-PI­ŠE: mr Ra­do­je Fe­mić

Te­ma ap­sur­da u Be­ke­to­voj (an­ti)dra­mi ,,Če­ka­ju­ći Go­doa” pod­ra­zu­mi­je­va di­fe­ren­ci­ja­ci­ju sve­pro­ži­ma­ju­ćeg mo­ti­va ap­sur­da na ne­ko­li­ko mo­tiv­skih kom­po­nen­ti, ko­je u svom je­din­stvu obra­zu­ju cen­tral­ni te­mat­ski tok.
Po­če­tak tek­sta či­ni pred­sta­vlja­nje ju­na­ka, Vla­di­mi­ra i Estra­go­na, ko­ji se u pr­vim svo­jim re­pli­ka­ma sa­mo­ka­rak­te­ri­šu kroz be­smi­sle­ne po­stup­ke. Sce­na ko­ja je re­a­li­zo­va­na Estra­go­no­vom ne­mo­guć­no­šću da se izu­je, po­ja­vlju­je se u di­da­ska­li­ja­ma ko­je pret­ho­de di­ja­lo­škom di­je­lu. Sim­bo­li­ka tje­sko­be kao sim­bo­li­ka vje­či­tog ne­za­do­volj­stva zbog osu­đe­no­sti na ap­surd­nu eg­zi­sten­ci­ju, ka­rak­te­ri­še i Be­ke­to­ve ju­na­ke. Šo­ša­na Avi­gal go­vo­ri i o li­ne­ar­nom po­i­ma­nju eg­zi­sten­ci­je, ko­ju Be­ket us­po­sta­vlja, ali i uru­ša­va, pri­da­ju­ći svo­jim ka­rak­te­ri­ma bes­cilj­nost. Za­ro­nje­ni u be­smi­sao, Vla­di­mir i Estra­gon su­ge­ri­šu da je nji­hov pr­vi su­sret za­pra­vo svo­je­vr­sno iz­mi­re­nje. Osta­je sa­svim ne­po­znat raz­log ne­spo­ra­zu­ma, ali i njen sa­dr­žaj. Bu­du­ći da u ovom seg­men­tu ni­je raz­vi­je­na ka­rak­te­ri­za­ci­ja li­ko­va, još uvi­jek se ne mo­že za­klju­či­ti da su raz­lo­zi nji­ho­vog mi­mo­i­la­že­nja be­zna­čaj­ni, kao i nji­hov go­vor u cje­li­ni, ko­jim se ne­u­spje­šno pri­kri­va tra­gi­zam ap­surd­ne eg­zi­sten­ci­je.
Po­dra­ža­va­nje uobi­ča­je­ne gra­đan­ske ko­mu­ni­ka­ci­je, ko­ja se od­li­ku­je sku­pom ne­pi­sa­nih kon­ven­ci­ja, svo­di se na pa­ro­di­ju i pro­iz­vo­di gro­tesk­ne stil­ske efek­te. To je naj­vi­dlji­vi­je u po­čet­ku kon­ver­za­ci­je ko­ju vo­de Vla­di­mir i Estra­gon:
Vla­di­mir (uvri­je­đe­no, hlad­no): Mo­že li se zna­ti gde je go­spo­din pre­no­ćio?
Estra­gon: U jed­nom jar­ku.
Ne­sra­zmje­ra iz­me­đu ono­ga što li­ko­vi go­vo­re i ono­ga što oni je­su, na­go­vje­šta­va je­dan od ključ­nih pra­va­ca u ko­ji­ma će se raz­vi­ja­ti te­ma ap­sur­da. To su, da­kle, mo­ti­vi ko­ji­ma se opi­su­je dez­o­ri­jen­ti­sa­nost li­ko­va u vre­me­nu i pro­sto­ru. Sim­bo­li­ka ap­su­r­da se zbog to­ga u dra­mi „Če­ka­ju­ći Go­doa” ne gra­di kroz ono što li­ko­vi go­vo­re, već pri­je kroz sa­dr­žaj ko­ji ni­je­su iz­go­vo­ri­li, tj. kroz ras­ko­rak iz­me­đu go­vo­re­nja i či­nje­nja.
Pred­sta­vlja­nje ju­na­ka na­kon ne­ko­li­ko iz­mi­je­nje­nih re­pli­ka obra­zu­je sim­bo­li­ku ko­ja se na­do­gra­đu­je do kra­ja dra­me. Va­ri­ja­ci­je u po­stup­ku is­ka­zi­va­nja ap­sur­da ob­u­hva­ta­ju je­di­no te­mat­ski aspekt. Na­su­prot va­ri­ra­nju mo­ti­va, sim­bo­lič­ka nit je ko­he­rent­na, i ona se sva­kim no­vim mo­ti­vom uslo­žnja­va. Spo­lja uoč­lji­vu ne­do­stat­nost u iz­gle­du ili ma­ni­ri­ma ne pri­pi­su­je sa­mo Vla­di­mir Estra­go­nu, već i obr­nu­to. Estra­gon, na pri­mjer, Vla­di­mi­ra pre­ko­ri­je­va zbog ne­mar­no­sti, bu­du­ći da ide ne­za­kop­čan. Vla­di­mi­ro­va pri­mjed­ba da se ne smi­je bi­ti „ne­ma­ran u sit­ni­ca­ma“ obi­lje­že­na je sna­žnom sar­ka­stič­nom in­to­na­ci­jom. „Gro­tesk­no, pa­ro­dij­sko, iro­nič­no, cr­no­hu­mor­no i ap­surd­no glav­ni su Be­ke­to­vi adu­ti u po­ku­ša­ju da opi­še stvar­nost.“
Iz ne­sa­dr­žaj­nih di­ja­lo­ga ko­je vo­de „dvi­je skit­ni­ce“ se, po­sred­stvom ne­spu­ta­nog aso­ci­ja­tiv­nog me­ha­ni­zma, stvo­ra ap­surd. „Be­ke­to­va stvo­re­nja su li­še­na svih onih ele­me­na­ta ko­ji su iden­ti­fi­ko­va­li gra­đan­sku in­di­vi­duu kao su­bjekt i cen­tar sve­ta: ne­kret­ni­na i imo­vi­na, dru­štve­ni od­no­si i ljud­ske ve­ze, zna­nje i ira­ci­o­nal­nost.“
Estra­go­nov stav da Vla­di­mir sva­ku „du­žnost“ ili „oba­ve­zu“ iz­vr­ša­va tek u po­sled­nji čas, Vla­di­mir pri­hva­ta, raz­vi­ja­ju­ći opa­sku ko­ja ima upe­ča­tlju sim­bo­lič­ku te­ži­nu. Go­vo­re­ći o kra­ju, Vla­di­mir pra­vi iz­ne­na­đu­ju­ću po­en­tu: „Tre­ba na nje­ga du­go če­ka­ti, ali će bar bi­ti pri­ja­tan.“84 Pri­jat­nost ko­jom se obi­lje­ža­va za­vr­še­tak eg­zi­sten­ci­je ima ja­snu funk­ci­ju uka­zi­va­nja na ne­pod­no­šlji­vost ži­vo­ta. Pri­jat­nost smr­ti je iz­ba­vlju­ju­će pri­ro­de, i ta­kav od­nos pre­ma ko­nač­no­sti ljud­skog tra­ja­nja ka­rak­te­ri­sti­čan je za eg­zi­sten­ci­ja­li­stič­ko po­i­ma­nje ovog pro­ble­ma.
Da upa­da­nje u ne­pri­li­ke za Be­ke­to­ve li­ko­ve ni­je je­di­ni plan pat­nje, po­ka­zu­je di­ja­log ko­ji oni vo­de o krup­nim te­ma­ma ljud­ske eg­zi­sten­ci­je, ko­je či­ne nji­hov po­lo­žaj ja­sni­jim. Bez od­go­va­ra­ju­će uver­ti­re, Vla­di­mir u raz­go­vor uno­si bi­blij­sku re­mi­ni­scen­ci­ju, ko­ja je pod­vrg­nu­ta de­sa­kra­li­za­ci­ji:
Vla­di­mir: Je­dan od zlo­či­na­ca bio je spa­sen. To je pri­sto­jan pro­ce­nat, Go­go...
Alu­zi­jom na bi­blij­ski mo­tiv pre­ma ko­jem je je­dan od raz­boj­ni­ka ko­ji su se uz Hri­sta na­la­zi­li na kr­stu spa­sen, Vla­di­mir po­kre­će svo­je­vr­snu me­ta­fi­zič­ku ras­pra­vu.
In­ter­tek­stu­al­ni sig­nal ko­jim se upu­ću­je na tekst Bi­bli­je ima va­žnu ulo­gu u raz­vi­ja­nju te­me ap­sur­da. Ne­za­do­volj­stvo, ili čak raz­o­ča­ra­nje, ko­je Be­ke­to­vi ju­na­ci go­vo­rom ne is­ka­zu­ju, ali ga po­na­ša­njem ma­ni­fe­stu­ju, pre­no­si se na sva­ki iz­ba­vlju­ju­ći kon­cept. Bi­blij­ski mo­tiv u ovom kon­tek­stu ima ulo­gu da pri­ka­že ne­moć bi­lo ka­kve me­si­jan­ske kon­cep­ci­je pred bru­tal­no­šću bes­cilj­nog lu­ta­nja na ze­mlji, bez ika­kvog du­bljeg i ra­zlo­žni­jeg smi­sla. Zbog to­ga se srž Be­ke­to­ve po­e­ti­ke da opi­sa­ti kao „kra­tak pre­gled ras­pa­da­nja ljud­skog u na­ma“.
Be­ke­to­vi ju­na­ci ni­je­su u sta­nju da iz­ve­du bi­lo ka­kav za­klju­čak.
I Vla­di­mir, kao na­ra­tor ove bi­blij­ske pri­če, i Estra­gon, kao nje­gov slu­ša­lac, ne po­ku­ša­va­ju da na bi­lo ko­ji na­čin „pri­mi­je­ne“ bi­blij­sku sim­bo­li­ku na vla­sti­te ži­vo­te. I je­dan i dru­gi o smr­ti ili spa­se­nju go­vo­re s do­sled­nom rav­no­du­šno­šću, kao ne­ko ko­me osta­je ne­do­stup­na te­žnja ka spa­se­nju.
Ne­u­rav­no­te­že­nost Vla­di­mi­ra i Estra­go­na u dra­mi „Če­ka­ju­ći Go­doa” ne is­klju­ču­je tra­gi­zam nji­ho­ve eg­zi­sten­ci­je. Bez ob­zi­ra na kon­fu­zne re­pli­ke, dez­o­ri­jen­ti­sa­nost i op­šte ne­sna­la­že­nje, Be­ke­tov tan­dem su­ge­ri­še po­sto­ja­nje me­to­ni­mij­skog prin­ci­pa, pre­ma ko­jem su nje­go­vi li­ko­vi u kon­kret­nim slu­ča­je­vi­ma za­pra­vo pred­stav­ni­ci čo­vje­čan­stva. Ova­ko pe­si­mi­sti­čan am­bi­jent uti­če na te­mat­sku i sim­bo­lič­ku kon­cep­ci­ju dram­skog tek­sta, zbog če­ga je ne­mo­gu­će izo­lo­va­no po­sma­tra­ti nje­go­ve struk­tur­ne kom­po­ne­ne­te. Li­ko­vi u ko­ma­du „Če­ka­ju­ći Go­doa” ni­je­su cje­lo­vi­ti na na­čin ka­ko te­a­tar­ska tra­di­ci­ja to iz­i­sku­je. Me­đu­tim, cje­lo­vi­tost po­mje­re­no­sti, kao osnov­no svoj­stvo Be­ke­to­ve sli­ke svi­je­ta, u ovom tek­stu svo­je pred­stav­ni­ke do­bi­ja pr­ven­stve­no u li­ko­vi­ma – Vla­di­mi­ru i Estra­go­nu, a po­tom i u osta­lim uče­sni­ci­ma ap­surd­ne po­vor­ke, ko­ja bes­cilj­no kru­ži po­zor­ni­com.
(NA­STA­VI­ĆE SE)