Po­zna­ti pi­ja­ni­sta Alek­san­dar Ser­dar ra­do je vi­đen gost na na­šim mu­zič­kim sce­na­ma. Kao du­go­go­di­šnji kla­vir­ski pe­da­gog upu­ćen je u (ne)pri­li­ke ko­je vla­da­ju u Sr­bi­ji, Cr­noj Go­ri i ci­je­lom re­gi­o­nu ka­da je ri­ječ o umjet­nič­koj mu­zi­ci. Otvo­re­no go­vo­ri o ne­za­do­vo­lja­va­ju­ćem sta­tu­su pe­da­go­ga, pre­da­va­ča na dvi­je mu­zič­ke aka­de­mi­je, u Be­o­gra­du i Ni­šu, i či­nje­ni­ci da „lju­di sa vla­sti ne vo­le kla­sič­nu mu­zi­ku, ni­ti ma­re za nju”.
- Ni u Sr­bi­ji ni u Cr­noj Go­ri ne vi­dim za­in­te­re­so­va­nost dru­štva za po­sto­ja­nje i nje­go­va­nje kla­sič­ne mu­zi­ke. Uvi­jek po­sto­ji dr­žav­na po­li­ti­ka ko­ja mo­ra da dik­ti­ra pra­vac obra­zo­va­nja, kul­tu­re, eko­no­mi­je... Da­kle, dr­ža­va dik­ti­ra. S ob­zi­rom na to da je kod nas sve te­ža si­tu­a­ci­ja u kla­sič­noj mu­zi­ci, to nam sa­mo po­ka­zu­je da dr­ža­va ni­je za­in­te­re­so­va­na za umjet­nost. Mi­slim da ni­sam je­di­ni ko­ji ta­ko mi­sli i pri­ča. Isti­na, o ovo­me se uvi­jek go­vo­ri i u Sr­bi­ji i ov­dje, u Cr­noj Go­ri, ali, imam uti­sak da to baš pu­no ne po­ga­đa lju­de sa vla­sti. Oni to ne ču­ju, ne­ma­ju slu­ha i ne za­ni­ma ih za­to što ni oni sa­mi ne po­zna­ju kla­sič­nu mu­zi­ku ni­ti je vo­le. Vje­ro­vat­no, ka­da bi ne­ko od njih vo­lio kla­sič­nu mu­zi­ku, on­da bi se po­bri­nuo i da ona po­sto­ji. Ali, vje­ro­vat­no vo­li ne­ke rok ba­la­de, ili mo­žda, po­pu­lar­ne na­rod­ne ili no­vo­komp­no­va­ne pje­sme – ka­že Ser­dar.
Go­di­na­ma se ba­vi pe­da­go­gi­jom i „na iz­vo­ru” je ka­da su u pi­ta­nju obra­zov­ni si­stem i ta­len­to­va­ni mla­di mu­zi­ča­ri, ko­ji, svje­do­ci smo, kao ni­kad pri­je hr­le u ino­stran­stvo. Ta­len­to­va­nih lju­di ima, ka­že Ser­dar, a sa­svim je dru­go pi­ta­nje ka­ko dr­ža­va na njih gle­da.
- To je ve­o­ma kom­plek­sno pi­ta­nje. Jed­no je pi­ta­nje ta­len­to­va­nih mla­dih lju­di, a dru­go nji­ho­vo pret­hod­no obra­zo­va­nje ko­je su do­ni­je­li iz osnov­nih i sred­njih mu­zič­kih ško­la. Sva­ka­ko da obra­zo­va­nje za­vi­si od op­šteg sta­nja u dru­štvu i usmje­re­no­sti dje­ce na kla­sič­nu mu­zi­ku, ali ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da mu­zič­ko obra­zo­va­nje za­vi­si od za­in­te­re­so­va­no­sti dru­štve­ne za­jed­ni­ce za umjet­nost. Ima­mo pro­cvat tih „pink zvi­je­zda”, no­vo­kom­po­no­va­nih pje­sa­ma, ta­ko­zva­nih „na­rod­nih”, ko­je uop­šte ne bih zvao na­rod­nom mu­zi­kom. To je ne­ki ja­ko ču­dan mu­zič­ki ža­nr, ap­so­lut­no ne­pri­kla­dan za ci­vi­li­zo­va­no dru­štvo. No, vje­ro­vat­no da po­li­tič­ki vrh to vo­li, uži­va u to­me, i po­dr­ža­va to. Od­u­vi­jek je ta­ko bi­lo. Sve nam go­vo­ri da kla­sič­na mu­zi­ka i mu­zič­ko obra­zo­va­nje kod nas ne po­dr­ža­va po­li­tič­ki esta­bli­šment, i sto­ga sve što se ra­di ra­di se in­di­vi­du­al­no, na „mi­ši­će”, to je sve lič­ni na­por – ka­že Ser­dar.
On do­da­je da ni­smo ci­vi­li­zo­va­na sre­di­na, ni Sr­bi­ja ni Cr­na Go­ra. Upr­kos tra­di­ci­ji i go­di­na­ma ko­je su pro­šle, ni­smo uspje­li da do­seg­ne­mo ci­vi­li­za­cij­ski ni­vo.
– To je, pri­je sve­ga, stvar men­ta­li­te­ta, svi­je­sti lju­di, po­li­ti­ke ze­mlje, nje­nog ure­đe­nja. Mi to ni­smo uspje­li. Kod nas uvi­jek pre­o­vla­da­va stru­ja ko­ja nas vu­če re­tro­grad­no. Po­ja­ve se po­je­din­ci ko­ji vu­ku na­pri­jed, a po­tom do­đu lju­di ko­ji sve vra­te na­zad – ka­že pi­ja­ni­sta.
Ser­dar pod­sje­ća da kod nas de­ce­ni­ja­ma po­sto­je isti pro­ble­mi kad je obra­zo­va­nje u pi­ta­nju.
– Mo­že bi­lo ko bi­lo što da ka­že, ako je ne­ko na to gluv ili ne že­li da ču­je, on­da to što se pri­ča ne­ma ni zna­ča­ja – ka­že on.
Op­šta edu­ka­ci­ja ni­je na vi­so­kom ni­vou, pa kod nas ne­ma do­volj­no obra­zo­va­nih ni u ško­la­ma, a ni na fa­kul­te­ti­ma. Ima­mo ve­li­ki pro­blem ko­ji bi mo­gao da se ri­je­ši sa­mo ako bi dr­ža­va ima­la že­lju da ga ri­je­ši, sma­tra Ser­dar. A, po­što te že­lje ni na­mje­re ne­ma, on­da se ne­ma gdje da­lje, tvr­di on.
- Mi ne­ma­mo ni ra­dio kla­sič­ne mu­zi­ke, ko­ji je sa­stav­ni dio bi­lo ko­je ci­vi­li­zo­va­ne dr­ža­ve. Sva­ka dr­ža­va u ci­vi­li­zo­va­nom svi­je­tu ima ra­dio kla­sič­ne mu­zi­ke. Ne mo­ra­mo da se po­re­di­mo sa Nje­mač­kom i Austri­jom, ali mo­gla bi da po­sto­ji jed­na na­ci­o­nal­na fre­kven­ci­ja za kla­sič­nu mu­zi­ku ko­ja uju­tro emi­tu­je ba­rok­nu mu­zi­ku, pa krat­ke nu­me­re, pa do­pa­dlji­ve me­lo­di­je... Sve to mo­že da se or­ga­ni­zu­je i to ne ko­šta mno­go. To bi bio pr­vi ko­rak edu­ka­ci­je sta­nov­ni­štva. Mno­gi lju­di bi okre­nu­li tu sta­ni­cu, slu­ša­li ta­da kla­sič­nu mu­zi­ku i bi­li upo­zna­ti sa njom. Me­đu­tim, ni to kod nas ne mo­že. Za­što bi on­da dje­ca svi­ra­la kla­si­ku ka­da ne­ma­ju ni­ka­kve per­spek­ti­vu – pi­ta se po­zna­ti pi­ja­ni­sta.
To što po­sled­njih go­di­na go­to­vo po pra­vi­lu, u fo­te­lji mi­ni­sta­ra kul­tu­re sje­de umjet­ni­ci, ka­ko ka­že Ser­dar, ne do­no­si ni­šta no­vo. Pod­sje­ća­mo ga da je na če­lu Mi­ni­star­stva kul­tu­re vi­še od go­di­ne nje­gov ko­le­ga, di­ri­gent Ivan Ta­so­vac.
- Ni­sam upo­znat sa ra­dom na­šeg mi­ni­stra kul­tu­re Iva­na Ta­sov­ca. Vje­ro­vat­no on ima mno­go po­sla, s ob­zi­rom na to da u kul­tu­ru spa­da­ju i mu­ze­ji, i mu­zi­ka, i glu­ma, i knji­žev­nost, i još mno­go to­ga. Ono što ja vi­dim je da je kla­sič­na mu­zi­ka, de fak­to, u kri­zi. To je ja­sno, a to je za­to što ne po­sto­ji do­volj­no in­te­re­so­va­nje lju­di iz vla­sti – tvr­di Ser­dar.
No, ovaj umjet­nik ko­ji je go­di­na­ma ži­vio u ino­stran­stvu vra­tio se u Sr­bi­ju i od ta­da se po­red so­li­stič­ke ka­ri­je­re po­sve­tio pe­da­go­gi­ji
- Mo­ram da ka­žem da sam u Ni­šu uspio da ostva­rim da to bu­de ono ka­ko ja za­mi­šljam da tre­ba da iz­gle­da pi­ja­ni­stič­ka ško­la. Imam iz­van­red­ne stu­den­te. Uspio sam da iško­lu­jem div­ne stu­de­na­te. Tre­nut­no naj­bo­lja pi­ja­nist­ki­nja ko­ju ima­te u Cr­noj Go­ri, Ve­sna Đo­kić, bi­la je moj stu­dent. Mi­slim da je ona iz­van­red­na. Ona bi, re­ci­mo, bi­la jed­na ko­ja bi mo­gla vid­no da do­pri­ne­se edu­ka­ci­ji mla­dih pi­ja­ni­sta u Cr­noj Go­ri. I, opet se vra­ća­mo na esta­bli­šment - ona mo­ra da do­bi­je i šan­su za to, što zna­či da mo­ra da po­sto­ji otvo­re­nost i že­lja, re­ci­mo na fa­kul­te­tu, da bu­de pri­hva­će­na i da joj se pru­ži šan­sa da svo­je zna­nje pla­si­ra. Ja sam uspio da ura­dim ne­što. Upje­šno ukla­pam pe­da­go­ški rad i so­li­stič­ku ka­ri­je­ru, mno­go vje­žbam, što se mo­ra ako ho­će­te da bu­de­te uspje­šan mu­zi­čar. Ali, to tre­ba omo­gu­ći­ti i mla­đi­ma – is­ti­če Alek­san­dar Ser­dar.
S.Ć.