Glum­ci pod­go­rič­kog Grad­skog po­zo­ri­šta, pred­vo­đe­ni re­ži­se­rom Mi­la­nom Ka­ra­dži­ćem pri­pre­ma­ju pred­sta­vu „Po­gled s mo­sta” po tek­stu po­zna­tog ame­rič­kog dram­skog pi­sca Ar­tu­ra Mi­le­ra. Pre­mi­je­ra je na­ja­vlje­na za kraj de­cem­bra, na sce­ni Do­de­sta. Po­sta­vlja­njem ovog ko­ma­da Grad­sko po­zo­ri­šte obi­lje­ži­će i 100. go­di­šnji­cu ro­đe­nja ovog, sa­da se slo­bod­no mo­že re­ći, kla­si­ka svjet­ske knji­žev­no­sti.
Te­ma ko­ma­da je vi­še ne­go ak­tu­el­na. Mi­ler pri­ča o Ita­li­ja­ni­ma, eko­nom­skim emi­gran­ti­ma u Ame­ri­ku na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta, ko­ji no­vi ži­vot po­či­nju na do­ko­vi­ma lu­ke Nju­jork. Pr­vo „pri­sta­ni­šte” na­la­ze kod ro­đa­ka. No, si­tu­a­ci­ja se uslo­žnja­va, jer glav­ni lik, Edi Kar­bo­ne, ko­ji ži­vi sa su­pru­gom, sa ko­jom ne­ma dje­ce, od­ga­ja nje­nu se­stri­či­nu. Ke­trin od­ga­ja­ju kao svo­ju kćer. Ali, do­la­skom mla­dih Ita­li­ja­na u nje­gov dom po­či­nju se mi­je­nja­ti od­no­si me­đu uku­ća­ni­ma... Ka­ra­džić je ulo­ge po­vje­rio Mla­de­nu Ne­le­vi­ću, Bo­ri Stje­pa­no­vi­ću, Iva­ni Mr­va­lje­vić, Emi­ru Ća­to­vi­ću, Želj­ku Ra­du­no­vi­ću i stu­den­ti­ma tre­će go­di­ne ce­tinj­skog FDU Ma­ri­ji Đu­rić i Vu­le­tu Mar­ko­vi­ću.
– Ovaj Mi­le­rov tekst je sna­žan, sa­dr­ža­jan i slo­je­vit, pa mo­že­mo sloj po sloj da ski­da­mo. Ima­mo kon­kret­nu pri­ču o emi­gran­ti­ma, ali to je sa­mo okvir u ko­ji Mi­ler smje­šta ljud­sku tra­ge­di­ju, pri­ču i o po­ro­di­ci – ka­že Mi­lan Ka­ra­džić u in­ter­vjuu za „Dan” na­kon jed­ne od pr­vih pro­ba sa glum­ci­ma.
● Ko­li­ko je to pri­ča i o od­ra­sta­nju dje­ce? Ko­li­ko je to ne­gdje mo­žda i Va­ša pri­ča, jer, otac ste dvo­je dje­ce?
– To je­ste pri­ča i o to­me ka­ko dje­ca pre­sta­ju da ži­ve sa ro­di­te­lji­ma, a ja sam je is­ku­sio jer imam kćer­ku od 20 i si­na od 25 go­di­na. Na­rav­no, ovaj ko­mad se de­ša­va u Ame­ri­ci, ali mi­slim da se sva­ko ov­dje i u re­gi­o­nu mo­že pre­po­zna­ti u njoj. Uvi­jek po­ku­ša­vam da pro­na­đem ne­što iz lič­nog i is­ku­stva lju­di s ko­ji­ma ra­dim, jer mi­slim da smo ta­ko bli­ži isti­ni i sred­stvi­ma ko­ji­ma tre­ba da ra­di­mo. Sa glum­ci­ma sam mno­go pri­čao o mom is­ku­stvu sa kćer­kom, da ima mom­ka, pa da ide kod mom­ka, pa da spa­va kod mom­ka, pa da on spa­va kod nje, pa da ja ru­čam ono što su oni sku­va­li... Smi­ja­li su mi se glum­ci i za­ba­vlja­li mo­jim pri­ča­ma, jer sam vr­lo sli­ko­vit. No, ho­ću da ka­žem – to je dio od­ra­sta­nja. Dje­ca ra­stu, ra­stu, ra­stu... i u jed­nom mo­men­tu se odva­ja­ju od ro­di­te­lja. U ovoj pri­či ima­mo i to, ali je ona još slo­je­vi­ti­ja jer po­red te pri­če i te­me ko­ja je bri­ljant­no ekpsli­ci­ra­na, ima­mo još je­dan plus, jer ona ni­je nje­go­va bi­o­lo­ška kćer­ka. Ima tu još ne­što mno­go du­blje i slo­že­ni­je i to pra­vi tra­ge­di­ju, ozbi­ljan tra­gi­čan dram­ski ton, još za­hval­ni­ji za rad i ve­li­ko tra­ga­nje, re­di­telj­sko i glu­mač­ko, po slo­je­vi­ma ve­li­kog svjet­skog dram­skog pi­sca.
● Či­nje­ni­ca je da po­sljed­njih če­tvrt vi­je­ka ži­vi­mo sa ra­znim kri­za­ma. I stal­no o njoj go­vo­ri­mo ne­ga­tiv­no. No, mo­že li kri­za bi­ti i pro­duk­tiv­na?
– Ka­da se sje­tim `90. go­di­na, te kri­ze su bi­le mno­go te­že, ne­go ove sad. Bio je rat, kr­vo­pro­li­će, gro­zne stva­ri, ko­je da­nas osvje­šću­je­mo i su­o­ča­va­mo se s nji­ma, i to s ne­vje­ri­com da smo to ži­vje­li i da je to bi­lo na­še vri­je­me, i da se oko nas sve to de­ša­va­lo. Mi­slim da je kri­za sa­da mno­go ve­ća u kul­tu­ri, od one eko­nom­ske. Jer, vi­dim da ni­ko­me vi­še ni­smo ta­ko bit­ni. De­ve­de­se­tih, iako je kri­za bi­la mno­go te­ža, go­vo­rim sa­da kon­kret­no o na­ma u po­zo­ri­štu, bi­lo je ne­kog tret­ma­na, uop­šte bi­lo je po­tre­be za umjet­no­šću. A da­nas, ko­li­ko vi­dim svi su u ne­koj pa­ni­ci, eko­nom­skim bi­lan­som, bo­nu­si­ma Svjet­ske ban­ke, MMF-a, i ni­ko­ga ni­je mno­go bri­ga što će bi­ti u kul­tu­ri, to je kao za­vr­še­na stvar, oni nek se sna­la­ze. Mi­slim da je kul­tu­ra sad u jed­noj po­seb­noj, spe­ci­fič­noj kri­zi, go­vo­rim to i za Cr­nu Go­ru i za Sr­bi­ju, jer sam pri­su­tan na obje sce­ne.
● Za Vas on­da ne­ma kri­ze....
– Pa ima kri­ze, ra­di se vr­lo te­ško, ra­di se sa mi­ni­mal­nim sred­stvi­ma i na mi­ši­će. Mi­slim na učin­ke što se i ka­ko se ra­di.
● Spo­mi­nje­te učin­ke... Vaš film „Gor­či­lo” do­bro je pro­šao na ne­dav­noj Moj­ko­vač­koj je­se­ni, a pu­nio je i bi­o­skop­ske sa­le u re­gi­o­nu...
– To je bio naj­gle­da­ni­ji film u re­gi­o­nuu 2015, i u Sr­bi­ji, Cr­noj Go­ri, Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Mi­slim da je imao pre­ko 260 hi­lja­da gle­da­la­ca što je ogrom­na ci­fra za sa­da­šnje uslo­ve, jer fil­mo­ve kod nas mak­si­mal­no vi­di 40, 50 hi­lja­da. Film je ura­đen s ma­lim bu­dže­tom, čak su pro­du­cen­tii bez ob­zi­ra na gle­da­nost još uvi­jek u mi­nu­su. Tač­no je da se „Gor­či­lo” po­i­gra­va sa men­ta­li­te­tom. Ali, to je sje­ća­nje na mo­je dje­tinj­stvo, pri­sje­ćam se ne­kih mo­jih uja­ka, stri­če­va, te­ta­ka, ba­ba... ro­di­te­lja... po­ro­dič­ne pri­če pam­tim. Me­ni je za­to „Gor­či­lo” vr­lo no­stal­gi­čan film ko­ji osje­ćam sa pu­no lju­ba­vi, i sve te li­ko­ve, bez ob­zi­ra ko­li­ko po­zi­tiv­nih ili ne­ga­tiv­nih oso­bi­na ima­ju gle­dam sa lju­ba­vlju.
● Šta naj­vi­še vo­li­te u po­zo­ri­štu, na fil­mu?
– Vo­lim da ra­dim s glum­ci­ma, da rje­ša­vam glu­mač­ke si­tu­a­ci­je, to mi je za­do­volj­stvo i vo­lim da pri­čam pri­če pre­ko glu­ma­ca, pre­ko igre.
● Zna­či, sva­ki put kad gle­da­mo pred­sta­vu gle­da­mo i ma­lo Vas na sce­ni?
– Tu sam, non-stop sam pri­su­tan. To pro­sto vo­lim, me­ni je to za­do­volj­stvo. Ovaj po­sao ra­dim sa ve­li­kom lju­ba­vlju. Da ne uži­vam u nje­mu ne bih ga ni ra­dio. Pro­šle go­di­ne, pri­je ne­go sam ra­dio „Gor­či­la”, imao sam mo­ju, lič­nu te­šku zdrav­stve­nu si­tu­a­ci­ju iz ko­je sam se iz­vu­kao. Ali, vje­ruj­te mi, da je ve­li­ki dio ču­pa­nja iz te zdrav­stve­ne si­tu­a­ci­je upra­vo za­hva­lju­ju­ći tom fil­mu. Zna­či, ope­ri­sao sam se, ustao, ste­gao sto­mak na pre­po­ru­ku dok­to­ra i tr­čao sam po ka­me­nju sni­ma­ju­ći „Gor­či­la”. Ali, to me je oku­pi­ra­lo, i da­lo mi je po­zi­tiv­nu ener­gi­ju da vi­še o bo­le­sti ni­sam mi­slio i ta­ko se mno­go ra­ni­je iš­ču­pao, ne­go da sam le­žao u kre­ve­tu oslu­šku­ju­ći se­be i svo­je bi­lo, da li ne­što mo­gu ili ne.
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


Sti­žu „Kom­ši­je”

● Po­red ove pred­sta­ve, na če­mu još ra­di­te?
– Ra­dim se­ri­ju „Kom­ši­je” za pr­vi pro­gram RTS-a. Se­ri­ja je na­sta­la po mo­joj ide­ji, a kre­a­tor sam i li­ko­va i od­no­sa me­đu nji­ma. Se­ri­ju, ipak, pot­pi­su­je kao dra­ma­turg mla­da, ta­len­to­va­na spi­sa­te­lji­ca Mi­la Ma­šo­vić. Ima­će­mo 12 epi­zo­da, to tre­ba da sni­mi­mo do kra­ja no­vem­bra, a emi­to­va­će se dok sni­ma­mo. Tre­ba da poč­ne da se pri­ka­zu­je 25. ok­to­bra.


Uvi­jek sam za avan­tu­ru

● Da li vi­še vo­li­te rad na kla­si­ci­ma ili tek­sto­vi­ma sa­vre­me­nih pi­sa­ca?
– Ra­dio sam kla­si­ke ko­ji su uvi­jek si­gur­nost. Ra­di­ti sa­vre­me­ne do­ma­će pi­sce je ri­zik. Vo­lim i jed­no i dru­go, a šta će kon­kret­no bi­ti, za­vi­si šta se do­go­vo­ri u po­zo­ri­štu. Vo­lim i jed­no i dru­go. Znam lju­de ko­ji ra­de i vo­le sa­mo kla­si­ku, ko­ji te­ško da se usu­de da ra­de ne­kog mla­dog pi­sca. Bli­ži su im Če­hov, Go­golj, Šek­spir, Be­ket, jer tu su si­gur­ni­ji ili ima­ju vi­še afi­ni­te­ta. Uvi­jek sam bio za avan­tu­re. Mi­slim i da ima mje­sta za sve nas i sva­ko tre­ba da ra­di po svom osje­ća­nju, sen­zbi­li­te­tu. Vo­lim i uvi­jek sam vo­lio da ot­kri­vam no­ve pi­sce bli­ske mom osje­ća­nju, men­ta­li­te­tu, tra­di­ci­ji.