- pri­re­dio: mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Sto­jan No­va­ko­vić po­šao je da svo­ga dru­ga is­pra­ti do No­vog Sa­da. Za go­di­nu da­na, ko­li­ko su za­jed­no pro­ve­li na Li­ce­ju, njih dvo­ji­ca su se opet zdru­ži­li, ovo­ga pu­ta na mno­go du­že vri­je­me. Svo­je pri­ja­telj­stvo ve­za­li su ob­re­dom po­bra­tim­stva, ti­pič­nim za srp­sku sre­di­nu po­lo­vi­nom 19. vi­je­ka i ro­man­ti­zam, ko­ji je u nas imao svo­je autoh­to­ne ob­li­ke.
U No­vom Sa­du Đor­đe­vić i Do­kić su se ukr­ca­li na pa­ra­brod s kar­ta­ma za pr­vu kla­su. Ob­je­de na bro­du, ko­ji su se sa­sto­ja­li od sa­mih luk­su­znih i nji­ma ne­po­zna­tih je­la, ku­ša­li su pr­vi put u ži­vo­tu: spe­ci­jal­ne su­pe, ke­či­ge, va­ri­va s pre­li­vi­ma, pi­tu s me­som, štru­dlu s ja­bu­ka­ma. Po­sli­je sva­ko­dnev­ne po­pa­re za do­ru­čak i du­gih go­di­šnjih po­sto­va, to je mla­dim pi­tom­ci­ma iz­gle­da­lo kao raj na ze­mlji. Đor­đe­vić je je­di­no u bo­ga­toj ku­ći uja­ka Le­ka imao pri­li­ke da po­ne­kad obil­no ru­ča, ma­da zbog sti­da ni­ka­da ni­je mo­gao da na­pu­ni sto­mak. Ve­li­čan­stve­ni grad Beč do­pu­nio je no­vim odu­še­vlje­njem uti­ske s bro­da.
Pi­tom­ci su naj­pri­je pre­da­li svo­je do­ku­men­te de­ka­na­tu Me­di­cin­skog fa­kul­te­ta u zgra­di Al­te Gew­weh­fa­brik, a za­tim iz­naj­mi­li stan u beč­kom pred­gra­đu Vi­den, u bli­zi­ni Te­re­zi­ja­nu­ma, gdje su sva­kog ju­tra me­di­ci­na­ri ima­li pre­da­va­nja iz he­mi­je. Po kva­li­te­tu, stu­di­je me­di­ci­ne u Be­ču nad­ma­ši­le su u to vri­je­me čak i one u Ber­li­nu i Pa­ri­zu. Već po­sli­je pr­vih pre­da­va­nja pro­fe­so­ra Hir­tla, Bri­ke­ra, Ro­ki­tan­skog, Ško­de i na­da­sve ču­ve­nog Bil­ro­ta, struč­nja­ka za hi­rur­gi­ju, srp­skim pi­tom­ci­ma je po­sta­lo ja­sno za­što fran­cu­ski, en­gle­ski, ita­li­jan­ski, pa čak i ame­rič­ki stu­den­ti do­la­ze u Beč da slu­ša­ju naj­slav­ni­je pro­fe­so­re me­di­ci­ne. Stu­di­je su tra­ja­le pet go­di­na, tj. de­set se­me­sta­ra. Đor­đe­vić je na po­čet­ku se­me­stra svoj­ski pri­o­nuo na po­sao. Bio je re­do­van po­sje­ti­lac svih pre­da­va­nja, ko­ja su dr­ža­na na nje­mač­kom je­zi­ku. Još kao gim­na­zi­ja­lac on je nje­mač­kim vla­dao pri­lič­no do­bro i, po­što je bio vr­lo am­bi­ci­o­zan, či­tao je ro­ma­ne na nje­mač­kom i pre­vo­dio ih uz reč­nik. Za­to je od­mah mo­gao do­sta do­bro da pra­ti pre­da­va­nja pro­fe­so­ra, ali i da se slu­ži udž­be­ni­ci­ma iz me­di­ci­ne, ko­ji su, ta­ko­đe, pi­sa­ni na nje­mač­kom.
Na­čin na ko­ji su pro­fe­so­ri dr­ža­li pre­da­va­nja odu­še­vio je Vla­da­na Đor­đe­vi­ća i me­di­ci­na ga je od pr­ve sa­svim osvo­ji­la. Hir­tlo­va pre­da­va­nja o osno­va­ma na­uč­ne me­di­ci­ne ko­ja po­či­va na de­skrip­tiv­noj i pa­to­lo­škoj ana­to­mi­ji bi­la su jed­no no­vo ot­kro­ve­nje za dok­to­ra po­čet­ni­ka. Upo­zna­va­nje s čo­vječ­jim ti­je­lom i or­ga­ni­ma ko­ji se kri­ju is­pod po­vr­ši­ne ko­že, kroz ko­je hi­rur­ški nož mo­že da pro­đe tek ako se tač­no zna sva­ki dje­lić ljud­skog or­ga­ni­zma bi­lo je naj­vi­ši do­met me­di­cin­ske na­u­ke s po­čet­ka dru­ge po­lo­vi­ne 19. vi­je­ka, ko­ja se za­sni­va­la na eg­zakt­nim i eks­pe­ri­men­tal­nim me­to­da­ma. Đor­đe­vić je, na svo­je ve­li­ko odu­še­vlje­nje, na pr­vim vje­žba­nji­ma iz se­ci­ra­nja shva­tio da ima jed­nu od dvi­je neo­p­hod­ne pre­di­spo­zi­ci­je za lje­ka­ra, a to je, pre­ma ri­je­či­ma pro­fe­so­ra Hir­tla, bio „svinj­ski sto­mak”. Dru­ga nu­žna oso­bi­na bi­lo je „an­đe­o­sko str­plje­nje”. Vre­me­nom je do­ka­zao da po­sje­du­je i tu oso­bi­nu. Op­či­njen Hir­tlom, on je po­sli­je sva­kog ča­sa kod ku­će pre­vo­dio na srp­ski nje­go­va pre­da­va­nja, mu­če­ći se pri tom zbog ne­po­sto­ja­nja me­di­cin­skih ter­mi­na u srp­skom je­zi­ku. Stva­ra­ju­ći sam no­ve ter­mi­ne („sr­bi­za­ci­ja”), uti­cao je na pro­ces iz­grad­nje na­ci­o­nal­ne na­u­ke – me­di­ci­ne, ko­ja je kra­jem 19. i po­čet­kom 20. vi­je­ka oja­ča­la i pri­bli­ži­la se svjet­skim do­stig­nu­ći­ma. I doc­ni­je, kao lje­kar, on je pre­vo­dio i ob­ja­vlji­vao dje­la emi­nent­nih struč­nja­ka iz obla­sti me­di­ci­ne.
U sa­li za se­ci­ra­nje Đor­đe­vić je sa­te i sa­te pro­vo­dio sa skal­pe­lom u ru­ci, is­pi­tu­ju­ći krv­ne su­do­ve, glav­ne ar­te­ri­je, po­je­di­ne ner­ve, mo­žda­ne vi­ju­ge, zglo­bo­ve. To­kom pr­ve škol­ske go­di­ne, od ju­tra do mra­ka, da­ne je pro­vo­dio u spe­ci­ja­li­zo­va­nim sa­la­ma, la­bo­ra­to­ri­ja­ma, kli­ni­ka­ma i am­fi­te­a­tri­ma, a ve­če­ri kod ku­će, uz knji­gu. Sat od­mo­ra za ru­čak bi­la je je­di­na pa­u­za u rad­nom da­nu pi­tom­ca. Osim re­dov­nih, Đor­đe­vić ni­je že­lio da pro­pu­sti ni mno­ga po­pu­lar­na pre­da­va­nja, kao što su bi­la ona iz an­tro­po­lo­gi­je. Obi­la­zio je sve pri­rod­njač­ke mu­ze­je. Iz že­lje da vi­di mo­re ukr­cao se na voz ko­ji je pre­vo­zio tu­ri­ste iz Be­ča do Tr­sta i u svo­joj dva­de­se­toj go­di­ni pr­vi put vi­dio Ja­dran. Kra­jem mar­ta 1864. go­di­ne dr­žav­ni pi­to­mac je mi­ni­stru unu­tra­šnjih dje­la po­slao svoj pr­vi po­lu­go­di­šnji ra­port o sve­mu što je učio i po­la­gao ot­ka­ko je pri­spio na fa­kul­tet.
Iz­gle­da­lo je da se u Vla­da­nu Đor­đe­vi­ću uga­si­la ona var­ni­ca knji­žev­ni­ka i pi­sca. Pr­vi se­me­stri su ga to­li­ko op­te­re­ti­li da ni­je imao vre­me­na da se po­sve­ti pi­sa­nju, ali se za­to odao ča­ri­ma Be­ča ko­ji je, kad su u pi­ta­nju dram­ske i mu­zič­ke umjet­no­sti, va­žio za evrop­sku pre­sto­ni­cu. U beč­kom Burg-te­a­tru, dvor­skom po­zo­ri­štu, pri­ka­zi­va­ne su dra­me, ko­me­di­je i tra­ge­di­je, ne sa­mo Ši­le­ra i Ge­tea ne­go i pred­stav­ni­ka cje­lo­kup­ne svjet­ske dram­ske knji­žev­no­sti, a na­ro­či­to Šek­spi­ra. Kao za­lju­blje­nik u dra­mu on ni­je mo­gao da odo­li ta­ko ve­li­kom is­ku­še­nju.
(NA­STA­VI­ĆE SE)