Broj­ni po­sje­ti­o­ci prek­si­noć su u dvo­ra­ni nik­šić­ke Ško­le za osnov­no i sred­nje mu­zič­ko obra­zo­va­nje „Da­ra Čo­ko­ri­lo” pri­su­stvo­va­li kon­cer­tu Gu­li­ja­na Ha­na, fla­u­ti­ste, Lju­bi­še Jo­va­no­vi­ća, is­tak­nu­tog srp­skog fla­u­ti­ste i pe­da­go­ga i Alek­se­ja Mol­ča­no­va, pi­ja­ni­ste. Kon­cert je bio na­slo­vljen „Ma­gič­ni gla­so­vi”. To­kom sat i po pu­bli­ka je ču­la So­na­tu u F-du­ru za fla­u­tu i kla­vir od G.F. Te­le­ma­na, po­tom Ba­ho­vu So­na­tu u g-mo­lu za fla­u­tu i kla­vir, BWV 1020, kao i pet ari­ja za dvi­je fla­u­te iz Mo­car­to­ve ope­re „Ča­rob­na fru­la”, ari­je Len­skog iz ope­re „Ev­ge­ni­je Onje­gin” od P.I.Čaj­kov­skog, Ma­đar­sku fan­ta­zi­ju za fla­u­tu i kla­vir i An­dan­te i ron­do za dvi­je fla­u­te i kla­vir od F.Do­ple­ra.
Po­seb­no odu­še­vlje­nje kod pu­bli­ke iza­zva­la je Jo­va­no­vi­će­va vje­šti­na na in­stru­men­tu, či­sta in­to­na­ci­ja, što ga upra­vo i či­ni „ri­jet­kom zvi­jer­kom” na mu­zič­koj sce­ni Sr­bi­je. Po­ka­za­lo se po ko zna ko­ji put da nje­go­vo ši­ro­ko obra­zo­va­nje i po­sta­vlje­ni umjet­nič­ki kri­te­ri­ju­mi i iz­gra­đen mu­zič­ki ukus, ko­ji ot­kri­va raz­vi­jen afi­ni­tet pre­ma sa­vre­me­nom stva­ra­la­štvu, Jo­va­no­vi­će­voj in­ter­pre­ta­ci­ji da­ju ne sa­mo kva­li­tet već i iden­ti­tet.
Po za­vr­šet­ku kon­cer­ta Jo­va­no­vić je na­gla­sio da su svi­ra­li sve ono što či­ni fla­u­tu li­je­pim i ple­me­ni­tim in­stru­men­tom, ko­ji ima svoj iz­raz, to­pli­nu, zbog če­ga je ona upra­vao je­dan od naj­ljep­ših i naj­po­pu­lar­ni­jih in­stru­me­na­ta.
- Fla­u­ta je ja­ko pri­znat in­stru­ment u Cr­noj Go­ri. Tre­nut­no se, ko­li­ko znam, kod vas obra­zu­je oko 300 mla­dih fla­u­ti­sta. To je ta lje­po­ta i čar mu­zi­ke i čar sve­ga ono­ga što no­si mu­zič­ko obra­zo­va­nje – ka­že po­zna­ti fla­u­ti­sta.
Pri­mar­ni dio Jo­va­no­vi­će­vog ra­da je kon­cert­na ak­tiv­nost ko­ja je, ka­ko ka­že, ob­zi­rom na okol­no­sti u ko­ji­ma ži­vi­mo, iz­nad nje­go­vih oče­ki­va­nja.
- Ne­mam ni­ko­ga ko sto­ji iza me­ne, a ipak, imam raz­vi­jen kon­cert­ni ži­vot u ino­stran­stvu u onoj mje­ri u ko­joj me­ni pri­ja, sva­ke go­di­ne tri, če­ti­ri tur­ne­je ko­je da­ju pu­no sa­mo­po­u­zda­nja za bu­du­ći rad. Po­što su mo­ja kon­cert­na go­sto­va­nja uvi­jek po­ve­za­na sa ma­ster kla­som, čest sam gost u ino­stran­stvu. Svi na­stu­pi su mi osta­li u li­je­pom sje­ća­nju, i go­to­vo da ne­ma dr­ža­ve na svi­je­tu u ko­joj ni­je­sam bo­ra­vio, ipak mo­ram is­ta­ći go­sto­va­nje u Ki­ni pri­je dvi­je go­di­ne. To je bi­lo pot­pu­no ot­kro­ve­nje jed­ne kul­tu­re ko­ja se br­zo raz­vi­ja, sa do­bro­na­mjer­nom pu­bli­kom ko­ja je želj­na da ču­je i na­u­či ne­što dru­go. Kon­cert u Pe­kin­gu je bio spek­ta­ku­la­ran, ne sa­mo što su tu bi­li svi stu­den­ti Pe­kin­ške aka­de­mi­je, već i što su uslo­vi u ko­ji­ma oni ra­de za nas pot­pu­no ne­do­dir­lji­vi, ka­že Jo­va­no­vić. Fla­u­ti­sta se pri­sje­ća i ka­že da sa­mo u glav­noj zgra­di, ko­ja ima 14 spra­to­va, po­sto­ji 130 Sten­vej kla­vi­ra, se­dam kon­cert­nih dvo­ra­na od ko­jih ve­ći­na ima i or­gu­lje.
- Po­red te zgra­de je dru­ga sa 14 spra­to­va gde su sa­mo vje­žba­o­ni­ce za stu­den­te, tre­ća u si­ste­mu je stu­dent­ski dom, a če­tvr­ta je stam­be­na zgra­da za pro­fe­so­re, i to sve u cen­tru Pe­kin­ga, sa­mo dvi­je uli­ce od glav­nog tr­ga Tje­nan­me­na. Ka­da čo­vjek to vi­di, shva­ti šta je bu­duć­nost, ko­je smo već svje­do­ci, jer ima­mo ogro­man broj sjaj­nih ki­ne­skih mu­zi­ča­ra ko­ji go­stu­ju po Evro­pi i za­po­šlja­va­ju se po evrop­skim or­ke­stri­ma, ka­že Jo­va­no­vić.
Dru­ga strast fla­u­ti­ste Jo­va­no­vi­ća je pe­da­go­gi­ja, od­nos sa stu­den­ti­ma, po­ku­šaj da se oni iz­dig­nu na evrop­ski ni­vo, pri­bli­že ono­me što se zbi­va u svi­je­tu.
L.N.

Ide­al­no da se po­di­je­li ide­ja

Gu­li­jan Han, pr­va fla­u­ta Ki­ne­skog na­ci­o­nal­nog sim­fo­nij­skog or­ke­stra i pred­sjed­nik ki­ne­ske aso­ci­ja­ci­je fla­u­ti­sta, pr­vi put je na­stu­pio u Nik­ši­ću. Sa po­seb­nim ža­rom i lju­ba­vlju ka­da to kom­po­zi­ci­ja zah­ti­je­va iz­no­sio je če­ste smje­ne ras­po­lo­že­nja.
On ka­že da mu je ka­mer­na mu­zi­ka ja­ko omi­lje­na i da vo­li da di­je­li mu­zič­ke ide­je sa ne­kim dok pi­ja­ni­sta Alek­sej Mol­ča­nov, pro­fe­sor na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji na Ce­ti­nju, pod či­jim pr­sti­ma je kla­vir zvu­čao moć­no, na mo­men­te de­li­kat­no i nje­žno, ka­že da je sa Ha­nom svi­rao ne­ko­li­ko pu­ta.