Naj­no­vi­ja knji­ga po­e­zi­je Ran­ka Jo­vo­vi­ća, ,,Iz­dah­nu­ću na bal­ko­nu”, pred­sta­vlja bit­no svje­do­čan­stvo o jed­nom vre­me­nu, ali i ži­vo­tu ko­ji ni po če­mu ni­je bio lak ni­ti obi­čan.
,,Ran­ko Jo­vo­vić je hrast, onaj sto­ljet­ni, ko­ji svo­je gra­ne ge­ne­ra­ci­ja­ma po­zajm­lju­je za bad­nja­ke što raz­mi­ču tmi­nu rop­stva i ne­zna­ve­no­sti, hrast du­bo­ko uko­ri­je­njen u ze­mlju pre­da­ka, ko­ji svo­jim ži­la­ma is­pi­ja pod­zem­ne vo­de pu­ne su­za, kr­vi, zno­ja, kroz ko­je te­ku tu­žba­li­ce i le­le­ci, boj­ni po­kli­či i ti­he tu­ge ni­kad pod­jarm­lje­nih, uvi­jek glad­nih slo­bo­de, ča­sti, vi­te­štva. Hrast ko­ji se vi­nuo u ne­bo i do­di­ru­je Sun­ce, i s Bo­gom je na ti, i ko­ji se po­ne­kad pre­pad­ne, ko­li­ko s te vi­si­ne vi­di. Ne stra­hu­je za se­be, to­ga ne­ma u nje­go­vom sr­cu. Stra­hu­je za na­rod svoj, za svi­jet ko­ji se pro­po­ga­nio, li­šio svje­tlo­sti vje­re i lje­po­te lju­ba­vi”, za­bi­lje­ži­la je Ma­ri­na Jo­čić, po­vo­dom Jo­vo­vi­će­ve naj­no­vi­je knji­ge po­e­zi­je.
Knji­ga ,,Iz­dah­nu­ću na bal­ko­nu” pred­sta­vlja svo­je­vr­snu či­tan­ku sud­bi­ne, za­gle­da­nu u svo­joj bi­ti, ka­ko i sam autor ka­že ,,u ona svi­je­tla vre­me­na”, za nje­ga, a či­ni se i za či­tav na­rod - od­sud­na.
Po­sljed­nje po­gla­vlje, „Sa­mo da se sna­đem”, iako po­sve­će­no pje­sni­ko­voj Evi­ti, Na­de­ždi La­za­re­vić, dje­lu­je kao da Jo­vo­vić ne sa­mo što ne mo­že da se sna­đe bez svo­je dra­ge, već se ne mi­ri i ne sna­la­zi u no­vim, ,,ne­ljud­skim” okol­no­sti­ma, ko­je je is­ko­va­lo po­sljed­nje vri­je­me i čud­ni lju­di. I ču­di se uz­vi­ku­ju­ći po­put Ci­ce­ro­na ,,O tem­po­ra o mo­res!”.
Pje­snik Ran­ko Jo­vo­vić se ne mi­ri. Usa­mljen, po­e­zi­jom, ri­ječ­ju, pe­rom, pr­ko­si i uka­zu­je na ne­prav­du, na zlo­čin, na bo­le­snu uspa­va­nost i rav­no­du­šnost. On pro­go­njen pro­go­ni, i ne sta­je. Ču­di se, re­kli bi s pra­vom, što se ,,mno­gi tru­de da su bi­li na Go­lom Oto­ku – kao da je ma­lo ovo­ga?”. I osta­je bez od­go­vo­ra, oko­van za­go­net­kom. Tu­gu­je i da­je pred­log za raz­mi­šlja­nje za­što se Lov­će­nu po­o­dav­no ne ži­vi me­đu Cr­no­gor­ci­ma? Kao da sam sto­ji is­pred „ci­je­la na­ro­da”.
Jo­vo­vić se ne uma­ra i ne­pre­sta­no vo­di du­ge raz­go­vo­re, sa sa­mim so­bom, sa „ti­po­vi­ma”, sa „ni­tko­vi­ma”, sop­stve­nim uče­ni­ci­ma, sa go­lu­bo­vi­ma, ro­bo­vi­ma, ži­vi­ma i mr­tvi­ma, ba­ti­na­ši­ma, fi­lo­zo­fi­ma... Uz­ne­mi­ra­va­ju ga i pri­ja­te­lji i ne­pri­ja­te­lji, slav­ni i ne­slav­ni, ne osta­vlja­ju ga na mi­ru, ide­o­lo­ški, po­li­tič­ki, mo­ral­no, umjet­nič­ki, pje­snič­ki. Ža­lo­sni li­ko­vi i slav­na po­e­zi­ja, isti­na i baj­ke o sa­mo­u­bi­stvu, sa­mo da se pje­snik sna­đe, a sna­ći­će se čim sva­ne, jer „ju­tro je li­jek”. A sva­nu­će. Ta­ko bi­va kad je Pje­snik za­gle­dan u Slo­bo­du.
Li­je­po pri­mje­ću­je Ma­ri­na Jo­čić: ,,Iako je obe­ćao, ta­kvi kao Ran­ko Jo­vo­vić ne umi­ru. Oni se iz­no­va ra­đa­ju kroz sva­ku no­vu pje­smu. A ako vo­li­te po­e­zi­ju ko­ja ni­ko­ga ne šte­di, ko­ja uz­ne­mi­ra­va svo­jom gru­bo­šću i mi­lu­je svo­jom bla­go­šću, ko­ja se tu­če na ži­vot i smrt, ko­ja se smi­je, ša­li i ku­ne, sve isto­vre­me­no, ne če­kaj­te da iz­dah­ne­te na bal­ko­nu, po­žu­ri­te da je uti­sne­te u svo­je pam­će­nje”.
A.Ć.