●Va­še raz­voj­ne go­di­ne po­kla­pa­ju se s dva tra­gič­na raz­do­blja: dik­ta­tu­rom Ful­hen­si­ja Ba­ti­ste i Dru­gim svet­skim ra­tom…
– Sve je to ne­sum­nji­vo uti­ca­lo na mo­je obra­zo­va­nje i raz­voj, a na­ro­či­to na na­sta­ja­nje i raz­voj po­li­tič­kih i re­vo­lu­ci­o­nar­nih sna­ga jer su kra­jem tri­de­se­tih po­če­li da na­sta­ju i ču­ve­ni „na­rod­ni fron­to­vi”. Ali ne bih sa­da o to­me.
● Ka­ko je te­klo obra­zo­va­nje kod uči­te­lji­ce?
– Me­ne ni­če­mu ni­je­su uči­li, ni­je­su mi odr­ža­li ni­je­dan je­di­ni čas. Ni­je­su me po­sla­li ni u ka­kvu ško­lu. Sa­mo sam sje­dio ta­mo. U toj ku­ći ni­je bi­lo ni ra­di­ja. Je­di­no što sam slu­šao bio je kla­vir: do, re, mi, fa, sol, la, si, do. Mo­že­te li da za­mi­sli­te da sva­ko­ga da­na po ne­ko­li­ko sa­ti slu­ša­te taj kla­vir? Pra­vo je ču­do što ni­je­sam po­stao mu­zi­čar. Uči­te­lji­či­na se­stra, pi­ja­nist­ki­nja, tre­ba­lo je da mi dr­ži ča­so­ve po pro­gra­mu za pr­va­ke, a ni­je odr­ža­la ni­je­dan je­di­ni čas. Bo­že, ako poč­nem o to­me, ni­ka­da ne­ću za­vr­ši­ti. Ako ho­će­te, to ću Vam ka­sni­je is­pri­ča­ti, is­pri­ča­ću Vam i ka­ko sam pot­pu­no sam na­u­čio da sa­bi­ram, mno­žim, od­u­zi­mam i di­je­lim, za­hva­lju­ju­ći ko­ri­ca­ma škol­skih sve­za­ka, onih cr­ve­nih, s ta­bli­ca­ma sa­bi­ra­nja, od­u­zi­ma­nja, mno­že­nja i di­je­lje­nja na po­le­đi­ni. Sjeo bih sam, na­pa­met učio te ta­bli­ce i to je bi­lo sve jer ni to mi ni­je­su po­ka­za­li. Mo­ja na­sta­va svo­di­la se na uče­nje ta­bli­ca s ko­ri­ca jed­ne sve­ske. Či­nje­ni­ca je da sam ta­mo pro­tra­ćio vi­še od dve go­di­ne.
●Bi­li ste ta­ko ma­li, si­gur­no Vam je ne­do­sta­ja­la po­ro­di­ca?
– Jed­no­stav­no su me po­sla­li ta­mo gdje bez­ma­lo ni­šta ni­je­sam na učio a pre­tr­pio sam sil­ne ne­vo­lje. Čak sam i glad tr­pio i ne zna­ju­ći da je glad. Ne­vje­ro­vat­no. Do­go­di­le su se ne­ke vr­lo ozbilj­ne stva­ri. Ta­mo je do­šlo do pr­ve po­bu­ne, vr­lo ra­no, re­ci­mo da sam u to vri­je­me imao osam go­di­na. Ta­da sam već išao u ško­lu, te se ta pri­ča od­vi­ja­la na dva ni­voa.
●Zar ni­ste, zbog ta­kvog is­ku­stva, pre­sta­li da vo­li­te svo­je ro­di­te­lje?
– Ne, vo­lio sam ih, u naj­ma­nju ru­ku sam ih po­što­vao, i oca i maj­ku. Vi­še sam vo­lio maj­ku, lo­gič­no, s maj­kom se raz­vi­ja pri­sni­ji od­nos.
●I­a­ko su vas po­sla­li u in­ter­nat u San­tja­go kod te uči­te­lji­ce? U in­ter­nat?
– Ne, to ni­je bio in­ter­nat. To je bi­lo iz­gnan­stvo, gla­do­va­nje, br­ka­nje gla­di s ape­ti­tom!
● Ko­ga ste za to kri­vi­li?
– Isti­ni za vo­lju, ni­je­sam mo­gao da kri­vim ro­di­te­lje, ni­ti bi­lo ko­ga dru­gog. U stva­ri, is­pr­va ni­je­sam ni znao što se do­ga­đa. Ni­je­sam mo­gao da do­ku­čim i pro­ci­je­nim šta se zbi­va. Bio sam sre­ćan u Bi­ra­nu a on­da su me, od­jed­nom, po­sla­li da­le­ko od po­ro­di­ce, od ku­će, od se­la ko­je sam to­li­ko vo­lio. I gdje su se lju­di ko­ji mi ni­je­su bi­li bli­ski ne­pra­ved­no po­na­ša­li pre­ma me­ni.
● Ako je bi­lo ta­ko je­zi­vo, ka­ko to da je i Vaš sta­ri­ji brat Ra­mon do­šao u tu ku­ću?
– Ra­mon je jed­nog da­na do­šao u San­tja­go, ne sje­ćam se za­što, do­ni­jev­ši sa so­bom jed­nu od onih ko­žnih vre­ći­ca za ko­va­ni­ce, u ko­joj je imao ne­ko­li­ko pe­se­ta u nov­či­ći­ma od po dva­de­set sen­ta­vo­sa, ne­ko­li­ko re­a­la u ko­va­ni­ca­ma od de­set sen­ta­vo­sa i ne­ko­li­ko ko­va­ni­ca od pet i jed­nog sen­ta­vo­sa. Ta­da je sla­do­led ko­štao je­dan sen­ta­vos, kao i je­dan slat­kiš od ko­ko­sa i sme­đeg še­će­ra. Za­vi­dio sam dje­ča­ci­ma u su­sed­stvu – dje­ca su pri­lič­no okre­nu­ta se­bi – jer su, iako si­ro­ma­šni, uvi­jek ima­li je­dan, dva ili tri sen­ta­vo­sa. Me­ne su, pak, mo­ji sta­ra­te­lji vas­pi­ta­va­li u fran­cu­skom du­hu, te su mi ob­ja­sni­li da je pro­si­ti vr­lo ne­pri­stoj­no. Dje­ca su zna­la da mo­ram da se dr­žim tog pra­vi­la, i ka­da se bi­lo ko od njih po­ja­vio sa sla­do­le­dom ili po­sla­sti­com od ko­ko­sa, kad bih im ma­lo tra­žio, otr­ča­li bi da me tu­ža­ka­ju uči­te­lji­ci ili nje­noj se­stri. Sje­ćam se da sam jed­nog da­na od uči­te­lji­či­ne se­stre, ko­ja je, isti­ni za vo­lju, bi­la do­bar čo­vjek, ali vr­lo si­ro­ma­šna, tra­žio je­dan sen­ta­vos. Ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti ka­ko me je, uz­ne­mi­riv­ši se, od­bi­la, vi­ču­ći: „Već sam ti po­zaj­mi­la 82 sen­ta­vo­sa”. To je bi­lo tač­no i vi­še ni sen­ta­vo­sa od nje ni­je­sam do­bio, ni­ti sam ika­da vi­še tra­žio. Ka­da je ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je Ra­mon po­no­vo do­šao da nas po­sje­ti, sa svim onim bla­gom u vre­ći­ci, po­mi­slio sam ka­ko je to pra­va sre­ća – već sam vi­dio sve te sen­ta­vo­se pre­tvo­re­ne u slat­ki­še od ko­ko­sa i sla­do­led – te sam ga na­go­vo­rio da osta­ne. No, ti­me se si­ro­ma­štvo sa­mo po­ve­ća­lo, jer smo ono iz kan­ti­ce mo­ra­li da di­je­li­mo s još jed­nim usti­ma. Ka­sni­je sam shva­tio šta se do­ga­đa, ot­pri­li­ke go­di­nu da­na ka­sni­je, kad su mo­ji ro­di­te­lji to ot­kri­li.
(NA­STA­VI­ĆE SE)


Bi­o­gra­fi­ja u sto sa­ti raz­go­vo­ra

U naj­de­talj­ni­jem i naj­cje­lo­vi­ti­jem in­ter­vjuu ko­ji je pred kraj ži­vo­ta Ka­stro dao Ig­na­siu Ra­mo­nu go­vo­rio je o svom po­ri­je­klu i ško­lo­va­nju, o po­čet­nim ne­u­spje­si­ma re­vo­lu­ci­je, pri­ja­telj­stvu sa Če Ge­va­rom i ko­nač­noj po­bje­di nad dik­ta­to­rom Ba­ti­stom; O ku­ban­skom vi­đe­nju do­ga­đa­ja u Za­li­vu svi­nja, o svo­jim od­no­si­ma s de­se­to­ri­com ame­rič­kih pred­sjed­ni­ka, od Aj­zen­ha­u­e­ra do Džor­dža Bu­ša. Na osno­vu vi­še od sto sa­ti raz­go­vo­ra, autor je za­bi­lje­žio uz­bu­dlji­vu bi­o­gra­fi­ju Fi­de­la Ka­stra, jed­nog od po­sled­njih ve­li­kih dr­žav­ni­ka i istin­skih re­vo­lu­ci­o­na­ra, čo­vje­ka ko­ji je vi­še od pe­de­set go­di­na vo­dio svo­ju ze­mlju i na­rod u ne­mo­gu­ćim uslo­vi­ma su­ro­vih sank­ci­ja.