Mo­li­tvom i mi­nu­tom ću­ta­nja, po­ro­di­ca, knji­žev­ni­ci, no­vi­na­ri, ko­le­ge i pri­ja­te­lji, oda­li su po­štu Jo­va­nu Du­jo­vi­ću na ko­me­mo­ra­ci­ji ko­ja je odr­ža­na u du­hov­nom cen­tru Sve­ti Si­me­on Mi­ro­to­či­vi na Ne­ma­nji­nom gra­du u Pod­go­ri­ci.
– Pje­snik Mo­mir Voj­vo­dić je s pra­vom Jo­va­na Du­jo­vi­ća zvao ,,Jo­van Du­šo­vić”, jer za­i­sta je čo­vjek ši­ro­ke i ple­me­ni­te du­še u ovim na­šim smut­nim vre­me­ni­ma. Nje­mu je rat­ni vi­hor od­nio naj­ljep­še go­di­ne dje­tinj­stva. U ovom čo­vje­ku je bi­lo ne­ke vul­kan­ske rje­či­to­sti, du­bo­ke pat­nje, što is­ku­sni lju­di no­se na oštri­ci ma­ča iz­me­đu do­bra i zla. Du­jo­vić je čo­vjek ko­ji je či­ta­vog ži­vo­ta bra­nio dru­ge, usta­jao pro­tiv ne­prav­de, a naj­ma­nje go­vo­rio o svo­jim pro­go­ni­ma – ka­zao je sve­šte­nik Pre­drag Šće­pa­no­vić.
On je do­dao da je Du­jo­vić bio čo­vjek pra­šta­nja, lju­ba­vi, li­je­pe i ši­ro­ke du­še, te da je u sva­ko­me tra­žio iskru ljud­sko­sti.
Od Du­jo­vi­ća se u ime Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re, či­ji je bio član, opro­stio pred­sjed­nik No­vi­ca Đu­rić ko­ji je po­koj­ni­ka na­zvao ,,go­lo­bo­sim de­čan­skim dje­ča­kom” ko­ji je ,,na ple­ći­ma oca u Mo­ra­ču do­nio bre­me bo­la”.
– Jo­van Du­jo­vić je imao Bož­ji na­klon da se ro­dio i umro kao čo­vjek. A šta je uz­vi­še­ni­je od to­ga, no da ži­vi­mo i umre­mo kao lju­di – ka­zao je Đu­rić. On je do­dao da je Du­jo­vić u ži­vo­tu stva­ri oži­vlja­vao, a lju­di­ma osmi­šlja­vao i po­dr­ža­vao pa­do­ve i uspo­ne.
Na bi­o­graf­ske mo­men­te, ali i na dje­la i dru­go­va­nja pre­mi­nu­log pje­sni­ka i no­vi­na­ra, pod­sje­tio je Ra­do­van Ra­do­vić, ko­ji je is­ta­kao da Du­jo­vi­ćev ži­vot, ali i dje­lo ni­je­su bi­li ni ma­lo la­ki.
– Oti­šao je bard no­vi­nar­stva, po­e­zi­je, slo­bod­nog mi­šlje­nja. Oti­šao je cr­no­gor­ski He­min­gvej – ri­je­či su ko­ji­ma je knji­žev­nik Ra­do­mir Ulja­re­vić za­po­čeo svo­je obra­ća­nje. Ulja­re­vić je pod­sje­tio da je Du­jo­vić vje­ro­vao da se svi­jet mo­gao po­pra­vi­ti po­e­zi­jom, te da je i ra­dio na tom po­pra­vlja­nju.
– Jo­van Du­jo­vić je bio bo­em ko­ji je bio go­spo­din u svo­joj bo­e­mi­ji. Pio je go­spod­stve­no i ni­je si­la­zio is­pod svog go­spod­stva. Bo­em ko­ji je bri­nuo o ni­vou – ka­zao je Ulja­re­vić, do­da­ju­ći da je uvje­ren da Du­jo­vić smr­ti ni­je po­sve­tio ni se­kund stra­ha. Knji­žev­nik Bu­di­mir Du­bak je pod­sje­tio da je Du­jo­vić bio ne­zlo­bi­va du­ša ko­ja je svoj krst no­si­la kroz ovaj svi­jet bez rop­ta­nja.
– Ni­je upam­tio maj­ku, a ni oca. Bio je istin­sko si­ro­če ko­je je tu­gu za­mi­je­ni­lo ve­dri­nom. Dru­že­nje sa njim do­no­si­lo je ra­dost. U nje­mu ni­je bi­lo se­bič­no­sti. Ra­do­vao se sva­či­jem uspje­hu. Žao mu je bi­lo ako uvi­jek ni­je­smo za­do­vo­lji­li nje­go­ve vi­so­ke kri­te­ri­ju­me, ali ni­je ku­dio na­še ne­do­volj­ne do­me­te. Jo­van ni­je bio si­ro­če sa­mo za­to što je ra­no ostao bez ro­di­te­lja. Bio je si­ro­če i po to­me što je ra­no iz­gu­bio oba za­vi­ča­ja, Me­to­hi­ju i Va­so­je­vi­će. Mo­ra­ča mu je za­mi­je­ni­la i ro­di­te­lje i za­vi­čaj – ka­zao je Du­bak.
Knji­žev­nik An­dri­ja Ra­du­lo­vić je, opra­šta­ju­ći se od Du­jo­vi­ća, ka­zao da je ,,Jo­van pi­sao mu­šku po­e­zi­ju, pio cr­na mu­ška vi­na i ži­vio mu­ški pod ovim ne­bom pla­vim”.
– U Jo­va­no­voj po­e­zi­ji tu­klo je jed­no ve­li­ko ljud­sko sr­ce za isti­nu, za lje­po­tu, za čo­vje­ka. Vo­lio je iz­nad sve­ga Nje­go­ša, kao i Stra­hi­nji­ća ba­na i Mar­ka Kra­lje­vi­ća po či­jem je sa­vje­tu, ka­ko je go­vo­rio, pio ci­je­log ži­vo­ta cr­no vi­no i to nasred sr­ca, do­da­ju­ći ,,Ni­je mi ču­do, An­dro, što me ovo sna­šlo, jer Mar­ko po­la pi­je, po­la šar­cu da­je, a ja sva­ku kap niz gr­lo.” U nje­go­vim ša­la­ma i aneg­do­ta­ma bi­lo je fi­nog hu­mo­ra, če­sto i na svoj ra­čun – ka­zao je Ra­du­lo­vić. On je do­dao da je Jo­van, u svoj svo­joj raz­ba­ru­še­no­sti, imao ri­jet­ko go­spod­ski od­nos pre­ma mla­đim ko­le­ga­ma, ra­du­ju­ći se nji­ho­vim sti­ho­vi­ma i pr­vim us­pje­si­ma.
– Sr­ce na­šeg Jo­va­na Du­jo­vi­ća bi­lo je ve­li­ko dje­čač­ko sr­ce. Pu­šio je lu­lu kao ne­ki ka­pe­tan du­ge plo­vid­be ko­ji se ni­je hva­lio svo­jim pod­vi­zi­ma ni­ti je po­mi­njao stra­šne ta­la­se i bu­re – ka­zao je Ra­du­lo­vić, do­da­ju­ći da su nje­go­ve pje­sme bi­le ele­gant­ne, li­je­pe, pro­zrač­ne. Sti­ho­ve Jo­va­na Du­jo­vi­ća či­ta­la je pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Kralj, dok je knji­žev­nik Ran­ko Jo­vo­vić pro­či­tao pje­smu ko­ju je na­pi­sao po­vo­dom Du­jo­vi­će­ve smr­ti.
A.ĆU­KO­VIĆ