-Pri­re­di­la: Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić

Go­vor pre­ko ra­di­ja u ko­jem ob­ja­šnja­va raz­lo­ge ka­pi­tu­la­ci­je Ja­pa­na 15. av­gu­sta 1945. go­di­ne

tre­ćeg ma­ja 1945, na­ci­stič­ka Nje­mač­ka for­mal­no je ka­pi­tu­li­ra­la pred sa­ve­znič­kim si­la­ma. Dru­gi svjet­ski rat na evrop­skom tlu bio je za­vr­šen. Ne­pri­ja­telj­stva su, me­đu­tim, na­sta­vlje­na na Da­le­kom is­to­ku, gdje su SAD i sa­ve­znič­ke si­le na­sta­vi­le s rat­nim dej­stvi­ma ko­ja su za cilj ima­la is­cr­plji­va­nje Ja­pa­na. Da bi se Ja­pan pri­mo­rao na ka­pi­tu­la­ci­ju, bi­lo je po­treb­no pro­na­ći ne­ko ra­di­kal­no rje­še­nje. I do to­ga je do­šlo da­na 6. av­gu­sta 1945, kad je bom­bar­der B-29 ame­rič­kog rat­nog va­zdu­ho­plov­stva „eno­la gej” ba­cio pr­vu atom­sku bom­bu na ja­pan­sku voj­nu ba­zu Hi­ro­ši­mu. Ja­pan­ci ni­su od­mah re­a­go­va­li. Tri da­na ka­sni­je, dok su To­kio i da­lje tu­kli kon­ven­ci­o­nal­nim bom­ba­ma, Ame­ri­kan­ci su ba­ci­li i dru­gu atom­sku bom­bu, ovo­ga pu­ta na luč­ki grad Na­ga­sa­ki, iza­zvav­ši ra­za­ra­nje ot­pri­li­ke istog obi­ma. Ne­du­go za­tim, ja­pan­ski car Hi­ro­hi­to pre­ki­nuo je car­sku tra­di­ci­ju i pre­ko ra­di­ja se obra­tio svom na­ro­du; sa­op­štio je ta­da da Ja­pan pri­hva­ta sa­ve­znič­ke uslo­ve za ka­pi­tu­la­ci­ju.
Obra­ća­ju­ći se ja­pan­skom na­ro­du, car Mi­či­no­mi­ja Hi­ro­hi­to je rat pro­tu­ma­čio kao jed­nu ple­me­ni­tu bor­bu, kao po­ku­šaj da se „oslo­bo­di is­toč­na Azi­ja”. Ali sa­da rat mo­ra da se za­vr­ši, do­dao je on, za­to što bi „jed­na no­va, naj­svi­re­pi­ja bom­ba” mo­gla da uni­šti ze­mlju. Za­to će nje­gov na­rod mo­ra­ti da za­u­zda emo­ci­je, da po­ti­sne to drev­no pre­da­nje po ko­jem se pre­da­ja sma­tra ne­čim ne­ča­snim, te da „iz­dr­ži ne­iz­dr­ži­vo”. I Hi­ro­hi­to je iz­dr­žao, i odr­žao se na vla­sti, bu­du­ći da mu je, po po­rat­nom do­go­vo­ru omo­gu­će­no da osta­ne mo­na­rh, ma­da je ubr­zo mo­rao da se od­rek­ne bo­žan­skog sta­tu­sa. Pri­stao je na jed­nu mo­der­ni­zo­va­nu va­ri­jan­tu, na ustav­nu mo­nar­hi­ju, a ve­ći dio slo­bod­nog vre­me­na po­sve­tio je pro­u­ča­va­nju svo­je sta­re lju­ba­vi, po­mor­ske bi­o­lo­gi­je, dok se Ja­pan raz­vi­jao u eko­nom­skog dži­na.
„Na­šim do­brim i oda­nim po­da­ni­ci­ma. Po­sli­je du­bo­kog pro­mi­šlja­nja op­štih stre­mlje­nja u svi­je­tu, kao i tre­nut­nih okol­no­sti u ko­ji­ma se na­ša im­pe­ri­ja na­šla, do­ni­je­li smo od­lu­ku da tre­nut­nu si­tu­a­ci­ju raz­ri­je­ši­mo pri­bje­ga­va­ju­ći jed­noj neo­bič­noj mje­ri. Iz­da­li smo na­re­đe­nje na­šoj vla­di da se obra­ti vla­da­ma Sje­di­nje­nih Dr­ža­va, Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, Ki­ne i So­vjet­skog Sa­ve­za oba­vje­šte­njem da na­ša im­pe­ri­ja pri­hva­ta tač­ke nji­ho­ve za­jed­nič­ke de­kla­ra­ci­je. Da se bo­ri za za­jed­nič­ki na­pre­dak i sre­ću svih na­ro­da, kao i bez­bjed­nost i bla­go­sta­nje na­ših po­da­ni­ka – to je sve­ta du­žnost ko­ju su na nas pre­ni­je­li na­ši car­ski pre­ci, i ko­ja je na­ma uvi­jek bli­zu sr­cu.
Jer mi smo, uisti­nu, rat Ame­ri­ci i Bri­ta­ni­ji ob­ja­vi­li iz is­kre­ne že­lje da osi­gu­ra­mo op­sta­nak Ja­pa­na i sta­bi­li­za­ci­ju is­toč­ne Azi­je, pri če­mu nam je da­le­ka bi­la sva­ka po­mi­sao da u ma ko­jem tre­nut­ku ugro­zi­mo su­ve­re­ni­tet dru­gih ze­ma­lja ili poč­ne­mo da te­ži­mo te­ri­to­ri­jal­nom pro­ši­re­nju.
Ali, sad već ima bez­ma­lo če­ti­ri go­di­ne ka­ko ovaj rat tra­je. Upr­kos či­nje­ni­ci da su svi da­li sve od se­be – upr­kos sr­ča­noj bor­bi na­ših kop­ne­nih i po­mor­skih sna­ga, mar­lji­vo­sti i pre­da­no­sti dr­žav­nih či­nov­ni­ka i po­sve­će­noj slu­žbi na­ših 100 mi­li­o­na lju­di – rat­na si­tu­a­ci­ja raz­vi­la se na na­čin za ko­ji se ne bi mo­glo re­ći da ide Ja­pa­nu na­ru­ku, pri če­mu su se i op­šta stre­mlje­nja u svi­je­tu okre­nu­la pro­tiv ja­pan­skih in­te­re­sa.
Osim to­ga, ne­pri­ja­telj je po­čeo da upo­tre­blja­va jed­nu no­vu, naj­su­ro­vi­ju bom­bu, či­ja se ra­zor­na moć za­i­sta ne mo­že ni pro­ci­je­ni­ti, a ko­ja je već svoj da­nak uze­la u mno­gim, mno­gim ne­vi­nim ži­vo­ti­ma. Na­sta­vi­mo li s bor­bom, to ne sa­mo da će do­ve­sti do to­tal­nog slo­ma i uni­šte­nja ja­pan­ske na­ci­je, već će za po­sle­di­cu ima­ti i pot­pu­no is­tre­blje­nje ljud­ske ci­vi­li­za­ci­je.
S ob­zi­rom na sta­nje stva­ri, ka­ko da spa­se­mo mi­li­o­ne na­ših po­da­ni­ka, a da se ne uni­zi­mo pred sve­tač­kim du­ho­vi­ma na­ših car­skih pre­da­ka? Ima­ju­ći ovo pi­ta­nje u vi­du, iz­da­li smo na­re­đe­nje da se pri­hva­te tač­ke za­jed­nič­ke de­kla­ra­ci­je stra­nih si­la. Na­šim ze­mlja­ma sa­ve­zni­ca­ma iz is­toč­ne Azi­je mo­že­mo sa­mo da iz­ra­zi­mo ža­lje­nje jer one su is­traj­no sa­ra­đi­va­le s na­šom im­pe­ri­jom u smje­ru oslo­ba­đa­nja is­toč­ne Azi­je. Od sa­me po­mi­sli na sve te ofi­ci­re i lju­de, kao i na sve osta­le ko­ji su pa­li na boj­nim po­lji­ma, na one ko­ji su stra­da­li na du­žno­sti, na one ko­je je smrt pre­ra­no su­sti­gla i nji­ho­ve ucve­lje­ne po­ro­di­ce – du­ša nas bo­li, i da­nju i no­ću.
Bla­go­sta­nje ra­nje­nih i svih onih ko­ji su po­stra­da­li u ra­tu, kao i onih ko­ji su osta­li bez do­mo­va i sred­sta­va za ži­vot – pred­met su na­še naj­du­bo­lje za­bri­nu­to­sti. Te­ško­će i pat­nje ko­je če­ka­ju na­šu ze­mlju sva­ka­ko će bi­ti ve­li­ke.
Mi smo i te ka­ko svje­sni naj­du­bljih osje­ća­nja ko­je ga­ji sva­ko od vas, po­da­ni­ka na­ših. U skla­du s dik­ta­tom vre­me­na i sud­bi­ne, me­đu­tim, na­ma je da­nas da­to da utre­mo put za je­dan ve­li­ki mir, mir či­je će plo­do­ve uži­va­ti do­la­ze­ći na­ra­šta­ji, a za ko­ji će­mo se mi bo­ri­ti ta­ko što će­mo iz­dr­ža­ti ne­iz­dr­ži­vo i pre­tr­pje­ti i ono što se pre­tr­pje­ti ne mo­že. Ka­ko smo bi­li ka­dri da sa­ču­va­mo i odr­ži­mo struk­tu­ru car­ske dr­ža­ve, osta­je­mo i bi­će­mo uvi­jek uz vas, na­še do­bre i oda­ne po­da­ni­ke, osla­nja­ju­ći se na va­šu iskre­nost i po­šte­nje.
Naj­vi­še se ču­vaj­te bi­lo ka­kvih iz­li­va emo­ci­ja ko­je bi mo­gle uzro­ko­va­ti bes­po­treb­ne kom­pli­ka­ci­je, ili bi­lo ka­kve me­đu­sob­ne raz­mi­ri­ce ili sva­đe ko­ja bi mo­gla stvo­ri­ti za­bu­nu, za­ve­sti vas na po­gre­šan put i na­ve­sti vas da iz­gu­bi­te po­vje­re­nje u svi­jet.
Ne­ka ci­je­la ze­mlja sad pro­du­ži da­lje kao jed­na po­ro­di­ca, i ta­ko iz ge­ne­ra­ci­je u ge­ne­ra­ci­ju, va­zda čvr­sta u vje­ri u ne­pro­pa­dlji­vost ove bo­žan­ske ze­mlje, ali i svje­sna te­škog bre­me­na od­go­vor­no­sti, kao i du­gog pu­ta ko­ji je pred njom. Uje­di­ni­te sve svo­je sna­ge i po­sve­ti­te se iz­grad­nji bu­duć­no­sti. Nje­guj­te če­sti­tost, ple­me­ni­tost du­ha, a dje­laj­te od­luč­no, ta­ko da uve­ća­te sla­vu car­ske dr­ža­ve i odr­ži­te ko­rak s na­pred­nim svi­je­tom.”(Na­sta­vi­će se)