Iva­na Bu­ko­vac, sli­kar­ka ko­ja ži­vi i ra­di na re­la­ci­ji Pa­do­va - Be­o­grad - Kru­še­vac, pr­vi put u Cr­noj Go­ri, u Grad­skoj ga­le­ri­ji Ko­tor, pred­sta­vi­la se ulji­ma na plat­nu, žen­skim et­no-por­tre­ti­ma iz opu­sa „Dvo Lič­no”. Iz­lo­že­no je 11 ve­ćih ra­do­va i 15 mi­ni­ja­tu­ra, na svi­ma su li­ca že­na pro­dor­nih po­gle­da, ukra­še­na dje­lo­vi­ma na­rod­nih no­šnji sa Bal­ka­na. U po­stav­ci su i dva „vi­jen­ca” na­pra­vlje­na od raz­li­či­tih pra­me­no­va ko­se broj­nih že­na, kao opi­plji­va ilu­stra­ci­ja ide­je o lič­nom i ko­lek­tiv­nom iden­ti­te­tu, ko­ji je bio te­ma Iva­ni­nog di­plom­skog ra­da. Sli­ke su ra­ni­je pri­ka­za­ne na iz­lo­žba­ma u Ita­li­ji, Sr­bi­ji, te ko­lek­tiv­no u Ar­gen­ti­ni. Iz­lo­žba je otvo­re­na prek­si­noć uz zvu­ke gi­ta­re Pe­tra Bu­ki­li­ce i et­no-pje­smu Đur­đe Pe­tro­vić-Po­ljak, te po­zdrav­nu ri­ječ ga­le­rist­ki­nje Ta­tja­ne Kri­je­što­rac, isto­ri­čar­ke umjet­no­sti.
Iva­na Bu­ko­vac je ro­đe­na 1985. go­di­ne u Kru­šev­cu. Di­plo­mi­ra­la je 2008. go­di­ne na Aka­de­mi­ji li­kov­nih umjet­no­sti u Ve­ne­ci­ji, gdje je za­vr­ši­la i ma­ster stu­di­je, od­sjek sli­kar­stvo u kla­si prof. Kar­la Di­ra­ka. Do­bit­nik je Ate­ljea, Art in Re­si­den­ce pro­gra­ma 2010, Fon­da­ci­je ,,Be­vi­lac­qua La Ma­sa” u Ve­ne­ci­ji.
- Za­do­volj­stvo mi je da iz­la­žem u Ko­to­ru, jer je to je­dan od mo­jih omi­lje­nih gra­do­va. Ot­kri­la sam nje­go­vu lje­po­tu ju­če i da­nas, kad sam sti­gla. Imam ve­o­ma li­jep uti­sak i si­gu­r­no ću se vra­ti­ti, ka­že Iva­na.
- ,,Dvo Lič­no” se od­no­si na dva ele­men­ta u mom ra­du, a to su odje­ća i ti­je­lo-li­ce. Ni­je to por­tret od­re­đe­ne oso­be, ne­go je sve to jed­no li­ce ko­je se mi­je­nja u od­no­su na ko­stim. To je ne­ki ko­laž iz mo­je me­mo­ri­je, oso­be ko­je sam sre­ta­la, ko­je ni­sam sre­la, ne­ke že­ne sa sta­rih sli­ka ili iz ne­kih isto­rij­skih do­ku­me­na­ta. Odje­ća i ti­je­lo su dva aspek­ta u me­đu­sob­noj po­ve­za­no­sti, kao što su i lič­ni i ko­lek­tiv­ni iden­ti­tet. Ova po­stav­ka je mo­tiv za raz­mi­šlja­nje o vla­sti­tom iden­ti­te­tu, pod­sti­caj da se oču­va me­mo­ri­ja o svo­jim kor­je­ni­ma, jer uvi­jek tre­ba zna­ti o svo­joj pro­šlo­sti, ob­ja­sni­la je Iva­na, ko­ja je do­sta vre­me­na pro­ve­la pro­u­ča­va­ju­ći na­rod­ne no­šnje Bal­ka­na u Et­no­graf­skom mu­ze­ju u Be­o­gra­du, pri­je ne­go što je sje­la za šta­fe­laj i po­če­la da sli­ka ovaj ci­klus. U Ita­li­ji je ovo in­ter­sant­no pu­bli­ci za­to što je dru­ga­či­je, no­vo i za­to što oni ne­ma­ju iz­ra­žen taj tra­di­ci­o­nal­ni mo­tiv, iz­gu­bio se vr­lo ra­no, te se oni pi­ta­ju što su oni u od­no­su na to što vi­de, ob­ja­šnja­va Iva­na, ko­ja se za­lju­bi­la u Ve­ne­ci­ju na ma­tur­skoj eks­kur­zi­ji i po­že­lje­la da stu­di­ra u tom gra­du. Sa­da je uda­ta i ži­vi i ra­di u Pa­do­vi, gdje ima ate­lje, ali još uvi­jek ne ži­vi is­klju­či­vo od sli­kar­stva. Pu­tu­je i stva­ra na re­la­ci­ji Ita­li­ja-Sr­bi­ja.
- Dok smo mla­di, ma­lo je te­že ži­vje­ti od umjet­no­sti, ali mo­ram bi­ti upor­na, ne­ma od­u­sta­ja­nja. Za­in­te­re­so­va­na sam ne­ku vr­stu is­tra­ži­va­nja umjet­ni­ka na bo­rav­ku u ne­koj dr­ža­vi, za­ni­ma me mul­ti­me­di­jal­ni pri­stup jer se ina­če ba­vim audio-me­di­jem, ko­jim pu­tem slu­ha upot­pu­nju­jem vi­zu­el­ni do­ži­vljaj mo­jih sli­ka. Slje­de­ću iz­lo­žbu sa no­vim ra­do­vi­ma pla­ni­ra u Be­o­gra­du, gdje joj ži­ve ro­di­te­lji- iz­la­ga­će u Evrop­skom cen­tru za kul­tu­ru, u Ga­le­ri­ji KC „Grad”, a za­tim i u Kra­lje­vu.
M.D.P.