-Pri­re­di­la: Mi­la MI­LO­SA­VLjE­VIĆ

● Ono što je osta­vi­lo na­ro­či­to sna­žan uti­sak na me­ne, dok sam bio u Bi­ra­nu, je­ste uti­sak, bez­ma­lo opi­pljiv, da je Vaš otac, don An­hel, bio čo­vjek iz­u­zet­no sna­žnog ka­rak­te­ra i ve­o­ma pred­u­zi­mljiv. Pod ka­kvim je okol­no­sti­ma Vaš otac do­šao na Ku­bu?
– Moj otac je po­ti­cao iz po­ro­di­ce kam­pe­si­no­sa, se­lja­ka, ve­o­ma si­ro­ma­šnih. Ka­da sam 1992. po­sje­tio Ga­li­ci­ju, oti­šao sam u Lan­ka­ru, i vi­dio ku­ću u ko­joj se on ro­dio – ku­će­rak od pe­de­se­tak kva­dra­ta, sa­zi­dan od ka­me­nih plo­ča, jer u tom kra­ju ka­me­na ima u iz­o­bi­lju, te ga ga­li­cij­ski kam­pe­si­no­si tra­di­ci­o­nal­no ko­ri­ste za zi­da­nje ku­ća. U tom ku­ćer­ku ži­vje­la je ci­je­la po­ro­di­ca, a pret­po­sta­vljam da su ta­mo dr­ža­li i sto­ku. Ku­va­lo se i spa­va­lo u jed­noj oda­ji. Nijesu ima­li svo­ju ze­mlju, ni­je­dan je­di­ni ar. Po­ro­di­ce su ob­ra­đi­va­le ra­su­ta za­ba­če­na po­lja iz­van se­la. Mog oca su ve­o­ma mla­dog – ni­je mu bi­lo vi­še od 16–17 go­di­na – re­gru­to­va­li u špan­sku voj­sku, a kad je to­kom Dru­gog ra­ta za ne­za­vi­snost 1895, do­šao na Ku­bu, već je bio pre­šao dva­de­se­tu. Ni­ko ne zna ka­ko je tač­no do­šao, pod ka­kvim okol­no­sti­ma. Ni kad sam do­volj­no sta­sao da raz­go­va­ram s njim o to­me, otac i ja ni­kad se ni­smo do­ta­kli te te­me. On bi po­vre­me­no, za ve­če­rom s pri­ja­te­lji­ma, pri­čao pri­če o to­me. Ali, mo­ja sta­ri­ja se­stra An­he­li­ta i Ra­mon, sta­ri­ji brat – obo­je su ži­vi – mo­žda zna­ju ne­što, jer su vi­še ne­go ja raz­go­va­ra­li s njim. Ka­sni­je, kad sam oti­šao u Ha­va­nu da se ško­lu­jem, kad sam se pri­klju­čio re­vo­lu­ci­o­nar­nim ak­tiv­no­sti­ma, or­ga­ni­zo­vao na­pad na Mon­ka­du, bio u za­tvo­ru, a po­tom i to­kom eks­pe­di­ci­je na Gran­mi, moj če­ti­ri go­di­ne mla­đi brat, Ra­ul, i se­stre Ema i Hu­a­na, ko­ji su ži­vje­li kod ro­di­te­lja, če­sto su raz­go­va­ra­li s ocem i mo­že bi­ti da im je on u tim raz­go­vo­ri­ma pri­čao ma­lo vi­še o svom ži­vo­tu, ali ja ta­da nijesam bio ta­mo. Pre­ko njih sam i ja po­ne­što sa­znao i po­sto­ji pri­ča da je moj otac je­dan od onih si­ro­ma­šnih mla­di­ća iz Ga­li­ci­je ko­jem je ne­ki bo­ga­taš dao no­vac ka­ko bi umje­sto nje­ga slu­žio voj­ni rok. Re­klo bi se da je moj otac upra­vo na taj na­čin re­gru­to­van. A vi zna­te ka­kvi su bi­li ti ra­to­vi. Mom­ci su se re­gru­to­va­li na­su­mi­ce, a bo­ga­ti su mo­gli da pla­te si­ro­ma­šni­ma da umje­sto njih odu u voj­sku ili rat. Za­cje­lo je bi­lo ta­ko ka­ko ka­že­te. Ni­je bio re­dak slu­čaj da ne­ki bo­ga­taš ko­ji tre­ba da slu­ži voj­ni rok, ili ode u rat, da no­vac ne­ko­me ko osku­di­je­va i vr­lo te­ško ži­vi od ma­lo ze­mlje ili nad­ni­če­nja u po­lju. Otac je ova­mo po­slat kao špan­ski voj­nik i bio je sta­ci­o­ni­ran na ve­li­kom po­te­zu iz­me­đu Hu­ka­ra i Mo­ro­na. Is­po­sta­vi­lo se da su tu ogrom­nu či­sti­nu iz­me­đu šu­ma, gde je bio smje­šten gar­ni­zon, ras­kr­či­li i ko­ri­sti­li (ku­ban­ski po­bu­nje­ni­ci) iz Ori­jen­tea, pod ko­man­dom Ma­sea i Mak­si­ma Go­me­sa, ne­po­sred­no po­sli­je Mar­ti­je­ve smr­ti. Ogro­man po­tez na ko­jem je po­dig­nut gar­ni­zon tre­ba­lo je pre­ći po sva­ku ci­je­nu – te­žak za­da­tak. Utvr­đe­na li­ni­ja pru­ža­la se ki­lo­me­tri­ma od se­ve­ra ka ju­gu, na naj­u­žem de­lu sre­di­šta ostr­va. Od Mo­ro­na na sje­ve­ru do Hu­ka­ra, lu­ke na ju­žnoj oba­li, ima si­gur­no 100 ki­lo­me­ta­ra. Znam da je moj otac bio ta­mo sta­ci­o­ni­ran. Ku­ban­ci u stal­no pro­la­zi­li tu­da, ili su išli da­lje na sje­ver, u Tu­ri­hu­a­no, na po­lu­o­str­vu, s Mo­ro­nom spo­je­nim mo­čvar­nim ze­mlji­štem. Ta­mo, na toj tra­si, bio je sta­ci­o­ni­ram i moj otac. To je sve što znam; mo­ja bra­ća i se­stre mo­žda zna­ju vi­še.
●Ne sje­ća­te se da ste ika­da raz­go­va­ra­li o to­me s ocem?
– Jed­nom sam ga čuo da pri­ča o to­me, pre ne­go što sam kre­nuo u rad­nič­ke kam­po­ve u Pi­nja­res de Ma­ja­ri­ju – dra­že mi je bi­lo da bu­dem bi­lo gdje ne­go kod ku­će. Ku­ća je pred­sta­vlja­la auto­ri­tet, a me­ni je to sme­ta­lo, te je u me­ni po­čeo da se bu­di bun­tov­nič­ki duh.
● I u mla­do­sti ste bi­li bun­tov­nik?
– Imao sam ne­ko­li­ko raz­lo­ga za to. Su­o­čen s iz­vje­snom špan­skom auto­ri­tar­no­šću, a na­ro­či­to s od­re­đe­nim Špan­cem ko­ji iz­da­je na­re­đe­nja... da­kle, je­dan od raz­lo­ga bio je auto­ri­tet... po­što­va­nje ge­ne­ral­no. Ni­je­sam tr­pio auto­ri­te­te, za­to što se u to vri­je­me umno­go­me ko­ri­sti­lo fi­zič­ko ka­žnja­va­nje, ću­ška po gla­vi ili ka­iš – svi smo bi­li iz­lo­že­ni tom ri­zi­ku, ali smo i uči­li ka­ko da se bra­ni­mo.
● Vaš otac je bio auto­ri­ta­ran?
– Bio je ma­lo ću­dljiv. Da ni­je imao sna­žan ka­rak­ter, ne bi mo­gao da uči­ni sve ono što je po­sti­gao – ve­o­ma mlad, naj­pri­je to­kom ra­ta, da­le­ko od po­ro­di­ce i otadž­bi­ne, a ka­sni­je bez pre­bi­je­ne pa­re i po­ro­di­ce, pr­vi u svo­joj fa­mi­li­ji ko­ji je umio da či­ta i pi­še, sop­stve­nim na­po­ri­ma je, bez iči­je po­mo­ći, ste­kao la­ti­fun­dio, obo­ga­tio se. Kao ve­ći­na ga­li­cij­skih ise­lje­ni­ka, bio je skro­man i vri­je­dan, po­ni­zan. A ipak je imao sna­žnu vo­lju i ka­rak­ter. Ali ni­kad ni­je bio ne­pra­ve­dan. Ni­kad ni­je od­bio za­tra­že­nu po­moć. Uvi­jek je bio spre­man da sa­slu­ša, da pri­tek­ne lju­di­ma u ne­vo­lji. I sam je, kao ma­li, ži­veo u osku­di­ci. Znam da je vr­lo ra­no, u je­da­na­e­stoj go­di­ni ostao bez maj­ke. Otac mu se po­no­vo ože­nio – dru­gim re­či­ma, imao je te­ško i ne­sreć­no dje­tinj­stvo. Ali kra­si­le su ga ple­me­ni­te vr­li­ne ga­li­cij­skog ise­lje­ni­ka: do­bro­ta, lju­ba­znost, go­sto­lju­bi­vost, ve­li­ko­du­šnost. Mno­go je pri­ča o nje­go­voj ve­li­ko­du­šno­sti, ali i o nje­go­voj do­bro­ti. Imao je do­bro sr­ce i uvi­jek je po­ma­gao svo­jim pri­ja­te­lji­ma, rad­ni­ci­ma, lju­di­ma u ne­vo­lji. Po­ne­kad se ža­lio, gun­đao, ali ni­ko­ga ni­je osta­vio bez rje­še­nja. Na kra­ju se­zo­ne že­tve, kad je bi­lo vr­lo ma­lo po­sla, če­sto bi mu ne­ko pri­šao i re­kao: „Dje­ca mi gla­du­ju... ni­šta ne­ma­mo, tre­ba mi po­sao.” U to vri­je­me po­sto­jao je ta­ko­zva­ni ahu­ste si­stem: „Ras­kr­či­ćeš ovu ze­mlju za to­li­ko i to­li­ko nov­ca”. Ahu­ste je bio je­dan od na­či­na ko­ji­ma su se ze­mljo­po­sjed­ni­ci slu­ži­li da sma­nje tro­ško­ve: sklo­pi­li bi do­go­vor s ne­kom po­ro­di­com ili rad­ni­kom da ras­kr­če str­nji­ku s plan­ta­že še­ćer­ne tr­ske, a kao na­dok­na­du, pla­ća­li su im od­re­đe­nu su­mu po ka­ba­lje­ri­ji ili ro­zi ze­mlji­šta – ta­da se kao me­re ni­su ko­ri­sti­li hek­ta­ri kao da­nas. Mi­slim da je jed­na ka­ba­lje­ri­ja ima­la 18 ro­za. U sva­koj ze­mlji Sred­nje ili Ju­žne Ame­ri­ke ko­ri­sti­le su se dru­ga­či­je mje­re. Hva­la bo­gu što je uve­den je me­trič­ki si­stem iz­mi­šljen u do­ba Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je. On­da bi, kao što sam re­kao, sklo­pi­li ugo­vor: „Do­bro, sre­di­ću ti to za 20 pe­so­sa”. Da bi lju­di ima­li po­sla, moj otac bi iz­mi­slio da tre­ba is­kr­či­ti ne­ku no­vu par­ce­lu ili bi ih za­du­žio ne­što dru­go što ni­je bi­lo neo­p­hod­no, iako mu se to ni­je is­pla­ti­lo. To sam shva­tio kad sam ma­lo po­od­ra­stao, kad sam pre­ko ras­pu­sta ra­dio u kan­ce­la­ri­ji na­šeg ima­nja. Ta­mo sam da­vao rad­ni­ci­ma na­rudž­be­ni­ce za pro­dav­ni­ce, ka­ko bi mo­gli da ku­pe ono što im tre­ba, iako ni­je­su ra­di­li za nas. Bio je do­bar i ple­me­nit čo­vjek.
(Na­sta­vi­će se)