-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Po okon­ča­nju stu­di­ja, Đor­đe­vić se po­sve­tio lje­kar­skom po­zi­vu, ali je do kra­ja ži­vo­ta ostao ve­li­ki lju­bi­telj knji­žev­no­sti i po­ma­lo pi­sac. Na svom ži­vot­nom put, ko­ji mu ni­je osta­vljao mno­go vre­me­na za ba­vlje­nje knji­žev­no­šću, on je če­sto „za­ki­dao” vri­je­me od dru­gih oba­ve­za da bi ma­kar ma­lo za­do­vo­ljio ni­ka­da uga­še­nu po­tre­bu da stva­ra na tom po­lju.
Naj­ljep­ši od­mor i opu­šta­nje po­sli­je na­por­nog ra­da pru­ža­le su mu knji­ge. Za­to je i od­lu­čio da po­kre­ne knji­žev­ni ča­so­pis, je­di­ni te vr­ste go­to­vo do kra­ja 19. vi­je­ka. Za nje­ga je ured­nič­ki po­sao u ča­so­pi­su „Otadž­bi­na” pred­sta­vljao „re­lak­sa­ci­ju mo­zga i ži­va­ca”. Ča­so­pis je po­kre­nut 1874, a pr­vi broj iza­šao je po­čet­kom 1875. go­di­ne. Sko­ro dvi­je de­ce­ni­je, Đor­đe­vić je ure­đi­vao „Otadž­bi­nu” upo­re­do s mno­go­broj­nim po­slo­vi­ma ko­je je oba­vljao u dr­žav­noj slu­žbi. Ukup­no sto dva­de­set i de­vet sve­za­ka u tri­de­set dvi­je knji­ge na dva­de­set i jed­noj hi­lja­di stra­na is­pu­nje­no je ra­do­vi­ma iz li­je­pe knji­žev­no­sti, na­u­ke i dru­štve­nog ži­vot.
„Da ni­šta dru­go ni­je ura­dio, ne­go je­di­no „Otadž­bi­nu” go­di­na­ma ure­đi­vao, mo­rao bi do­bi­ti vid­no mje­sto u isto­ri­ji srp­ske knji­žev­no­sti, a ne sa­mo uz­gred bi­ti spo­me­nut”, osvr­će se Bo­ži­dar Ni­ko­la­je­vić na ne­pra­ve­dan i na­uč­no ne­ko­rek­tan po­tez Jo­va­na Sker­li­ća ko­ji u „Isto­ri­ji srp­ske knji­žev­no­sti” sa­mo uz­gred po­mi­nje ured­ni­ka.
Svi­jet dnev­ne po­li­ti­ke je od ra­ne mla­do­sti pri­vla­čio Đor­đe­vi­ća. Tu je on od­u­vi­jek po­ka­zi­vao svo­je­vr­snu im­pul­siv­nost. Na po­lo­vi­ni stu­di­ja umi­je­šao se u po­li­tič­ke to­ko­ve ko­ji su ko­la­li me­đu ta­mo­šnjom srp­skom omla­di­nom. Iako je No­va­ko­vi­ću obe­ća­vao da se ne­će mi­je­ša­ti u jav­ni ži­vot dok ne uzme „ono par­če per­ga­men­ta” i dok ne po­sta­ne sa­mo­sta­lan čo­vjek, ni­je uspio da se uz­dr­ži.
Kra­jem apri­la 1866. go­di­ne, u Be­ču je ne­ko­li­ko da­na bo­ra­vio Vla­di­mir Jo­va­no­vić, je­dan od pr­vih ide­o­lo­ga li­be­ral­ne par­ti­je u Sr­bi­ji, ko­ji je du­že vri­je­me zbog ne­sla­ga­nja s re­ži­mom ži­vio u Že­ne­vi. Jo­va­no­vić je 1865. po­kre­nuo list „Slo­bo­da”, u ko­jem je kri­ti­ko­vao po­li­ti­ku kne­za Mi­ha­i­la i nje­go­ve vla­de jer ne mi­sle ozbilj­no na ak­ci­ju za na­rod­no uje­di­nje­nje i oslo­bo­đe­nje. Po­zna­to je da je list sti­zao i u Beč, te da se u re­do­vi­ma nje­go­vih či­ta­la­ca na­la­zio i Vla­dan Đor­đe­vić. On se iz „Slo­bo­de” oba­vje­šta­vao ne sa­mo o po­li­tič­kim de­ša­va­nji­ma ko­ja su se in­di­rekt­no od­no­si­la na Sr­bi­ju, već se i na­pa­jao i ide­ja­ma o slo­bo­di, prav­di i na­prek­tu na­rod­ne svi­je­sti, ko­je tre­ba ostva­ri­ti. To­kom Jo­va­no­vi­će­vog bo­rav­ka u Be­ču, po­sje­ći­va­li su ga srp­ski stu­den­ti, me­đu nji­ma i Đor­đe­vić. Jo­va­no­vić je hva­lio nji­ho­vo pa­tri­ot­sko odu­še­vlje­nje i te­žnje da na­u­kom pro­svi­je­tle na­rod­nu bu­duć­nost, ali ih je po­sa­vje­to­vao da za­jed­nič­ki ra­de i da se uje­di­ne. O Đor­đe­vi­ću je po­sli­je tog pr­vog su­sre­ta ste­kao ve­o­ma po­vo­ljan uti­sak. „U nji­ho­vim re­do­vi­ma od­li­ko­vao se oso­bi­tom pa­tri­ot­skom ener­gi­jom Vla­dan Đor­đe­vić. On je ne­u­mor­no ra­dio da se svi mla­di Sr­bi, ko­ji su se ta­da u Be­ču uči­li, pri­ku­pe u jed­no brat­sko ko­lo, pa da za­jed­no ape­lu­ju na zdra­vu pa­tri­ot­sku svi­jest srp­ski’ si­no­va i po­zo­vu i’ na slo­žnu rad­nju za op­šte do­bro – za­bi­lje­žio je Jo­va­no­vić.
Đor­đe­vić otvo­re­no pi­še da je od­mah usvo­jio Jo­va­no­vi­ćev pred­log i da nji­me ni­je bio odu­še­vljen.
Po­di­je­lje­na srp­ska omla­di­na zdru­ži­la se u je­din­stven ta­bor 19. ma­ja 1866. go­di­ne, ka­da je Vla­dan Đor­đe­vić po­no­vio pred­log da se sva srp­ska omla­din­ska dru­štva uje­di­ne u čvrst sa­vez. Pru­ska i Ita­li­ja su ma­ja 1866. na­či­ni­le ko­a­li­ci­ju i spre­ma­le se za rat pro­tiv Austri­je, a na Kri­tu je iz­bio usta­nak za pri­pa­ja­nje ostr­va Grč­koj. Srp­ska omla­di­na je že­lje­la da se tim po­kre­ti­ma pri­dru­ži i Sr­bi­ja, te da se za­u­vi­jek oslo­bo­di tur­skog tu­tor­stva.
U No­vom Sa­du, to­kom tro­dnev­nog za­sje­da­nja, kra­jem av­gu­sta 1866. go­di­ne Uje­di­nje­na omla­di­na srp­ska kon­sti­tu­i­sa­na je kao in­te­lek­tu­al­no pred­stav­ni­štvo cje­lo­kup­nog Srp­stva, sa za­dat­kom da „usa­vr­ša­va sa­mu se­be, da bu­di na­rod­ni ži­vot u svim gra­na­ma nje­go­vim i da ka­zu­je na­či­ne za po­bolj­ša­nje ma­te­ri­jal­nog sta­nja na­rod­nog, te da ta­ko na­dok­na­đu­je rad­nju cr­kve, ško­le i uče­nih dru­šta­va”. Kri­la­ti­ce su bi­le: „Pro­svje­tom ka slo­bo­di” i „Sve na osno­vu isti­ne, a s po­mo­ću na­u­ke”. Vla­dan Đor­đe­vić je na pr­voj skup­šti­ni ci­je­le srp­ske omla­di­ne iza­bran za se­kre­ta­ra i za čla­na glav­nog od­bo­ra sa­ve­za svih omla­din­skih udru­že­nja. Dr­že­ći se strikt­no pro­kla­mo­va­nog na­če­la o ši­re­nju zna­nja i svi­je­sti u na­ro­du, odr­žao je u No­vom Sa­du be­sje­du o va­žno­sti na­u­ke o pri­ro­di za prak­ti­čan ži­vot, o nje­nim uti­ca­ji­ma na osta­le na­u­ke, a na­ro­či­to o nje­noj va­žno­sti za Sr­be. Tim pre­da­va­njem on se is­ta­ko kao ti­pi­čan pred­stav­nik po­zi­ti­vi­sta, ko­ji se ru­ga astro­lo­gi­ji, ma­gi­ja­ma i po­pov­skim pra­zno­vje­ri­ca­ma. Sa­mo fi­zič­ki zdra­vi lju­di, ko­ji u obra­zov­no-škol­skom si­ste­mu ovla­da­ju zna­nji­ma ko­ja ih mo­gu uči­ni­ti ma­te­ri­jal­no svo­jim, ne­za­vi­snim i ne­pot­ku­plji­vim, je­su osno­va za na­pre­dak srp­skog dru­štva. Za­to Đor­đe­vić po­zi­va srp­ske stu­den­te da na­rod oslo­bo­de pred­ra­su­da i usmje­re ga pu­tem ko­ji će ga iz­ba­vi­ti iz ma­te­ri­jal­ne si­ro­ti­nje. (…) (NA­STA­VI­ĆE SE)