-Što se de­si ka­da je­dan dio gra­da od­lu­či da pro­sto iz­bri­še one dru­ge, dru­ga­či­je. Da uči­ni da ih jed­no­stav­no vi­še ne­ma. De­si se po­grom, kao onaj u ju­lu 1941. go­di­ne u polj­skoj va­ro­ši Je­dvab­ne, ko­ja je ta­da ima­la oko 3.000 ži­te­lja. Jed­no­stav­no, kom­ši­je su od­lu­či­le da 1.600 Je­vre­ja tog gra­da ne­sta­ne. A po­grom se de­sio u još 24 polj­ska gra­da to­kom te go­di­ne, i ta­ko ušao u ana­le Ho­lo­ka­u­sta, ko­ji mno­gi da­nas po­ri­ču. Upr­kos po­ri­ca­nju, polj­ski isto­ri­čar To­maš Jan­gros na­pi­sao je knji­gu „Su­sje­di”, ko­ja go­vo­ri o tim de­ša­va­nji­ma. Na osno­vu te isto­rij­ske, fak­to­graf­ske gra­đe, je­dan dru­gi Po­ljak, Ta­de­uš Slo­bo­đa­nek, umjet­nič­ki di­rek­tor Na­ci­o­nal­nog te­a­tra u Var­ša­vi, na­pi­sao je dra­mu „Naš raz­red”. Ko­mad ko­ji je na­kon Ma­ke­do­ni­je i Al­ba­ni­je, prek­si­noć vi­dje­la i pu­bli­ka u Cr­no­gor­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu. „Naš raz­red” vi­dje­li smo kao ko­pro­duk­ci­ju vo­de­ćih izra­el­skih te­a­ta­ra te­la­viv­skog The Ca­me­ri The­a­tre i Ha­bi­ma Na­ti­o­nal The­a­tre. Na­kon Pod­go­ri­ce, Izra­el­ci će ve­če­ras ko­mad igra­ti u Be­o­gra­du. Pro­je­kat su u sa­rad­nji sa Am­ba­sa­dom Izra­e­la u Be­o­gra­du po­dr­ža­le vla­de Ma­ke­do­ni­je, Al­ba­ni­je, Cr­ne Go­re i Sr­bi­je, Za­to su u CNP, vi­đe­ni i mno­gi čel­ni­ci cr­no­gor­ske Vla­de, kao i Glav­nog gra­da, no, isti­ni za vo­lju, ne­ki ni­je­su ima­li do­volj­no kon­di­ci­je da iz­dr­že pri­ču ko­ja je tra­ja­la dva i po sa­ta.
„Naš raz­red” je na sce­nu po­sta­vio je­dan od vo­de­ćih izra­el­skih re­ži­se­ra, Ha­nan Snir, ko­ji is­ti­če da je spe­ci­fi­kum ove pri­če či­nje­ni­ca da su zlo­čon nad Je­vre­ji­ma po­či­ni­li Po­lja­ci, a ne Njem­ci.
● Ka­da raz­mi­šlja­te o tom vre­me­nu, po­sto­ji li ijed­no ra­ci­o­nal­no ob­ja­šnje­nje za­što su kom­ši­je jed­ni dru­gi­ma sprem­ni ta­ko ne­što uči­ni­ti?
- Po­sto­ji ne­ko­li­ko raz­lo­ga. Mi­slim da je ljud­ska pri­ro­da zla, svi smo mi ma­nje ili vi­še zli. Me­đu­tim, dru­štve­ni do­go­vor, kul­tu­ra, po­ti­sku­ju u dru­gi plan na­še zle na­go­ne, ne do­zvo­lja­va­ju im da is­pli­va­ju na po­vr­ši­nu. Ako že­li­te da kra­de­te, ili si­lu­je­te, pa čak i ako že­li­te da se šver­cu­je­te u grad­skom pre­vo­zu, zna­te da to ne mo­že­te jer će­te bi­ti ka­žnje­ni. Zna­či, dru­štvo i kul­tu­ra nas spre­ča­va­ju u to­me da ra­di­mo što ho­će­mo. No, u vri­je­me ra­ta ne po­sto­ji sna­ga ko­ja bi to spri­je­či­la, ne po­sto­ji, re­ci­mo, do­volj­no jak dr­žav­ni apa­rat. No, to­kom ra­ta, ka­da ne­ma spre­ga, oslo­bađ­ju se zli ljud­ski na­go­ni. I ta­da lju­di či­ne zla dje­la. Ta­ko­đe, po­sto­ja­le su i pred­ra­su­de spram Je­vre­ja, re­li­gij­ske, so­ci­jal­ne, i dru­ge, i na­jed­nom, zbog nje­mač­kog šti­ta, oni se osje­ća­ju slo­bod­ni da mo­gu ura­di­ti što že­le. Tre­ba spo­me­nu­ti i psi­hlo­gi­ju ma­se, ko­ja do­vo­di do lin­ča. Po­je­di­nac mo­že ubi­ti kom­ši­ju, ali to ni­je isto kao ka­da po­sto­ji gru­pa, i on­da oni svi ohra­bru­ju jed­ni dru­ge da či­ne zlo, i ta­da osje­ća­ju moć da či­ne lo­še.
● I da­nas još uvi­jek po­sto­je mno­gi ko­ji ne­gi­ra­ju da se Ho­lo­ka­ust de­sio. Što im ka­že­te?
- Re­ži­rao sam u Is­toč­noj Nje­mač­koj Šek­spi­rov ko­mad „Mle­tač­ki tr­go­vac” ko­ji bi se mo­gao pod­ra­zu­mi­je­va­ti kao an­ti­se­mit­ski ko­mad, i znam iz sop­stve­nog is­ku­stva da u Is­toč­noj Nje­mač­koj, kao i či­ta­voj Is­toč­noj Evro­pi po­ri­ču Ho­lo­ka­ust. Ta­da su u Is­toč­noj Nje­mač­koj go­vo­ri­li da su to ura­di­li u Za­pad­noj Nje­mač­koj, jer oni su eto ko­mu­ni­sti, i bo­ri­li su se pro­tiv na­ci­sta, a za Ho­lo­ka­ust su od­go­vor­ni na­ci­sti. I eto, oni su do­bri, kao da do 1945. go­di­ne ni­je­su bi­li za­jed­no. U či­ta­voj Evro­pi se po­ri­če Ho­lo­ka­ust. Za­to je na­ša mi­si­ja kao glu­ma­ca iz Izra­e­la, di­je­lom ne sa­mo da iz­vo­di­mo ovu pred­sta­vu, već i da pod­sje­ti­mo dru­ge ko­je su­sre­će­mo na ono što se de­si­lo.
● Mno­gi osu­đu­ju sa­vre­me­ni Izra­el zbog po­stu­pa­ka pre­ma Ara­pi­ma. Ka­ko Vi gle­da­te na taj pro­blem?
- Mo­ra­mo bi­ti vr­lo opre­zni ka­da je ri­ječ o kri­ti­ci. Mo­ra­mo raz­mo­tri­ti na ljud­ski na­čin, i vi­dje­ti što mo­že­mo uči­ni­ti da po­bolj­ša­mo na­še od­no­se sa Ara­pi­ma. Lič­no, pro­tiv sam oku­pa­ci­je, i mi­slim da bi tre­ba­lo gra­di­ti dru­ga­či­je od­no­se sa Ara­pi­ma. Mi s nji­ma mo­ra­mo po­sti­ći mir. Na­ša Vla­da, iako či­ni sve što je u nji­ho­voj mo­ći da za­šti­ti gra­đa­ne Izra­e­la, tre­ba­la bi bi­ti otvo­re­ni­ja za di­ja­log sa Ara­pi­ma, i stal­no ga pod­sti­ca­ti. Si­la, voj­ska i oruž­je ni­je­su rje­še­nje. Vje­ru­jem da ni­ka­da ne­će­mo ima­ti istin­ski mir bez istin­skog di­ja­lo­ga. No, ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni ka­kve uža­sne stva­ri či­ne arap­ski eks­tre­mi­sti. Mi­slim da bi bi­lo do­bro da se us­po­sta­ve dvi­je dr­ža­ve. No, oni ko­ji že­le da uni­šte Izra­el, ni­je­su do­bro­do­šli. Na­ma je po­tre­ban di­ja­log, da ga je bi­lo to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta, mo­žda do Ho­lo­ka­u­sta ne bi ni do­šlo. Lju­di če­sto že­le da uni­šte dru­ge jer mi­sle dru­ga­či­je, jer su dru­gog po­li­tič­kog opre­dje­lje­nja, re­li­gi­je, ra­se, to se mo­ra kom­plet­no za­u­sta­vi­ti. Mi ni­smo po­li­ti­ča­ri, ali se na­da­mo da će­mo do­pri­ni­je­ti ra­zr­je­še­nju pro­ble­ma.
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


Obič­ni lju­di, neo­bič­no vri­je­me

Na­kon pred­sta­ve an­sam­blu pred­sta­ve i do­ma­ći­ni­ma obra­ti­la se Ta­ma­ra Mu­go­ša, ne­re­zi­dent­ni am­ba­sa­dor Cr­ne Go­re u Izra­e­lu, is­ti­ču­ći da je go­sto­va­nje ove pred­sta­ve još je­dan do­kaz ja­ča­nja bi­la­te­ral­ne sa­rad­nje Cr­ne Go­re i Izra­e­la. Sa­rad­nja pu­tem kul­tu­re, je­dan je od naj­bo­ljih na­či­na sa­rad­nje, do­da­la je, jer je­zik kul­tu­re naj­du­blje do­pi­re do sva­kog čo­vje­ka. Ujed­no, to je i naj­jed­no­stav­ni­ji na­čin da uči­mo jed­no od dru­gih, iako je ovaj put bi­la do­tak­nu­ta jed­na od naj­mrač­ni­jih stra­ni­ca ljud­ske isto­ri­je. Ka­ko je do­da­la, i ta­da, kao i sa­da, iz­bor za či­nje­nje do­bra ili zla uvi­jek je na po­je­din­cu, isto kao i za oprost.
Pri­sut­ni­ma se obra­tio i Jo­zef Le­vi, ne­re­zi­dent­ni am­ba­sa­dor Izra­e­la u Cr­noj Go­ri ko­ji ni­je krio odu­še­vlje­nje umi­je­ćem glu­ma­ca, kao i maj­stor­stvom re­ži­je Ha­na­na Sni­ra.
- Vje­ru­jem da je je­dan od raz­lo­ga što je ova pred­sta­va ta­ko sna­žna, mag­net­ski pri­vla­či, im­pre­siv­na, je­ste što ste umjet­nič­kim ala­ti­ma uspje­li „pro­ko­pa­ti” do naj­du­bljih i naj­mi­ste­ri­o­zni­jih slo­je­va ljud­ske du­še. Ovo je pri­ča o obič­nim lju­di­ma, u neo­bič­nimk okol­no­sti­ma u is­toč­noj Polj­skoj 1941. go­di­ne. Mo­žda je to mo­gla bi­ti pri­ča i o dru­gim lju­di­ma na dru­gim mje­sti­ma, ali tra­ge­di­ja ovih stvar­nih do­ga­đa­ja, i nji­ho­va re­flek­si­ja na na­še du­še kod nas po­bu­đu­je raz­li­či­te emo­ci­je – re­kao je Le­vi.