Na­kon uspje­šne iz­lo­žbe aka­de­mi­ka Dra­ga­na Ka­ra­dži­ća, i ne­dav­ne re­tro­spek­tiv­ne iz­lo­žbe Vo­ja Sta­ni­ća, pod­go­rič­ki Mu­ze­ji i ga­le­ri­je od­lu­či­li su da pu­bli­ci po­nu­de još jed­nu ka­pi­tal­nu po­stav­ku. Ri­ječ je o re­tro­spek­tiv­noj iz­lo­žbi por­tre­ta va­ja­ra Ri­sta Rad­mi­lo­vi­ća ko­ja se mo­že po­gle­da­ti do 10. ju­na u Mo­der­noj ga­le­ri­ji. Po­stav­ka „Taj­na čoj­ku, čo­vjek je naj­vi­ša” sa­sto­ji se iz cr­te­ža, re­lje­fa i skulp­tu­ra ko­je pri­ka­zu­ju po­zna­te lič­no­sti cr­no­gor­ske isto­ri­je 19. i 20. vi­je­ka, ali i va­ja­re­ve sa­vre­me­ni­ke – umjet­ni­ke po­put Da­ni­la Ki­ša, Dra­ga­na Ra­du­lo­vi­ća, Živ­ka Ni­ko­li­ća, ili re­ci­mo Da­da Đu­ri­ća i Pe­tra Lu­bar­de. No tu se pri­ča ne za­vr­ša­va, pa pu­bli­ka mo­že vi­dje­ti i raz­li­či­te mo­de­le, kao i por­tre­te čla­no­va Rad­mi­lo­vi­će­ve po­ro­di­ce, i nje­go­ve auto­por­tre­te. Skulp­tu­re i re­lje­fi ura­đe­ni su u gip­su i me­ta­lu.
No, ovo ni­je pr­va Rad­mi­lo­vi­će­va re­tro­spek­ti­va. Umjet­nik pod­sje­ća da se pri­je če­ti­ri go­di­ne pu­bli­ci pred­sta­vio re­tro­spek­tiv­nim pred­sta­vlja­njem svo­jih ra­do­va ko­ji su svi za te­mu ima­li pti­ce i let.
- Pti­ce su mo­der­na for­ma ko­ja se raz­la­ga­la, a ko­ju sam ra­dio cio ži­vot kao i por­tret. Zna­te, por­tret se na aka­de­mi­ji iz­u­ča­va od pr­vog do zad­njeg da­na. Ja sam tu ve­zu uhva­tio ško­lu­ju­ći se, i ne is­pu­štam je ci­je­log ži­vo­ta – ka­že Rad­mi­lo­vić, ko­ji stva­ra bez­ma­lo če­ti­ri de­ce­ni­je.
Nje­go­šev stih „Taj­na čoj­ku, čo­vjek je naj­vi­ša“ mo­to je iz­lo­žbe.
- Je­ste, čo­vjek je čo­vje­ku naj­ve­ća taj­na. Taj Nje­go­šev stih me po­vu­kao, do­hva­tio me. To je vi­še­sloj­na pri­ča. Zna­te, čo­vjek mo­ra naj­pri­je da ras­kr­sti sam sa so­bom ne­ke pri­če, pa on­da sa dru­gim lju­di­ma. Kroz va­jar­sku pri­ču, kad se sret­nem sa go­mi­lom gli­ne i sa ide­jom da na­pra­vinm ne­či­ji por­tret, da mu „iz­vu­čem du­šu na nos“ ka­ko mi va­ja­ri vo­li­mo da ka­že­mo, on­da je to opet ogrom­na pri­ča – ka­že Rad­mi­lo­vić.
Na iz­lo­žbi pu­bli­ka ima pri­li­ku da vi­di pri­li­čan broj re­lje­fa, što ni­je uobi­ča­je­no kod nas.
- Re­ljef je jed­na od naj­te­žih va­jar­skih di­sci­pli­na, i lju­di je po­ma­lo iz­bje­ga­va­ju. Uop­šte, por­tret je kao di­sci­pli­na skraj­nut, a za­što je ta­ko ne znam – do­da­je va­jar.
Na por­tre­ti­ma su za­stu­plje­ni ve­li­ka­ni cr­no­gor­ske isto­ri­je 19. i 20. vi­je­ka, ali i umjet­ni­ci iz Cr­ne Go­re za­hva­lju­ju­ći ko­ji­ma se pro­ču­la u svi­je­tu umjet­no­sti 20. vi­je­ka. Ukrat­ko, „cr­no­gor­ski mo­ti­vi i te­me“.
- Ve­ći dio lju­di ko­je sam por­tre­ti­sao ugra­di­li su se­be u Cr­nu Go­ru. Sko­pa­ju čo­vje­ka, uhva­te ga „u kan­dže“. Ne mo­že­te vi tek ta­ko la­ko da za­bo­ra­vi­te jed­nog Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog, ili Nje­go­ša. To je in­spi­ra­ci­ja, a to je i iza­zov, jer je jed­na ve­li­ka mu­ka do­ći do ne­kog ob­lič­ja i da po­tom mo­že­te re­ći, da, to je to – ka­že Rad­mi­lo­vić.
Po­red po­zna­tih lič­no­sti ko­je je por­tre­ti­sao i ra­do­va ko­je je ra­dio kao zreo umjet­nik, va­jar se pred­sta­vio i ne­kim čak stu­dent­skim ra­do­vi­ma, i ne­po­zna­tim mo­de­li­ma obič­nih lju­di. „Ni­je bit­na po­ne­kad lič­nost-lik ko­li­ko maj­stor­stvo iz­vu­ći bit­no u por­tre­tu“, ka­že Rad­mi­lo­vić.
- Pre­po­zna­tlji­vost li­ka je za­nat, to se uči na pr­ve dvi­je go­di­ne aka­de­mi­je. Po­sli­je tek do­la­zi­te na ni­vo gdje po­ku­ša­va­te unu­tra­šnji por­tret da pri­ka­že­te, da iz­bi­je­te. Ka­da vi­di­te re­ci­mo por­tret Šev­čen­ka, vi vi­di­te da je on pje­snik, ili re­ci­mo por­tret rat­ni­ka...To je u stva­ri umjet­nost, a pre­po­zna­tlji­vost li­ka je za­nat i na­u­či se za­čas – ka­že Rad­mi­lo­vić. Ž.J.


Umjet­nost bez gra­ni­ca

Iz­lo­žbu pra­ti ka­ta­log za ko­ji su tek­sto­ve na­pi­sa­le isto­ri­čar­ke umjet­no­sti Pe­tri­ca Du­le­tić i Ana Iva­no­vić, ko­ja je i otvo­ri­la iz­lo­žbu.
Is­ti­ču­ći ka­ko za Rad­mi­lo­vi­ća ni­je­dan ma­te­ri­jal ni­je taj­na, i ka­ko nje­go­vo stva­ra­la­štvo po svom kva­li­te­tu i ra­zno­vr­sno­sti, pre­po­zna­tlji­vom sen­zi­bi­li­te­tu, pri­pa­da vi­so­kim vri­jed­no­sti­ma cr­no­gor­ske li­kov­ne umjet­no­sti, Iva­no­vi­će­va do­da­je:
- Nje­go­ve skulp­tu­re u alu­mi­ni­ju­mu svje­do­če o po­sve­će­no­sti ovog umjet­ni­ka i že­lji da stva­ra­lal­štvo oslo­bo­di bi­lo ka­kvih gra­ni­ca. Ri­sto je bio i ostao pre­dan umjet­nik u svo­joj su­šti­ni. Svo­jim ra­dom za­du­žio je cr­no­gor­sku li­kov­nu umjet­nost – oci­je­ni­la je Iva­no­vi­će­va.