir i Estra­gon ve­za­ni za jed­no mje­sto i one­mo­gu­će­ni da se po­kre­nu. Bes­po­moć­ni, ap­surd­ni ju­na­ci, u oče­ki­va­nju spa­se­nja raz­vi­ja­ju stra­ho­po­što­va­nje pre­ma Go­dou ko­ji ni­ka­ko ne do­la­zi. Kod Bu­la­to­vi­ća je si­tu­a­ci­ja dru­ga­či­je ri­je­še­na. Do­la­zak Go­doa raz­bi­ja ilu­zi­ju o nje­go­vom sa­vr­šen­stvu.
Ko­ma­ni­nov Go­do ni­je ete­ri­čan i mi­ste­ri­o­zan, na­lik Be­ke­to­vom Go­dou. „Ko­ma­ni­nov i Bu­la­to­vi­ćev Go­do su od ovog sve­ta, isto­rij­ska, po­sve čo­ve­ko­li­ka bi­ća“. On, me­đu­tim, ni­je ni neo­d­lu­čan i ne­mo­ćan, kao u Bu­la­to­vi­će­voj dra­mi. Za raz­li­ku od Be­ke­to­vih ju­na­ka, ko­ji sa­kra­li­zu­ju pro­ces če­ka­nja i na taj na­čin pra­ve pred­sta­vu o Go­dou, kod Ko­ma­ni­na ta­kav pri­stup iz­o­sta­je. Nje­mu je bli­ži na­čin ob­li­ko­va­nja te­me če­ka­nja ko­ji ka­rak­te­ri­še Bu­la­to­vi­će­vu dra­mu. Me­đu­tim, i u tim re­la­ci­ja­ma po­sto­ji va­žna raz­li­ka.
Ne­u­mit­nost Go­do­o­vog do­la­ska do kra­ja je su­prot­sta­vlje­na oče­ki­va­nji­ma onih me­đu ko­je do­la­zi. Ne­ga­tiv­na re­cep­ci­ja Go­do­o­vog do­la­ska pred­sta­vlja ključ­ni te­mat­ski za­o­kret i mo­me­nat kon­tra­sti­ra­nja u od­no­su na pret­hod­ne for­me ob­li­ko­va­nja ovog mo­ti­va, a dram­ski tekst „Go­do je do­šao po svo­je” us­po­sta­vlja auten­tič­ni na­čin kon­sti­tu­i­sa­nja ap­surd­ne sli­ke svi­je­ta.
(NA­STAVI­ĆE SE)