Tam­ni­ca je od­vaj­ka­da in­tri­gi­ra­la ljud­sku ma­štu. Šta se de­ša­va sa one stra­ne bra­ve, ka­kav je ži­vot u ne­slo­bo­di i da li oni ko­ji su sa dru­ge stra­ne za­ko­na za­dr­ža­va­ju ili gu­be mo­ral, gu­be ljud­skost, če­sto za­o­ku­plja umjet­nič­ku zna­ti­že­lju. Dio od­go­vo­ra na ta pi­ta­nja na­la­zi se u pred­sta­vi „Ži­vot na pa­u­zu” Mir­ka Ra­do­nji­ća, ko­ja je pri­je dvi­je no­ći od­i­gra­na u men­zi za­tvo­ra u Spu­žu. U re­ži­ji Ra­do­nji­ća, šest za­tvo­re­ni­ka iz­ve­li su ovu pred­sta­vu i iz­ma­mi­li bur­ne apla­u­ze ma­lo­broj­ne pu­bli­ke. Na­i­me, zbog za­tvor­skih ogra­ni­če­nja pred­sta­vu je mo­glo da pra­ti tek tri­de­se­tak lju­di. No, što je bit­ni­je, ak­te­ri su po­sta­vi­li ključ­no pi­ta­nje: da li čo­vjek u za­tvo­ru i da­lje osta­je čo­vjek? Pre­ma na­stu­pi­ma Đo­le­ta, Zo­ra­na, Šul­ca, Ne­na, Ba­ta, Ma­ša i Sa­va (na­dim­ci ka­žnje­ni­ka) čo­vjek u za­tvo­ru su­o­čen sa gri­je­hom ko­ji je po­či­nio otva­ra ta­na­na vra­ta ljud­ske du­še i ot­kri­va osnov­ne isti­ne o ljud­skom smi­slu. Iako ju­na­ci ko­ji se kri­ju ili ot­kri­va­ju u na­dim­ci­ma ima­ju iza se­be tu­žne i tra­gič­ne pri­če mo­ral u nji­ma dik­ti­ra svo­je nor­me. Mo­žda ja­sni­je i pre­ci­zni­je ne­go kod onih na slo­bo­di. Že­lja da se za gri­jeh tra­ži utje­ha, ali i opro­štaj od naj­bli­žih, pa i od sa­mih se­be, to­li­ko je ja­ka da osu­đe­ni­ke i odr­ža­va u ži­vo­tu i bu­di na­du da je i van zi­di­na spu­škog ka­za­ma­ta i za njih mo­guć smi­slen ži­vot. Is­po­vi­jest Ma­ša ko­me je pre­o­sta­lo da zbog ubi­stva od­ro­bi­ja još 217 mje­se­ci, ali ga to ne spre­ča­va da se na­da opro­šta­ju, tra­gi­čan je do­kaz da se ljud­ska du­ša ne mo­že sa­hra­ni­ti, već da le­ti i ka­da su oko nje zi­do­vi i bo­dlji­ka­va ži­ca i tra­ži ne­ki bo­lji svi­jet. Iako se za­tvo­re­ni­ci na­la­ze u pod­ze­mlju i po­sta­li su nje­gov dio oni su i van nje­ga i sa­nja­ju da za njih ži­vot još uvi­jek ni­je iz­gu­bljen. I Šulc se na­da da ni­je sve iz­gu­blje­no iako je od 29 go­di­na ži­vo­ta osam u za­tvo­ru. U ži­vo­tu ga odr­ža­va dje­voj­ka, njen glas, osmi­jeh i nje­no jed­no­stav­no po­sto­ja­nje. I osta­li za­tvo­re­ni­ci ima­ju ne­ko­ga na slo­bo­di zbog ko­jih ži­ve i na­da­ju se iz­la­sku i spa­se­nju. Ni­gdje kao me­đu nji­ma ni­je ta­ko ja­sna po­ru­ka da čo­vjek bez dru­gog čo­vje­ka ne po­sto­ji. Na slo­bo­di če­sto to za­bo­ra­vi­mo i u dru­gi­ma vi­di­mo ne­pri­ja­te­lje, ali u za­tvo­ru dru­gi čo­vjek po­sta­je osnov­na du­hov­na hra­na i bez nje­ga za­tvor bi pre­krio đa­vo­lji be­smi­sle­ni mrak.
Za­tvo­re­ni­ci su pred­sta­vu od­i­gra­li u tri či­na. U pr­vom se opi­su­je ži­vot u za­tvo­ru, a u iz­vo­đe­nju Ma­ša i Zo­ra­na, svi­ma je bi­lo ja­sno ka­ko to iz­gle­da. Ma­ni­ri­ma ta­len­to­va­nih glu­ma­ca oni su is­pri­ča­li je­dan dan u za­tvo­ru i kao na dla­nu pri­ka­za­li osnov­na za­tvor­ska pra­vi­la, od­no­sno bor­bu za pre­ži­vlja­va­nje. Ni­je to ni­ma­lo la­ka bor­ba, pu­na je la­žnih ido­la i pri­ja­telj­sta­va, pri­mi­tiv­nog ži­vot­nog ra­ču­na, na­si­lja, pre­va­re... Sa­mo je­dan za­tvo­re­nič­ki dan po­ka­zu­je fa­ta­li­zam ži­vo­ta u tam­ni­ci. Da bi­ste u nje­mu op­sta­li mo­ra­te po­sta­ti ja­či od nje­ga, jer u su­prot­nom ni­če­mu do­bru ne tre­ba se na­da­ti.
I dok u pr­vom či­nu do­mi­ni­ra su­ro­vost za­tvo­re­nič­kog ži­vo­ta u dru­gom kroz lič­ne is­po­vi­je­sti ro­bi­ja­ši se pre­tva­ra­ju u tu­ži­te­lje i su­di­je ko­ji su­de sa­mi­ma se­bi. To­li­ko in­tro­spek­ci­je, od­no­sno is­pi­ti­va­nja mi­sti­ke ljud­ske du­še, te­ško bi opi­sao i pro­fe­si­o­nal­ni psi­ho­log. Dok ovim dru­gi­ma tre­ba­ju go­di­ne i go­di­ne, a ne­ka­da ni to ne po­ma­že, da do­đu do ne­či­jeg sr­ca, Ma­šo, Zo­ki, Šulc, Sa­vo i osta­li to ra­de kao da su sa tim vje­šti­na­ma ro­đe­ni. Dru­gi čin pred­sta­ve je naj­su­ge­stiv­ni­ji i po sa­dr­ža­ju naj­du­blji dio „Ži­vo­ta na pa­u­zu“. Ža­lo­sno je što ne po­sto­ji šan­sa da ova pred­sta­va iza­đe van spu­ške tam­ni­ce, jer ona naj­vi­še go­vo­ri oni­ma ko­ji su na slo­bo­di, a za­pra­vo i ne zna­ju šta to zna­či. Đo­le na jed­nom mje­stu to sa­op­šta­va svo­jim ri­je­či­ma i ka­že da je to­kom pred­sta­ve bio „slo­bo­dan u za­tvo­ru” i da je to mo­gu­će ka­da se o slo­bo­di sa­nja.
U tre­ćem di­je­lu gdje za­tvo­re­ni­ci pri­ča­ju o to­me šta će bi­ti ka­da iza­đu iz za­tvo­ra ener­gi­ja iz pret­hod­nih či­no­va od­jed­nom opa­da. Za­slu­gu za to ima i tre­ći sat pred­sta­ve, pa bi mo­žda va­lja­lo raz­mi­sli­ti o to­me da se pred­sta­va ma­lo skra­ti. Pri­ča iz po­sljed­njeg sa­ta pre­vi­še je agre­siv­na, a po­ma­lo i iz­vje­šta­če­na, jer za­tvo­re­ni­ci od­jed­nom glu­me ono što ni­je­su. Sa ti­me se po­kla­pa i po­dje­la por­ci­ja pa­su­lja po­sje­ti­o­ci­ma, što je mo­žda tre­ba­lo pre­sko­či­ti. Iako su auto­ri vje­ro­vat­no taj po­tez pri­hva­ti­li kao ne­što neo­bič­no mi­je­ša­ti mo­ral, mi­sti­ku, slo­bo­du i na­du, sa sto­ma­kom po­ma­lo je ne­u­ku­sno i skre­će pa­žnju sa osno­vog mo­ti­va pred­sta­ve.
Ipak, ni po­ma­lo pro­ma­še­ni tre­ći čin ne uti­če pre­vi­še ne­ga­tiv­no na do­bar uti­sak o ovoj pred­sta­vi. Ona je ne­sum­nji­vo ne­što no­vo na do­ma­ćoj po­zo­ri­šnoj sce­ni, ali nje­na naj­ve­ća ma­na je što je ogra­ni­če­na na pri­ka­zi­va­nje u za­tvo­ru.
I.M.

Pro­fe­si­o­nal­ci

U „Ži­vo­tu na pa­u­zu” igra­ju i glum­ci Alek­san­dar Ra­du­lo­vić i Ma­ri­ja Bac­ko­vić. Ra­du­lo­vić tu­ma­či za­tvor­skog ču­va­ra ko­ji svoj iz­gu­blje­ni svi­jet i na­du li­je­či na­si­ljem nad ne­moć­nim ro­bi­ja­ši­ma.
Asi­stent re­di­te­lja je Ma­ri­ja Bac­ko­vić, dok je sa­rad­nik na glu­mi Alek­san­dar Ra­du­lo­vić. Ton­ska ob­ra­da je dje­lo Velj­ka Ob­ra­do­vi­ća, dok je za fo­to­gra­fi­ju i vi­deo od­go­vo­ran Ivan Čoj­ba­šić. Mon­ta­že­ri su Ivan Čoj­ba­šić i Goj­ko Ber­ku­ljan, vi­zu­el­ni iden­ti­tet pri­pa­da Jo­vu Vuk­če­vi­ću, dok su se o pro­duk­ci­ji i or­ga­ni­za­ci­ji bri­nu­li Dra­ga­na Trip­ko­vić, Mi­le­na Ča­ran i Slo­bo­dan Ra­do­vić.
„Ži­vot na pa­u­zu“ je re­zul­tat sa­rad­nje ne­vla­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja „Atak“ i NVB Film Mon­te­ne­gro i pred­stav­ni­ka ZIKS-a i Mi­ni­star­stva prav­de. Pred­sta­va je ra­đe­na če­ti­ri mje­se­ca i u sklo­pu pro­jek­ta „Usmje­ra­va­nje za­tvo­ra ka za­jed­ni­ci-spre­ča­va­nje zlo­sta­vlja­nja u za­tvo­ri­ma kroz re­for­mu si­ste­ma re­ha­bi­li­ta­ci­je i re­so­ci­ja­li­za­ci­je“. Taj pro­je­kat spro­vo­de NVO uz po­dr­šku „Ju­ven­ta­sa“ i „Ak­ci­je za ljud­ska pra­va“, a fi­nan­si­ra ga EU i Am­ba­sa­da Ve­li­ke Bri­ta­ni­je u Pod­go­ri­ci.

Mo­ra li ta­ko

Da bi­smo pri­su­stvo­va­li po­zo­ri­šnoj pred­sta­vi pro­šli smo po­seb­nu kon­tr­o­lu. Ski­da­nje ka­i­ša, kom­plet­no ske­ni­ra­nje, čak i ci­pe­la. I na pred­sta­vu se sko­ro pe­de­se­tak mi­nu­ta če­ka­lo. Mo­žda je iza­zi­va­nje ne­la­god­no­sti dio ovog pro­jek­ta jer iako me­đu pu­bli­kom sve vri­je­me smo bi­li za­o­gr­nu­ti osje­ća­njem kao da će nas ipak spro­ve­sti na is­pi­ti­va­nje.