- Me­lan­ho­li­ja je do­bro du­hov­no, pa i du­šev­no sta­nje iz ko­jeg se smi­re­no, ne gu­bit­nič­ki, sa­gle­da­va mi­nu­lo vri­je­me; slu­ti ago­ni­ja dnev­no­sti i ma­glo­vi­to na­zi­re iz­vje­sna bu­duć­nost. Me­lan­ho­lič­na lič­nost i me­lan­ho­lič­ne pro­jek­ci­je od­raz su iz­vje­sne ured­no­sti ko­ja je ko­ri­sna za po­je­din­ca, a pri­tom ne bre­me­ni okru­že­nje agre­siv­nim na­me­ta­njem sop­stve­nih uvje­re­nja. To hi­po­ter­mič­ko sta­nje svi­je­sti i smi­re­no­u­mlja, ko­ri­sno je i dra­go­cje­no za ovo vri­je­me, ko­je je pre­pu­no vi­so­ko­ti­ra­žne pra­zni­ne i pre­na­gla­še­ne trub­ne je­ke is­pra­znih sa­dr­ža­ja i pse­u­do­mo­ra­li­stič­kih po­u­ča­ni­ja, na­gla­ša­va Sve­ti­slav Bo­žić, kom­po­zi­tor, pro­fe­sor na Fa­kul­te­tu mu­zič­kih umet­no­sti u Be­o­gra­du i na broj­nim dru­gim aka­de­mi­ja u Evro­pi, umjet­ni­či­ki di­rek­tor BE­MUS-a. Ova go­di­na za is­tak­nu­tog srp­skog kom­po­zi­to­ra su­de­ći po do­ga­đa­nji­ma osta­će za­pam­će­na kao ve­o­ma plod­na. Na­i­me, rad­na bi­o­gra­fi­ja Sve­ti­sla­va Bo­ži­ća ove go­di­ne bi­lje­ži čak tri pre­mi­je­re, „Li­tur­gi­ja Sve­tog Jo­va­na Zla­to­u­stog” i „Če­ta pa­tri­jar­ha Pa­vla”, u Ko­lar­če­voj za­du­žbi­ni, a na ve­li­koj sce­ni Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du pre­mi­je­ra nje­go­ve pr­ve ope­re „Me­lan­ho­lič­ni sno­vi gro­fa Sa­ve Vla­di­sla­vi­ća”.
● Ka­ko je na­sta­la ova ope­ra? Či­me Vas je in­spi­ri­sao Vla­di­sla­vić?
- „Me­lan­ho­lič­ni sno­vi gro­fa Sa­ve Vla­di­sla­vi­ća” su i na­ziv mo­je ope­re, ali i na­slov mo­ga du­hov­nog sta­nja i kon­ti­nu­i­ra­nog tra­ga­nja za kva­li­tet­ni­jim du­hov­nim ar­hi­pe­la­gom od ono­ga ko­ji se na­sil­no od­i­gra­va nad na­ma. Vla­di­sla­vić je isto­vre­me­no da­le­ka, ali i dnev­no ak­tu­el­na me­ta­fo­ra pre­ko ko­je mo­že­mo ne­ka­žnje­no da ko­mu­ni­ci­ra­mo sa žu­đe­nom su­šti­nom. Vi­še je ne­go oči­gled­na po­tre­ba i mo­ja i mno­gih kre­a­tiv­nih lič­no­sti da kroz ete­rič­ne pa­ra­bo­le pot­hra­nju­je­mo pu­to­va­nja ka onim vi­si­na­ma na ko­ji­ma po­sto­ji ra­zum­no pri­ma­nje i raz­mje­nji­va­nje sa­dr­ža­ja vi­še­ga re­da. Dnev­nost nas je obre­me­ni­la te­re­ti­ma ne­sa­gle­di­vo vir­tu­el­nog prag­ma­ti­zma kroz ko­ji se te­ško pu­tu­je, a još ma­nje smi­sle­no i du­go­roč­no uvi­đa i ka­zu­je.
●Kon­kret­no, ka­ko tu­ma­či­ti Vla­di­sla­vi­ća u Va­šem dje­lu?
- Vla­di­sla­vić je i me­ta­fo­ra ko­jom se bje­ži od ne­smo­tre­nih re­a­go­va­nja na sa­mo­u­bi­lač­ki ko­lo­plet pi­ta­nja i od­go­vo­ra ko­ja nas vo­de do pa­kle­ne oba­mr­lo­sti i ras­plam­sa­va­nja le­de­nih stra­ho­va u ve­na­ma. Vla­di­sla­vi­ćem se za­u­sta­vlja li­ne­ar­no kre­ta­nje ka smr­ti, ili ba­rem dis­kret­no uspo­ra­va hod smr­ti na ko­ji smo upu­će­ni. U tom smi­slu su „Me­lan­ho­lič­ni sno­vi” od­raz po­ten­ci­je, a ne im­po­ten­ci­je od­re­đe­nih du­hov­nih zo­na ko­ji­ma mo­že­mo da se ko­ri­sti­mo, a da pri­tom nji­ho­vo de­ši­fro­va­nje ne zna­či i naš ubr­za­ni kraj. Vla­di­sla­vić iako sa­nja, a i mi kroz nje­ga, ne že­li da osta­ne nad­ro­man­ti­čar­ski sam bez stra­sti i bez žud­nje. On, to jest Mi, tra­ži i re­a­lan fi­zič­ki pro­stor za svo­je sno­ve, za svoj osnov­ni i pro­du­že­ni eho ži­vo­ta, du­bo­ko svje­stan dra­ma­tič­nih su­ža­va­nja svih ob­li­ka ma­te­ri­jal­ne, ali i du­hov­ne te­ri­to­ri­jal­no­sti. Vla­di­sla­vi­ćev san je ar­ti­ku­li­sa­ni me­lan­ho­lič­ni glas opo­me­ne svim ak­te­ri­ma ovo­ga tla da su i sno­vi pred­met po­ni­šta­va­nja, a ne sa­mo - go­lim okom i pra­znim umom - sa­gle­da­ni ma­te­ri­jal­ni sloj ži­vo­ta.
● Ne či­ni li Vam se da je duh na­ro­da do­bra­no za­šao u pre­dvor­je sna, po­spa­no­sti, klo­nu­ća? Ka­ko iza­ći iz te „opi­je­no­sti”?
- Me­lan­ho­lič­ni san ili me­lan­ho­lič­ni sno­vi Gro­fa Sa­ve Vla­di­sla­vi­ća ni­su po­slje­di­ca ni­ka­kvih ane­ste­ti­ka, opi­ja­ta, dro­ga, estra­da­ma ra­zno­ga ni­voa i po­ri­je­kla de­mon­ti­ra­nih po­je­di­na­ca ili dje­la za­jed­ni­ce. Vla­di­sla­vi­ćev san ne uspa­vlju­je na­rod ni­ti ga pri­pre­ma za lo­še rad­nje, gu­bi­li­šta ili ne­smo­tre­no­sti. On je san bud­no­ga bi­ća ko­je je za­ma­klo sa sce­ne is­pra­znog tut­nja­nja i me­te­ža u su­šti­nu, na onaj ni­vo do­di­ra ko­ji bu­di kre­a­tiv­nost, a ne uspa­vlju­je men­tal­nu i du­hov­nu bud­nost. Vla­di­sla­vi­ćev san je put ka sre­di­šti­ma na­še slo­ve­sno­sti ko­ja se ob­na­vlja i li­je­či oso­be­nim du­hov­nim te­ra­pi­ja­ma i rad­nja­ma za ko­je nam ni­su po­treb­ne ta­ko ve­li­ke do­ze zna­čaj­nih is­ku­sta­va Froj­da i Jun­ga (či­je do­ma­ša­je na­ša du­hov­na struk­tu­ra ne uzi­ma spon­ta­no i pri­rod­no). Na­šim sno­vi­ma pri­zi­va­mo one me­di­ka­men­te i du­hov­na sta­nja ko­ja su nam ra­zu­mlji­va te zbog to­ga i vi­še­stru­ko ko­ri­sna. Pri­zi­va­ju­ći ta­kvu lje­ko­vi­tost mi se ne iz­op­šta­va­mo iz ša­ro­li­ko­sti svi­je­ta u ko­me ži­vi­mo, već tra­ži­mo ono mje­sto gde mo­že­mo da op­sta­ne­mo i sa ko­ga mo­že­mo kre­a­tiv­no da dje­lu­je­mo. Iz­gon je na dje­lu, ali i bor­ba go­nje­nih mo­ra da bu­de ade­kvat­na si­li­ni pro­gon­stva. Adap­ta­ci­ja na iz­gon i am­ne­zi­ju ni­je ni­ka­kvo rje­še­nje. Kon­ver­zi­ja još ma­nje.
● Iz­ja­vi­li ste da ste do­se­gli ,,zlat­nu ži­cu svog go­vo­ra kroz mu­zi­ku”. Da li to zna­či vr­hu­nac u umjet­nič­kom stva­ra­nju?
- Sva­ko ko bud­no i od­go­vor­no ra­di svoj po­sao, a pri­tom ima do­volj­no is­ku­stva da upo­sli do­di­je­lje­nu mu da­ro­vi­tost, osje­ti zlat­ni pre­sjek svo­jih po­ten­ci­ja­la i vri­je­me u ko­jem su se oni sklad­no od­i­gra­li. Fak­tor vre­me­na ni­je ne­va­žan, jer se kroz mu­ko­tr­pan i du­go­tra­jan rad po­ja­ve vri­jed­no­sti ko­je mo­gu da bez dvo­u­mlje­nja pri­ka­žu kre­a­tiv­nu lič­nost i nje­ne do­ma­ša­je. To što mi se u ne­ko­li­ko po­sled­njih go­di­na de­ša­va, go­vo­ri da sam do­dir­nuo zlat­ni ar­hi­pe­lag svo­jih mo­ći i da ni­sam ulu­do po­tro­šio vi­še od dvi­je tre­ći­ne ži­vo­ta. Kon­cer­ti kod ku­će i u ino­stran­stvu, i dje­la ko­ja su se tu ogla­si­la, sva­ka­ko su moj zlat­ni is­ko­rak, ta zlat­na ži­ca. Na­rav­no, to je mo­ja ver­ti­ka­la i moj put ka vi­si­na­ma. Osje­ćam da ima još pro­sto­ra za po­di­za­nje kva­li­te­ta i na to­me in­ten­ziv­no ra­dim, kle­šu­ći ton­sku skulp­tu­ru u ni­jan­sa­ma ko­je raz­da­nju­ju moj ži­vot me­ni sa­mom, ali i sa­pat­ni­ci­ma i sla­do­stra­sni­ci­ma ča­rob­nog oza­re­nja ko­je se zo­ve mu­zi­ka.
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić


Ti­ha svje­tlost kre­a­ci­je

~ Ope­ra „Me­lan­ho­lič­ni sno­vi Gro­fa Sa­ve Vla­di­sla­vi­ća” če­ka­la je u fi­o­ci go­to­vo de­ce­ni­ju.
- Ot­po­ri, ome­ta­nja, sva­ko­vr­sna spo­ti­ca­nja pra­ti­li su to dje­lo sve do 28. fe­bru­a­ra ove go­di­ne, ka­da su se za­vje­se tog sna raz­ma­kle, a Grof se iza njih ogla­sio sje­tan, umo­ran, tih i ono­stra­no za­bri­nut, ra­sut po mno­štvu i dru­gim zna­me­ni­tim lič­no­sti­ma na­še­ga ro­da, či­ji tek­sto­vi i sa­dr­ža­ji sno­va go­vo­re umje­sto nje­ga. Oba­ve­za mi­sle­ćih i sni­je­va­nju sklo­nih lič­no­sti je da ar­ti­ku­li­šu se­be i pro­stor oko se­be, da ne pra­ve to­li­ko za­glu­šu­ju­ću bu­ku, ko­ri­ste­ći se iz­vje­snim po­god­no­sti­ma ko­je im da­je tre­nut­ni po­lo­žaj. Me­lan­ho­lič­ni sno­vi su ti­ha svje­tlost kroz ko­ju ura­nja­mo ne­zlo­bi­vo u svi­jet do­brih vi­bra­ci­ja i mir­nih rje­še­nja onih pi­ta­nja na ko­ja mi mo­že­mo da da­mo kre­a­ti­van od­go­vor.