-PI­ŠE: mr Ra­do­je Fe­mić

Sa­mju­el Be­ket, Mi­o­drag Bu­la­to­vić i Žar­ko Ko­ma­nin na­pi­sa­li su dram­ske tek­sto­ve u ko­ji­ma po­vla­šće­no mje­sto pri­pa­da knji­žev­nom li­ku Go­doa, ko­ji se po­ja­vlju­je još u Bal­za­ko­vom stva­ra­la­štvu. Sa­mju­el Be­ket je svo­jom dra­mom ,,Če­ka­ju­ći Go­doa” uči­nio ovaj Bal­za­kov lik jed­nim od naj­po­zna­ti­jih i naj­u­pe­ča­tlji­vi­jih u evrop­skom knji­žev­nom kon­tek­stu dru­ge po­lo­vi­ne 20. vi­je­ka. U Be­ke­to­voj vi­zi­ji, Go­do je pre­ra­stao u sim­bol ve­li­ke me­ta­fi­zič­ke ne­iz­vje­sno­sti, ko­ja je tu­ma­če­na na raz­li­či­te na­či­ne. Raz­li­či­ta gle­di­šta pod­ra­zu­mi­je­va­ju in­si­sti­ra­nje na in­ter­di­sci­pli­nar­nom pri­stu­pu, ko­ji ob­u­hva­ta sa­znaj­ne do­me­te na­u­ke o knji­žev­no­sti, ali i re­li­gi­je, psi­ho­lo­gi­je, an­tro­po­lo­gi­je i dru­gih dru­štve­nih na­u­ka. Te­mat­sko te­ži­šte ogle­da usmje­re­no je pre­ma in­ter­tek­stu­al­noj ve­zi ko­ju je s Be­ke­to­vim dje­lom ostva­ri­la dra­ma Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća, ,,Go­do je do­šao”.
Bu­la­to­vi­će­va dra­ma je na taj na­čin po­nu­di­la svo­je­vr­snu od­go­net­ku ve­li­ke Be­ke­to­ve upi­ta­no­sti. U hro­no­lo­škom po­ret­ku, tre­ći u ni­zu je­ste Žar­ko Ko­ma­nin, ko­ji svo­jom dra­mom ,,Go­do je do­šao po svo­je” za­tva­ra in­ter­tek­stu­al­ni la­nac. Ko­ma­ni­no­va dra­ma pred­sta­vlja sa­dr­žaj­no i sim­bo­lič­ki naj­slo­bod­ni­ji ele­ment pro­u­ča­va­ne in­ter­tek­stu­al­ne cje­li­ne. Ko­ma­ni­no­va dram­ska vi­zi­ja naj­bli­ža je du­hu sa­vre­me­nog dru­štve­nog tre­nut­ka, i u zna­čaj­noj mje­ri eks­pli­ci­ra sim­bo­li­ku ko­lek­tiv­nog etič­kog po­sr­nu­ća, ostva­re­nog na raz­me­đi pro­šlog i ovog vi­je­ka.
Tri na­ve­de­ne dra­me obra­zu­ju je­din­stven knji­žev­ni i sim­bo­lič­ki niz, u okvi­ru ko­jeg tre­ba uka­za­ti na va­ri­ja­ci­je ko­je se ja­vlja­ju u te­mi eg­zi­sten­ci­je i zna­če­nji­ma ko­ja ka­rak­te­ri­šu Go­do­ov lik. Slič­no­sti, ali i raz­li­ke ko­je Be­ket, Bu­la­to­vić i Ko­ma­nin ar­ti­ku­li­šu u svo­jim dram­skim ostva­re­nji­ma, ma­ni­fe­stu­ju se u se­man­tič­ki po­li­fo­noj otvo­re­no­sti dje­la.
Kom­pa­ra­tiv­ni kon­tekst ni­je ostva­ren is­klju­či­vo na pla­nu tri kon­kret­na knji­žev­na tek­sta, već je u ve­li­koj mje­ri osvi­je­tljen od­no­som ko­ji se, na osno­vu re­pre­zen­ta­tiv­ne funk­ci­je na­ve­de­nih tek­sto­va, kon­sti­tu­i­še na re­la­ci­ji iz­me­đu dvi­je knji­žev­ne tra­di­ci­je. Na taj na­čin, stva­ra­la­štvo dvo­ji­ce zna­čaj­nih na­ših pi­sa­ca po­sta­vlja se u ši­ri, evrop­ski kon­tekst, u ko­me je mo­gu­će uoči­ti me­đu­sob­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju ko­ja je pred­met ovog is­tra­ži­va­nja.
Ovaj ogled za cilj ima ana­li­zu stva­ra­lač­kih po­stu­pa­ka ko­je ko­ri­ste Be­ket, Bu­la­to­vić i Ko­ma­nin, jer se na taj na­čin uoča­va po­stup­no for­mi­ra­nje bo­ga­tog sim­bo­lič­kog na­sle­đa, ko­je na­sta­je na te­mat­sko-mo­tiv­skoj pod­lo­zi dram­skih tek­sto­va.
U te­o­rij­skoj i kri­tič­koj mi­sli o dra­mi do­sad je ve­o­ma op­šir­no uka­zi­va­no na raz­li­či­te aspek­te Be­ke­to­vog dram­skog opu­sa, do tog ni­voa da je na­sta­la tra­di­ci­ja tu­ma­če­nja, na­zva­na be­ke­to­lo­gi­jom. Mo­že se re­ći da je, iz­u­zev Be­ke­ta, u isto­ri­ji dram­ske knji­žev­no­sti mo­žda je­di­no vi­še pi­sa­no o Šek­spi­ro­vom Ha­mle­tu. Ta­ko­đe, u zna­čaj­noj mje­ri je pi­sa­no o stva­ra­la­štvu Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća, dok dram­ski opus Žar­ka Ko­ma­ni­na, po op­štem uti­sku re­le­vant­nih tu­ma­ča, još uvi­jek ne­ma cje­lo­vi­tu i pot­pu­nu knji­žev­no­kri­tič­ku op­ser­va­ci­ju.
Ipak, či­ni se da je, bez ob­zi­ra na ve­li­ki broj knji­ga po­sve­će­nih tu­ma­če­nju Be­ke­to­vog dje­la, ne­do­volj­no uka­zi­va­no na fe­no­men in­ter­tek­stu­al­no­sti ko­ji nje­go­va dra­ma či­ni s dra­ma­ma Bu­la­to­vi­ća i Ko­ma­ni­na. Dru­gim ri­je­či­ma, ni­je u od­go­va­ra­ju­ćoj mje­ri uka­za­no na sim­bo­lič­ki uti­caj ko­ji je Be­ke­to­va dra­ma iz­vr­ši­la na po­zni­je dram­sko stva­ra­la­štvo dru­ge po­lo­vi­ne 20. vi­je­ka. Ovom kom­pa­ra­ci­jom neo­p­hod­no je de­talj­no uka­za­ti na pri­ro­du, funk­ci­ju i po­sle­di­ce ostva­re­nog uti­ca­ja.
Re­fleks Be­ke­to­vog sim­bo­lič­kog si­ste­ma, ko­ji čo­vje­čan­stvo osta­vlja u ve­li­koj ne­do­u­mi­ci i oče­ki­va­nju ne­po­zna­tog, svo­je otje­lo­tvo­re­nje do­ži­vlja­va u Bu­la­to­vi­će­vom dje­lu kroz pe­si­mi­stič­ku vi­zi­ju za­ča­ra­nog kru­ga apa­ti­je i bez­na­đa. Te­mu oče­ki­va­nja Go­doa Žar­ko Ko­ma­nin re­a­li­zu­je na­gla­še­nim pri­su­stvom de­struk­tiv­nih si­la, či­ji je Go­do no­si­lac. Efe­kat iz­ne­vje­re­nog oče­ki­va­nja, ko­ji na­sta­je kao po­sle­di­ca Bu­la­to­vi­će­vog i Ko­ma­ni­no­vog raz­re­še­nja knji­žev­ne „na­pe­to­sti” ko­ju je Be­ket osta­vio, po­či­va na iz­ra­zi­to uspje­loj estet­skoj kom­po­nen­ti.
Cilj is­tra­ži­va­nja ob­u­hva­ta hi­po­te­zu da je srp­ska knji­žev­nost, kroz stva­ra­la­štvo Bu­la­to­vi­ća i Ko­ma­ni­na, ostva­ri­la kon­ti­nu­i­tet jed­ne knji­žev­ne tra­di­ci­je i in­ter­tek­stu­al­ni di­ja­log s jed­nim od naj­u­ti­caj­ni­jih dje­la u isto­ri­ji svjet­ske knji­žev­no­sti, o če­mu svje­do­či i in­te­re­so­va­nje is­tra­ži­va­ča za ovu te­ma­ti­ku.
S ob­zi­rom na to da se knji­ga ba­vi te­mat­sko-mo­tiv­skom di­men­zi­jom tre­ti­ra­nih knji­žev­nih tek­sto­va, me­to­do­lo­ški prin­cip ra­da po­či­va na tra­di­ci­ji ima­nent­nog tu­ma­če­nja knji­žev­nog tek­sta, uz uva­ža­va­nje re­le­vant­nih knji­žev­no­i­sto­rij­skih da­to­sti. Rad, ko­ji svoj is­tra­ži­vač­ki im­pe­ra­tiv ve­zu­je za te­mu ap­sur­da u dra­ma­ma o Go­dou, osvje­tlja­va i od­go­va­ra­ju­ću idej­no-fi­lo­zof­sku tra­di­ci­ju u dram­skoj for­mi, kroz dram­ske tek­sto­ve Sa­mju­e­la Be­ke­ta, Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća i Žar­ka Ko­ma­ni­na.
Ana­li­zi­ra­nje na­ved­nih dram­skih tek­sto­va, uz te­žnju ka iz­grad­nji auten­tič­nog in­ter­pre­ta­tiv­nog gla­sa, ima za svoj cilj pr­ven­stve­no re­in­ter­pre­ta­ci­ju dram­skih tek­sto­va, ko­ji­ma je obi­lje­žen evo­lu­tiv­ni tok dram­ske knji­žev­no­sti 20. vi­je­ka. Svi­jest o to­me da je o na­ve­de­nom pro­ble­mu već na­sta­la obim­na li­te­ra­tu­ra usmje­ri­la je is­tra­ži­vač­ku zna­ti­že­lju u prav­cu pre­gled­nog sin­te­ti­zo­va­nja knji­žev­no­kri­tič­kih do­me­ta, ali i u prav­cu in­di­vi­du­al­ne kri­tič­ke pro­fi­la­ci­je, ko­ja pod­ra­zu­mi­je­va i no­vi po­gled na ključ­ne to­po­ni­me na ma­pi sa­vre­me­ne knji­žev­no­sti.
Vi­še­znač­nost poj­ma ap­surd u knji­žev­nim tek­sto­vi­ma iz­nje­dri­la je po­tre­bu uvi­da u zna­čenj­ski op­seg ko­ji ovaj po­jam sa­dr­ži, kao i u raz­li­či­te tra­di­ci­je pi­sa­nja i mi­šlje­nja o ap­sur­du. Po­la­ze­ći od raz­li­či­tih kri­tič­kih, poj­mov­no-te­o­rij­skih i umjet­nič­kih ob­ra­da ovog fe­no­me­na tre­ba uka­za­ti na nje­go­vo od­go­va­ra­ju­će opred­me­će­nje u dram­skoj knji­žev­no­sti. Knji­žev­no­u­mjet­nič­ka upo­tre­ba poj­ma ap­surd sva­ka­ko je pre­ci­zni­ja i sve­de­ni­ja u od­no­su na ši­ro­ki spek­tar po­ten­ci­jal­nih zna­če­nja ko­ja se sre­ta­ju pri­li­kom od­re­đe­nja ovog poj­ma, ta­ko da se kroz re­la­tiv­no za­jed­ni­štvo pri opi­si­va­nju su­štin­skog zna­če­nja tre­ti­ra­ju ter­mi­ni ap­sur­da, ap­sur­nog osje­ća­nja svi­je­ta, i ko­nač­no – ap­surd­nog stva­ra­la­štva.
Naj­e­fekt­ni­ja de­fi­ni­ci­ja ter­mi­na ap­surd sre­ta se u Lek­si­ko­nu stra­nih iz­ra­za Mi­la­na Vu­ja­kli­je, u ko­jem se po­sred­stvom pri­dje­va ap­sur­dan, de­fi­ni­še i zna­čenj­ski op­seg od­go­va­ra­ju­će ime­ni­ce. Obra­zlo­že­nje ovog poj­ma u Lek­si­ko­nu se raz­vi­ja is­ka­zom da je ri­ječ o ne­če­mu što je lo­gič­ki ne­mo­gu­će, be­smi­sle­no, ne­raz­lo­žno, ne­pri­lič­no, čak ne­ka­da i smi­je­šno. Autor u istom di­je­lu upo­zo­ra­va da la­tin­ska sin­tag­ma ab ap­sur­dum zna­či oti­ći u be­smi­sle­nost, tj. do­ći u su­kob sa zdra­vim ra­zu­mom. Na osno­vu eti­mo­lo­ške di­men­zi­je sa­svim je ja­sno ka­kva po­ten­ci­jal­na zna­če­nja mo­gu bi­ti svoj­stve­na ova­kvom poj­mu. Ipak, raz­li­či­ta kon­tek­stu­al­na upo­tre­ba jed­nog ter­mi­na u ve­li­koj mje­ri de­ter­mi­ni­še i pro­fi­la­ci­ju onog zna­čenj­skog ru­kav­ca ko­ji se iz­dva­ja iz zna­čenj­ske slo­je­vi­to­sti, i naj­če­šće se dje­li­mič­no odva­ja od pr­vo­bit­nog, iz­vor­nog zna­če­nja. (NA­STA­VI­ĆE SE)