- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Sva­ke fe­ri­je, na­ro­či­to ljet­nje, Sre­ten Ma­rić je naj­če­šće pro­vo­dio u za­vi­ča­ju, u Su­bje­lu i na Zla­ti­bo­ru, či­ta­ju­ći Do­sto­jev­skog, ali i Mark­sov Ka­pi­tal..., di­je­la Lu­ka­ča, Kor­ša, Ve­be­ra, Dil­ta­ja... Da na­po­me­ne­mo – Ma­rić je iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta pr­vi kod Sr­ba pre­vo­dio fi­lo­zof­ske ras­pra­ve Đer­đa Lu­ka­ča. A po svi­je­tu je stu­di­rao uglav­nom „od oče­vih pro­da­va­nih li­va­da” na Div­či­ba­ra­ma i u Su­bje­lu... Škol­ske 1926/1927. po­sta­vljen je za su­plen­ta Mu­ške gim­na­zi­je u Sko­plju: po­tom je pre­mje­šten u Đev­đe­li­ju. Mi­ni­star­stvo pro­svje­te Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca po­sta­vi­lo ga je uka­zom 2. fe­bru­a­ra 1926. za su­plen­ta u Sko­plju, a po­čet­kom je­se­ni je mo­rao da ot­pu­tu­je u Đev­đe­li­ju, na sa­mi jug Ma­ke­do­ni­je.
Te go­di­ne nje­go­va se­stra Dra­ga–Dra­gi­ca–Li­za, ka­ko su je iz mi­lo­šte zva­li, jed­na od naj­ljep­ših dje­vo­ja­ka u Be­o­gra­du, vjen­ča­va se sa Pe­trom Pje­rom Kri­ža­ni­ćem, sli­ka­rom ka­ri­ka­tu­ri­stom. Jed­nim od naj­ve­ćih u srp­skoj umjet­no­sti. I Li­za je sli­kar, iako je za­vr­ši­la Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet.
Sre­ten Ma­rić od­lu­ču­je da na­pu­sti pro­fe­su­ru i 1928. go­di­ne kre­će u Fran­cu­sku, u Pa­riz i u Li­on. Na­mje­ra­va da spre­mi dok­tor­sku te­zu, a isto­vre­me­no pi­še knji­žev­nu hro­ni­ku u li­on­skom li­stu Le Pro­gres. Sta­nu­je u La­tin­skom kvar­tu, u ho­te­lu „Le Re­ka­mi­je”, na tr­gu Sen Sil­pis, ne­da­le­ko od ču­ve­nog bu­le­va­ra Sen Žer­men – u bli­zi­ni je ve­li­ka bi­bli­o­te­ka, ču­ve­ne ka­fa­ne u ko­ji­ma se oku­plja­ju pi­sci, sli­ka­ri i uop­šte umjet­ni­ci iz ci­je­log svi­je­ta. U ovom gra­du, gdje je rad­nič­ki po­kret imao svi­je­tlu tra­di­ci­ju, od­lu­ču­je se za dok­to­rat upra­vo iz isto­ri­je: Hi­sto­i­re du mo­u­ve­ment so­cial so­us le Se­cond Em­pi­re a Lyon. Dok­tor­sku te­zu će ob­ja­vi­ti u Pa­ri­zu i po­sve­ti­ti je ro­di­te­lji­ma. U Sko­plju se 9. fe­bru­a­ra 1930. vjen­čao sa Zor­kom Jo­va­no­vić. Taj brak, me­đu­tim, ne­će bi­ti du­gog vi­je­ka.
Po­tom se vra­tio u Be­o­grad i za­tra­žio po­sao. Mi­ni­star­stvo pro­svje­te Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je po­sta­vi­lo ga je 28. mar­ta 1931. za pro­fe­so­ra Dr­žav­ne re­al­ne gim­na­zi­je u Vr­šcu. Na po­sao se ja­vio 30. mar­ta. Dr Sre­ten Ma­rić pre­da­je fran­cu­ski je­zik u I, II, VI, VII i VI­II re­zre­du gim­na­zi­je. Raz­red­ni star­je­ši­na je u VI raz­re­du. Kra­jem no­vem­bra je po­lo­žio i pro­fe­sor­ski is­pit iz op­šte i na­ci­o­nal­ne isto­ri­je, kao glav­nog pred­me­ta, i ju­go­slo­ven­ske knji­žev­no­sti, kao spo­red­nog pred­me­ta. Ov­dje se skra­sio je­dva dvi­je go­di­ne, a on­da je za­tra­žio pre­mje­štaj – po­čet­kom fe­bru­a­ra 1933. uče­ni­ci­ma gim­na­zi­je, na pri­god­noj sve­ča­no­sti, odr­žao je pre­da­va­nje o lič­no­sti i zna­ča­ju Štro­sma­je­ra za ju­go­slo­ven­stvo, a 27. fe­bru­a­ra je pre­mje­šten u Pr­vu kla­sič­nu gim­na­zi­ju u Za­gre­bu. Du­žno­sti je raz­ri­je­šen 12. mar­ta, a 24, mar­ta mu je di­rek­tor ču­ve­ne za­gre­bač­ke gim­na­zi­je Stje­pan Mu­su­lin, pre­vo­di­lac sa kla­sič­nih je­zi­ka, ka­sni­je aka­de­mik i di­rek­tor In­sti­tu­ta za je­zik JA­ZU, po­že­lio do­bro­do­šli­cu i do­di­je­lio mu 20 ča­so­va ne­djelj­no (ča­so­ve ze­mljo­pi­sa i isto­ri­je).
Pre­da­je u gim­na­zi­ji i isto­vre­me­no se uklju­ču­je u jav­ni ži­vot glav­nog gra­da Hr­vat­ske; po­seb­no se dru­ži sa tzv. li­je­vim kru­gom za­gre­bač­ke in­te­li­gen­ci­je, pri­je sve­ga sa oni­ma oko Og­nje­na Pri­ce, pro­fe­so­ra ma­te­ma­ti­ke i za­pa­že­nog ko­mu­ni­ste, ko­ji je bio ne­što sta­ri­ji od nje­ga. Sri­je­će se i sa Mi­ro­sla­vom Kr­le­žom, pi­scem na gla­su, ta­ko­đe li­je­ve ori­jen­ta­ci­je, ko­ji ga jed­no­stav­no opi­su­je: „To je onaj brat Pje­ro­ve že­ne...” Ma­rić mu je za­mje­rio u raz­go­vo­ru „bez dla­ke na je­zi­ku”, a Kr­le­ža mu je vra­tio „istom mje­rom”.
Ma­rić je bio sen­ti­men­ta­lan pre­ma srp­skim so­ci­ja­li­sti­ma, Tu­co­vi­ću, Živ­ku To­pa­lo­vi­ću, Ne­djelj­ku Div­cu – ni­je bio ko­mu­ni­sta, gle­dao je na njih sa sim­pa­tij­ma, iako je stvar­no bio na­klo­njen, pri­je sve­ga srp­skoj so­ci­jal­de­mo­kra­ti­ji. U ško­li je sa­vje­sno oba­vljao po­sao pro­fe­so­ra, ali se ni­je is­ti­cao. Đa­ci su ga vo­lje­li, uosta­lom kao i u Vr­šcu – oso­bi­to dje­voj­ke. Sve su, ta­ko­re­ći, bi­le za­lju­blje­ne u nje­ga, u nje­go­ve oči, po­gled – ge­ne­ra­ci­je dje­vo­ja­ka gim­na­zi­jal­ki od Sko­plja do Vr­šca i Za­gre­ba pri­ča­će o to­me. Po­sli­je is­pi­ta zre­lo­sti, po­čet­kom ju­la će po­ve­sti đa­ke na de­se­to­dnev­nu eks­kur­zi­ju: Be­o­grad, Sko­plje, Ohrid, De­ča­ni, Du­brov­nik, Split...
Sa­ra­đu­je u za­gre­bač­kim ča­so­pi­si­ma „Kul­tu­ra”, „Knji­žev­nik”, „Knji­žev­ni sa­vre­me­nik” i „Zna­nost i ži­vot”. Pi­še pod pse­u­do­ni­mi­ma: X.Y.Z.; Dr M.S.; Ma­ti­ja Ne­nad. U „Knji­žev­nom sa­vre­me­ni­ku”, na pri­mjer, 1936. ob­ja­vlju­je tek­sto­ve: „En­gels kao knji­žev­ni te­o­re­ti­čar i kri­ti­čar”, „Pro­ble­mi li­kov­ne umjet­no­sti”. U „Knji­žev­ni­ku” pi­še o du­šev­nom ka­rak­te­ru Hr­va­ta, pri­ka­zu­je iz­lo­žbu Sto­ja­na Ara­li­ce... U „Al­ma­na­hu sa­vre­me­nih pro­ble­ma” (1936) pi­še o Mar­ku Ri­sti­ću... U Za­gre­bu se 14. ma­ja 1936. vjen­ča­va sa Je­li­com Švarc, li­je­pom Je­vrej­kom sa Pan­tov­šča­ka. Ljet­nje fe­ri­je pro­vo­di na pu­to­va­nju – po Austri­ji, Fran­cu­skoj i Nje­mač­koj. Na­red­ne škol­ske ljet­nje fe­ri­je pro­vo­di na pu­to­va­nju po Ita­li­ji – išao je bro­dom do Brin­di­zi­ja, pa u Rim i Fi­ren­cu. Odu­še­vljen je To­ska­nom i Um­bri­jom, pod­jed­na­ko i pred­je­li­ma i spo­me­ni­ci­ma pro­šlo­sti. U Za­gre­bu su 1938. go­di­ne ob­ja­vlje­na „Oda­bra­na pi­sma” Kar­la Mark­sa u pre­vo­du Sre­te­na Ma­ri­ća (pod psu­do­ni­mom Dr S. Je­lić, a u iz­da­nju „Kul­tu­re”).
(NA­STA­VI­ĆE SE)