-Ču­var ,,ve­lič­kog je­zi­ka”, ka­ko se mo­glo ču­ti na knji­žev­noj ve­če­ri u Pod­go­ri­ci ko­je je bi­lo po­sve­će­no stva­ra­la­štvu Ra­den­ka Bje­la­no­vi­ća, sa­mo je je­dan od stu­bo­va i mo­ti­va ko­ji ovog pje­sni­ka tje­ra­ju da se la­ti plod­nog pe­ra. Sa pred­sjed­ni­kom Udru­že­nja pi­sa­ca Kra­gu­jev­ca i pro­fe­so­rom sla­vi­sti­ke Bje­la­no­vi­ćem, raz­go­va­ra­li smo, na­kon vi­še ne­go uspje­šne autor­ske ve­če­ri u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske u Pod­go­ri­ci, o je­zi­ku, in­spi­ra­ci­ji, obra­zo­va­nju, hi­per­pro­duk­ci­ji knji­ga i ti­tu­la, kva­zi­in­te­lek­tu­al­ci­ma, ali i pje­sni­ko­vim pre­o­ku­pa­ci­ja­ma i di­vlje­nji­ma.
● Gdje su čo­vjek i je­zik da­nas?
– To je, za­i­sta, fi­lo­zof­sko pi­ta­nje od pra­i­sko­na. Sma­tram da ako sam ne­što ika­da u ži­vo­tu na­u­čio, od an­tič­ke fi­lo­zo­fi­je, pre­ko an­tič­kih pi­sa­ca, sma­tram da je je­zik jed­no od naj­ve­ćih ci­vi­li­za­cij­skih ostva­re­nja. Je­zik je bi­će u ko­me čo­vjek sta­nu­je. On je ži­va ma­te­ri­ja i mo­že da se re­for­mi­še, ali ne mo­že da se pra­vi. To je lin­gvi­sti­ci ne­po­zna­to. Po­li­ti­ka je po­li­ti­ka, a u po­je­di­nim kri­tič­nim tre­nu­ci­ma lju­di su vr­lo neo­ba­zri­vi. Da bi na­ci­ja op­sta­la i na­sta­la po­treb­ni su od­re­đe­ni ele­man­ti. Je­zik na­sta­je, ži­vi i za so­bom ima či­ta­ve du­hov­ne po­tre­be, ko­je ni­je­su za jed­no­krat­nu upo­tre­bu.
● Je­zik Va­še rod­ne Ve­li­ke je osnov Va­ših sti­ho­tvo­re­nja?
– Po stru­ci sam pro­fe­sor sla­vi­sti­ke i sma­tram da su u sva­kom knji­žev­nom i in­te­lek­tu­al­nom dje­lu, da je ustva­ri stub je­zik, jer se bez nje­ga ni­šta ne tvo­ri. Od­ra­stao sam u Ve­li­ci is­pod Ča­ko­ra, a kao mlad, sa 16 go­di­na, na­pu­stio sam za­vi­čaj. Me­đu­tim, u mo­joj svi­je­sti stal­no je zu­jao taj go­vor i na ne­ki na­čin po­tru­dio sam se da upra­vo taj je­zik pre­to­čim u svo­ja dje­la. Za­vi­ča­ju se čo­vjek ni­ka­da ne mo­že odu­ži­ti. Taj je­zik sam slu­šao u snu i uvi­jek je bio pri­su­tan. Po­ku­šao sam da te za­bo­ra­vlje­ne re­či ili ri­je­či, ka­ko ho­će­te, oži­vim svo­jom po­e­zi­jom i udah­nem im jed­nu no­vu di­men­zi­ju i smi­sao. Mo­ja po­e­zi­ja se za­sni­va na je­zi­ku.
● Ka­da su u pi­ta­nju ,,me­đa­ši” do­ma­će i svjet­ske knji­žev­no­sti, ko­ga iz­dva­ja­te?
– Naj­ve­ća pre­o­ku­pa­ci­ja su mi sva­ka­ko dva ve­li­ka ru­ska pi­sca ko­ji su, či­ni se, gi­gan­ti ne sa­mo Ru­si­je, već i svjet­ske knji­žev­no­sti, a to su Tol­stoj i Do­sto­jev­ski. Mo­gao bih upo­re­đi­va­ti i Pu­ški­na jer je on na ne­ki na­čin i ro­do­na­čel­nik ru­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti. Ipak, či­ni mi se da od Nje­go­ša ne­ma mu­dri­jeg pi­sca u svjet­skoj knji­žev­no­sti, čak bi mo­gao da se ma­lo tu po­iz­mak­ne i Šek­spir. Ka­da su u pi­ta­nju sa­vre­me­ni­ci, du­gi niz go­di­na sam se sre­tao, raz­go­va­rao, pi­sao, sa­ra­đi­vao sa mno­gim ve­li­kim pi­sci­ma i pje­sni­ci­ma, me­đu ko­ji­ma bih iz­dvo­jio Mi­ha­i­la La­li­ća i De­san­ku Mak­si­mo­vić, ali bi tre­ba­lo mno­go pro­sto­ra da iz­dvo­jim sve. Sma­tram da, ka­da je pje­sni­štvo u pi­ta­nju, po­sli­je Nje­go­ša u srp­skoj po­e­ti­ci po­seb­no mje­sto za­u­zeo je Bran­ko Milj­ko­vić, ko­smo­po­lit­ski pje­snik.
● Pred­sjed­nik ste Udru­že­nja pi­sa­ca Kra­gu­jev­ca. Ka­ko Va­še udru­že­nje ,,pli­va” u ovim br­zim vre­me­ni­ma?
– U Kra­gu­jev­cu ži­vim od 1989. go­di­ne. To je pre­sto­ni grad Sr­bi­je u vri­je­me Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća. Kra­gu­je­vac je in­te­re­san­tan ne sa­mo po li­te­rar­nim ne­go mno­gim isto­rij­skim zbi­va­nji­ma, tu su po­če­le sve bu­ne, pr­va gim­na­zi­ja, pr­vo po­zo­ri­šte... Me­đu­tim, sma­tram da je grad Kra­gu­je­vac du­hov­no ra­zo­ri­la baš ta ,,Za­sta­va” či­me je on pre­tvo­ren u in­du­strij­ski cen­tar. Ka­da je u pi­ta­nju na­še Udru­že­nje, mi smo i u ovim oskud­nim vre­me­ni­ma štam­pa­li vri­jed­ne knji­ge, po­sve­ti­li smo jed­nu Nje­go­šu i to ,,Ri­ječ sku­plja dva vi­je­ka” gdje su sa­ra­đi­va­li naj­bo­lji pro­fe­so­ri. Ta­ko­đe, or­ga­ni­zo­va­li smo aka­de­mi­ju po­sve­će­nu Nje­go­šu či­je se vri­je­me ni­ka­da za­vr­ši­ti ne­će. Nje­go­va ide­ja bi­la je na stra­ni pra­ved­no­sti, slo­bo­de, ča­sti i do­sto­jan­stva.
● Ka­ko po­sma­tra­te ovu bu­ji­cu pi­sa­ca i li­te­ra­tu­re?
– Od de­ve­de­se­tih go­di­na, da­kle u ovo po­sljed­nje vri­je­me, evi­dent­no je da su se pi­sci po­ja­vi­li na sve mo­gu­će stra­ne. Is­ko­ri­stio bih onu na­rod­nu ,,vi­dje­la ža­ba da se ko­nji ku­ju, pa i ona di­gla no­gu”. Ni­ko ne shva­ta da je pi­sa­nje ozbilj­na stvar, ni­je to sa­mo is­po­lja­va­nje osje­ća­nja. Ono mo­ra pro­ći kroz či­ta­vu teh­no­lo­šku la­bo­ra­to­ri­ju. Vi ne mo­že­te da pi­še­te ako ne po­zna­je­te fi­lo­zo­fi­ju, knji­žev­nost, na­u­ku... Pi­sa­nje je od­sjaj obra­zo­va­nja. Da­nas su lju­di vr­lo neo­bra­zo­va­ni, vr­lo ne­u­pu­će­ni upr­kos svim do­stig­nu­ći­ma. Ima mno­go šar­la­tan­stva, kla­no­va ka­ko u Cr­noj Go­ri, ta­ko i u Sr­bi­ji. Sma­tram da je in­te­lek­tu­al­no je­zgro kod nas kri­vo. Vi­še se ne zna ko je pi­sac, a ko ni­je, a ka­da se to de­si u po­moć tre­ba po­zva­ti knji­žev­nu kri­ti­ku i ne­ka­kve za­kon­ske pro­po­zi­ci­je. Glav­nu ulo­gu tre­ba da od­i­gra­ju in­te­lek­tu­al­ci i aka­de­mi­je. One su ni­je­me, ne ču­ju se.
● Kao pro­fe­sor, ka­ko Vam se či­ni sa­vrem­na ško­la?
– Du­go go­di­na sam pro­veo kao pro­fe­sor. U pen­zi­ju sam oti­šao pri­je če­ti­ri go­di­ne i već ne mo­gu pre­po­zna­ti ško­lu. Ova­kva, ,,sa­vre­me­na” ško­la je ve­li­ka za­pad­no­e­vrop­ska pod­va­la. Na­ša dje­ca, a i mi sa­mi, pre­tva­ra­mo se u me­ha­ni­zme ko­ji će ra­di­ti dža­be i bi­ti pu­ki po­slu­šni­ci. Naj­ja­če oruž­je čo­vje­ka je zna­nje, sve osta­lo vam mo­gu uze­ti, ali ako zna­nja ne­ma, on­da ne­ma ni­če­ga.
A.ĆU­KO­VIĆ


,,Pa­č­ja ško­la”

– Ne po­sto­ji ta­kvog po­re­za ko­ji se mo­že pla­ti­ti da se ob­ja­ve glu­po­sti, po­čev­ši od na­rod­ne po­e­zi­je, la­ke knji­žev­no­sti, fol­klo­ra, fe­sti­va­la... Ako ho­će­te da vi­di­te ne­ki na­rod, da ga upo­zna­te, on­da tre­ba da vi­di­te ka­ko on pje­va, igra, mi­sli, pi­še... Mi smo du­bo­ko po­sr­nu­li i po pi­ta­nju li­te­ra­tu­re, škol­stva, obra­zo­va­nja... Sve je vi­še kva­zi­in­te­lek­tu­a­la­ca. Mno­go je ti­tu­la, sve su ma­gi­stri, dok­to­ri na­u­ka, što će re­ći da se i u Sr­bi­ji i u Cr­noj Go­ri vra­tio Nu­ši­ćev ,,Dok­tor” i Zma­je­va ,,Pa­č­ja ško­la”.


Bi­o­gra­fi­ja knji­žev­ni­ka

Bje­la­no­vić je ro­đen 1947. go­di­ne u Ve­li­ci, is­pod Ča­ko­ra. Pro­fe­sor je ru­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti. Pre­vo­di sa ru­skog je­zi­ka, za­stu­pljen u vi­še an­to­lo­gi­ja i zbor­ni­ka. Ba­vi se knji­žev­nom kri­ti­kom, ure­dio je ne­ko­li­ko knji­ga pro­ze i po­e­zi­je. Pred­sjed­nik je Udru­že­nja pi­sa­ca Kra­gu­jev­ca. Za po­e­zi­ju je na­gra­đi­van i po­hva­lji­van, pre­vo­đen na vi­še stra­nih je­zi­ka.
Ži­vi i ra­di u Kra­gu­jev­cu. Ob­ja­vio je ,,Do­dir le­ta” (sa S. Vla­ho­vi­ćem i M. Pe­tro­vi­ćem), ,,Cr­nom vo­dom”, ,,Sju­tra do­la­zi Pe­ri­ša”, ,,Ći­lan”, ,,Ma­gle­nik”. Bio je ured­nik za po­e­zi­ju i pri­ču u kra­gu­je­vač­kom ne­djelj­ni­ku ,,Sve­tlo­sti”. Član je Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bi­je.