-pri­re­dio: mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Svje­stan svih ne­do­sta­ta­ka Đor­đe­vić je svo­je ra­do­ve uvi­jek pr­vo slao No­va­ko­vi­ću na ocje­nu. Kri­ti­ke je usva­jao bez trun­ke su­je­te, is­ti­ču­ći da u pra­voj kri­ti­ci ne­ma pri­ja­telj­stva. Sto­jan No­va­ko­vić bio je naj­o­štri­ji kri­ti­čar Đor­đe­vi­će­vog knji­žev­nog stva­ra­la­štva. On je u ko­ri­je­nu ko­sio Đor­đe­vi­će­vo sa­mo­po­u­zda­nje, a ovaj se smjer­no po­ko­ra­vao auto­ri­te­tu svo­ga po­bra­ti­ma. Po­sli­je ne­ko­li­ko krup­nih za­mjer­ki Đor­đe­vić se okre­nuo me­di­ci­ni s mno­go vi­še pa­žnje. Uvi­dio je da će, uko­li­ko se bu­de vi­še po­sve­tio knji­žev­no­sti, nje­go­ve stu­di­je na­za­do­va­ti, a vre­me­na za na­do­grad­nju svo­jih spi­sa­telj­skih spo­sob­no­sti ni­je imao. „Ja ne ve­lim da ne­ću pi­sa­ti. To mo­ram jer mi je du­šev­na hra­na bez ko­je ži­vot ne bi imao ni­ka­kve dra­ži”, pi­sao je Đor­đe­vić dok se u nje­mu vo­di­la bor­ba iz­me­đu me­di­ci­ne „naj­bo­žan­stve­ni­je na­u­ke na ze­mlji”, i knji­žev­no­sti. „Ja se, evo, dvi­je go­di­ne bo­rim uza­lud – i lje­kar i ve­li­ki pi­sac ne mo­gu po­sta­ti. Mo­ram da pre­go­rim ru­ži­ča­ste sno­ve, ja mo­ram da se ra­sta­nem s po­e­zi­jom za svag­da, pa da se na nju sje­ćam kao na ka­kvo an­đe­o­če ko­je sam iz sve du­še lju­bio. Me­ne bo­li ta mi­sao kao da mi ne­ko ču­pa sr­ce iz pr­si­ju”, na­pi­sao je on u tre­nut­ku re­zig­na­ci­je. Ali ta bor­ba ni­je uisti­nu 1865. go­di­ne do­ži­vje­la svoj za­vr­še­tak. Ona se pro­du­ži­la i da­lje, a u vri­je­me stu­di­ra­nja ustu­pi­la je mje­sto me­di­ci­ni. Đor­đe­vi­ćev rad­ni dan tra­jao je pre­ko de­set sa­ti. Od to­ga je po­lo­vi­nu vre­me­na pro­vo­dio u ope­ra­ci­o­nim sa­la­ma. Čvr­sto je ri­je­šio da po­sta­ne pra­vi hi­rurg, a ne da bu­de obi­čan „za­na­dži­ja”.
Po­sli­je 1866. Đor­đe­vić je sko­ro pre­stao da pi­še po­vla­če­ći se pred ve­li­kim ime­ni­ma srp­ske pri­po­vjet­ke po­put Ig­nja­to­vi­ća, Šap­ča­ni­na, Gli­ši­ća, Jak­ši­ća i dru­gih. Ali on se ni­ka­da ni­je sti­dio svo­jih ra­do­va, na­pro­tiv, go­vo­rio je da oni osli­ka­va­ju ste­pen nje­go­vog raz­vo­ja u mla­do­sti i da, kao ta­kvi, u evo­lu­ci­ji nje­go­ve lič­no­sti za­u­zi­ma­ju va­žno mje­sto. O če­ti­ri zbir­ke ob­ja­vlje­nih no­ve­la, na­sta­lih u vre­me­nu od 1860. do 1866. go­di­ne, osim No­va­ko­vi­ća ni­ko vi­še ni­je iz­re­kao kri­tič­ki sud.
Po­sli­je pe­de­set go­di­na knji­žev­nog stva­ra­nja Bo­ži­dar Ni­ko­la­je­vić je u ne­ko­li­ko ri­je­či oci­je­nio Đor­đe­vi­će­ve knji­žev­ne po­ku­ša­je kao pu­bli­ci­stič­ke, ma­da je cje­lo­kup­na omla­din­ska pro­za še­zde­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka uni­je­la u knji­žev­nost „pu­bli­ci­stič­ko-pro­pa­gand­ni duh i stil”, ka­ko je pri­mi­je­tio isto­ri­čar knji­žev­no­sti Du­šan Iva­nić. Bu­du­ći da sa­vre­me­ni­ci uvi­jek stro­že su­de i kri­ti­ku­ju ne­go po­to­nje ge­ne­ra­ci­je, neo­p­hod­no je bi­lo vra­ti­ti se Đor­đe­vi­će­vim no­ve­li­stič­kim po­ku­ša­ji­ma i po­no­vo ih pro­u­či­ti. Po­zi­va­ju­ći se na Iva­ni­će­va is­tra­ži­va­nja, da­će­mo osnov­ne ka­rak­te­ri­sti­ke Đor­đe­vi­će­ve pro­ze. Na­i­me, po­čet­nič­ka pro­za „đa­ka spi­sa­te­lja” s po­čet­ka še­zde­se­tih go­di­na, me­đu ko­ji­ma je bio i Vla­dan Đor­đe­vić, bi­la je ro­man­tič­no-he­roj­ska, sa ja­kim sen­ti­men­tal­nim to­no­vi­ma ko­ji su uglav­nom pre­u­zi­ma­ni iz na­rod­ne knji­žev­no­sti. Po­sli­je krat­kog vre­me­na ovaj tip pri­po­vi­je­da­nja za­mi­je­njen je ro­man­ti­čar­sko-isto­rij­skom pri­po­vjet­kom, gdje se na­ci­o­nal­na he­ro­i­ka ve­zu­je za sa­vre­me­nost, za pro­stor neo­slo­bo­đe­nih kra­je­va ko­ji su bi­li pod Tur­ci­ma. Vi­zi­ja oslo­bo­đe­nja i uje­di­nje­nja Srp­stva i ru­še­nja Osman­skog car­stva bi­la je kod Đor­đe­vi­ća, kao i kod dru­gih omla­di­na­ca, do­mi­ni­ra­ju­ća u knji­žev­no­sti. To svje­do­če no­ve­le „Haj­du­ko­va maj­ka” i „Ka­pe­tan Velj­ko”. Po­što od po­lo­vi­ne še­zde­se­tih go­di­na baj­ko­vi­ta ili ro­man­tič­no-he­roj­ska pri­po­vi­jet­ka ne­sta­je kao pri­po­vjed­ni ža­nr, Đor­đe­vić je me­đu pr­vi­ma pre­šao na no­vi tip pu­to­pi­sne pri­po­vi­jet­ke ko­ji se po­čeo iz­gra­đi­va­ti u knji­žev­no­sti. Mo­že se re­ći da je bio i je­dan od nje­go­vih tvo­ra­ca. U pu­to­pi­snim cr­ti­ca­ma Đor­đe­vić je mno­go vi­še re­a­li­sta ne­go u kla­sič­nim pri­po­vjet­ka­ma. U nji­ma on opi­su­je srp­sku stvar­nost bez uljep­ša­va­nja, ob­ra­đu­ju­ći mno­ga eko­nom­ska, dru­štve­na i dru­ga ak­tu­el­na pi­ta­nja. Te no­vi­ne ko­je uno­si u li­te­ra­tu­ru osta­će kao traj­ne i stan­dard­ne u re­a­li­zmu, ko­ji je se­bi po­la­ko pri­ba­vljao pre­stiž u srp­skoj knji­žev­no­sti. Na pu­tu ka či­stoj re­a­li­stič­koj pri­po­vi­je­ci Đor­đe­vi­će­vo stva­ra­la­štvo pred­sta­vlja ne­za­o­bi­la­znu ka­ri­ku. S tim no­vim osje­ća­njem, u ko­jem se­o­ska sre­di­na pre­sta­je da bu­de mi­lje za idi­lič­na i ba­la­dič­na zbi­va­nja i po­sta­je pro­stor za iz­la­ga­nje re­al­nih do­ga­đa­ja, upo­re­do je ko­ra­čao i Vla­dan Đor­đe­vić sa svo­jim pri­po­vjet­ka­ma „Ga­zda Mi­lić” i „Slav­na ko­mi­si­ja”. Zbog to­ga iz­u­ča­va­nje se­o­ske pri­po­vjet­ke, ka­rak­te­ri­stič­nog žan­ra srp­ske re­a­li­stič­ke pro­ze, po­či­nje upra­vo od nje­ga, a sli­je­de ga Šap­ča­nin, Jak­šić i dru­gi. Đor­đe­vi­ćev pri­po­vje­dač­ki rad, pre­ma da­na­šnjem mi­šlje­nju, bio je obra­zac da­ljeg raz­vo­ja pro­ze sre­di­nom še­ste de­ce­ni­je 19. vi­je­ka, ka­ko put­nič­ko-pu­to­pi­snim pri­po­vi­je­da­njem i idej­nom pro­zom, ta­ko i re­a­li­stič­kom pri­po­vjet­kom. Iva­nić za­klju­ču­je da je Đor­đe­vić „u jed­nom mo­men­tu sop­stve­nih tra­ga­nja i sop­stve­nog raz­vo­ja pro­dro u sa­mo te­ži­šte mre­že od­no­sa u srp­skoj pro­zi, u te­ži­šte nje­nih po­ten­ci­ja­la i nje­nog stvar­nog, isto­rij­ski do­ka­zlji­vog tra­ja­nja”. Nje­go­va da­lja afir­ma­ci­ja na po­lju knji­žev­no­sti raz­vi­ja­la se pod uti­ca­jem ide­ja omla­din­skog po­kre­ta – do jed­ne tač­ke, po­sli­je ko­je je usli­je­dio raz­laz sa naj­gla­sni­jim pred­stav­ni­ci­ma Omla­di­ne, ali ne i raz­laz sa knji­žev­no­šću, u ko­joj se is­po­ljio kao za­čet­nik ten­den­ci­o­znog, tj. idej­nog prav­ca.
(NA­STA­VI­ĆE SE)