Pi­ja­nist­ki­nja Lji­lja­na Vu­ke­lja, van­red­na pro­fe­sor­ka na Ka­te­dri za kla­vir na Fa­kul­te­tu mu­zič­kih umet­no­sti u Be­o­gra­du, pred­sta­vi­la se pr­vi put Ko­to­ra­ni­ma u cr­kvi Sve­tog Du­ha oda­bra­nim kom­po­zi­ci­ja­ma. Na­red­ni dan je odr­ža­la i ra­di­o­ni­cu za uče­ni­ke Mu­zič­ke ško­le „Vi­da Ma­tjan”. Ja­ko je za­in­te­re­so­va­na i vr­lo uz­bu­đe­na zbog to­ga, jer ni­je ima­la pri­li­ke da ču­je ne­kog đa­ka iz Ko­to­ra. Ovo je pr­vi put da sa­ra­đu­je sa ko­tor­skom mu­zič­kom ško­lom. Ujed­no, ovo joj je bio pr­vi na­stup na ovoj sce­ni, iako je če­sto slu­ša­la kon­cer­te na Don Bran­ko­vim da­ni­ma mu­zi­ke.
- Po­ča­stvo­va­na sam što su me po­zva­li da uče­stvu­jem u ko­tor­skoj kon­cert­noj se­zo­ni, pu­no sam se ob­ra­do­va­la, pri­je sve­ga za­to što če­sto lje­tu­jem u Cr­noj Go­ri i ja­ko če­sto sam u pu­bli­ci ljet­njeg Ko­to­rAr­ta. Uži­va­la sam svi­ra­ju­ći ovaj re­si­tal u ovom pre­div­nom pro­sto­ru. Kla­vir je od­li­čan, ta­ko da umjet­ni­ku pru­ža ve­li­ki spek­tar mo­guć­no­sti i ton­skih i vir­tu­o­znih - ka­že Vu­ke­lja. Iz­ve­la je kla­sič­nu „Par­ti­tu br.2 c-mol” Jo­ha­na Se­ba­sti­ja­na Ba­ha, na ko­ju se na­do­ve­za­la pit­kim no­ta­ma dva sta­va iz svi­te „Ku­pre­nov grob” Mo­ri­sa Ra­ve­la, a na­stup kru­ni­sa­la fan­ta­stič­nim, iz­u­zet­no za­htjev­nim 24 Pre­li­da op. 28 Fre­de­ri­ka Šo­pe­na.
- Po­lo­vi­na ovog pro­gra­ma je dio mog bu­du­ćeg re­si­ta­la za na­red­nu kon­cert­nu se­zo­nu. Taj pro­gram sam na­zva­la „Igra”, jer je ve­zan za ba­rok­nu igru. Pri­zna­jem da mi je ovo pr­vo iz­vo­đe­nje Ba­ho­ve „Par­ti­te”, i zbog to­ga sam bi­la pri­lič­no uz­bu­đe­na, a s dru­ge stra­ne mi je ja­ko dra­go što sam u pro­sto­ru ove ba­rok­ne cr­kve mo­gla da je iz­vo­dim. To je do­pri­ni­je­lo ne­kim no­vim rje­še­nji­ma do ko­jih sam do­šla dok sam na­stu­pa­la na li­cu mje­sta. Šo­pe­no­vih 24 Pre­li­da su dje­lo ko­je tre­ba da se svi­ra i da se ra­di na nje­mu to­kom či­ta­vog ži­vo­ta. Pr­vi put sam ga svi­ra­la pri­je 17 go­di­na na svom za­vr­šnom is­pi­tu u Nje­mač­koj dok sam ta­mo stu­di­ra­la i ta­da je bi­lo to „va­tre­no kr­šte­nje”. Me­đu­tim, on­da sam sva­kih pet go­di­na po­no­vo ob­na­vlja­la i ne­vje­ro­vat­no je ko­li­ko je ta kom­po­zi­ci­ja kom­plek­sna, slo­že­na, slo­je­vi­ta i sva­ki put na­đem ne­što no­vo, ne­če­mu se no­vom ra­du­jem, bu­kval­no - ka­že umjet­ni­ca.
Pi­ja­nist­ki­nja je pli­je­ni­la vir­tu­o­znim iz­vo­đač­kim teh­ni­ka­ma, iz­u­zet­nim po­zna­va­njem sti­lo­va epo­ha, a naj­vi­še umjet­nič­kim do­ži­vlja­jem, emo­ci­jom ko­ju je pre­ni­je­la na pu­bli­ku. Sva­ka no­ta, sva­ki ton na kla­vi­ru imao je od­raz na nje­nom li­cu.
- To se valj­da u čo­vje­ku pro­bu­di, mo­žda i kad pre­đe od­re­đe­ne go­di­ne. I svo­jim stu­den­ti­ma to pri­čam, po­sli­je 30. go­di­ne čo­vjek ot­kri­je ko je i šta je, ne­ka­ko kod mu­zič­kog iz­vo­đe­nja, bi­lo da je so­lo-pje­va­nje ili je svi­ra­nje in­stru­men­ta u pi­ta­nju, čo­vjek do­la­zi do ne­ke sop­stve­ne isti­ne kad pre­đe 30. go­di­nu. Ta vr­sta iz­vo­đač­ke umjet­no­sti je kao lju­bav, ne­ma ni­ka­kve la­ži i pre­va­re, pot­pu­no ste ja­sni na sce­ni, ko ste i šta ste, ta emo­ci­ja mo­ra da pre­đe iz sva­ke no­te, ako iz­o­sta­ne ta vr­sta do­ži­vlja­ja, ni­sam si­gur­na da se čo­vjek ba­vi pra­vim po­slom. Sva­kom umjet­ni­ku je naj­ve­ća na­gra­da ta po­vrat­na ener­gi­ja pu­bli­ke - ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca.M.D.Po­po­vić

Na­sto­ji da „po­mi­ri” kon­cert­nu ak­tiv­nost i po­sao pe­da­go­ga
-Tre­nut­no je to kod me­ne ne­ka­ko pri­lič­no rav­no­prav­no. Ci­je­le pro­šle go­di­ne sam svi­ra­la ka­mer­nu mu­zi­ku, ima­la sam duo sa jed­nim vi­o­li­ni­stom, ta­ko­đe pro­fe­so­rom na fa­kul­te­tu, svi­ra­la sam do­sta re­si­ta­la, a s dru­ge stra­ne se ne­ka­ko i ta mo­ja kla­sa uve­ća­la, ne­ko­li­ko iz­u­zet­nih stu­de­na­ta je sre­ćom do­šlo u mo­ju kla­su ta­ko da po­ku­ša­vam sa­da da na­đem ne­ki ba­lans, to me ve­o­ma is­pu­nja­va i či­ni mi se da dok pre­da­jem, dok učim i ra­dim sa stu­den­ti­ma, da ri­je­šim ja­ko pu­no i ne­kih svo­jih ne­do­u­mi­ca i da mi je ja­ko dra­go­cjen taj rad za ne­ko lič­no usa­vr­ša­va­nje, ka­že Lji­lja­na Vu­ke­lja.