Okolnosti u kojima živimo mnogo su gore, nego što su predstavljene na sceni u multimedijalnom komadu „Dogvil” koji je preksinoć u režiji Kokana Mladenovića izveden u Kulturnom centru „Nikola Đurković” u Kotoru. U preplitanju dramske priče i muzike uživo, uz svedenu scenografiju, u interakciji sa projekcijom filmskih scena na velikom platnu, priču koja je zasnovana na istoimenom filmu Larsa fon Trira, kotorskoj publici su ispričali Milica Majstorović, Tamara Aleksić i Branislav Trifunović. Ukazivanje na aktuelne probleme u društvu je Mladenovićev životni diskurs, tekst je višeslojan, a ono za šta se i publika „kači” su problemi koji nastaju u izolovanoj zajednici, što su ljudi u regionu, u raznim varijantama naših država, nažalost apsolvirali. Spolja sve izgleda dobro, svi su divni i krasni, međutim, sposobni su za licemjerje, podlost, nasilje, koje se moglo vidjeti u predstavi.
– Donijeli smo samo „mali uzorak” da probudimo taj narod koji gleda ovu predstavu da bar shvati da se to dešava i kod nas. Evo godinu i po je igramo u cijelom regionu i svi je doživljavaju kao svoju, vjerujem da je i publika večeras prepoznala „Dogvil” i u svojoj zemlji i u svom gradu. Neka malo više reaguju na svaku vrstu licemjerja, marketinga, obmana, pogotovo političara, kaže Tifunović.
On se u sat i po trajanja komada, vješto transformisao u osam muških likova. Ujedno je, zajedno sa glumicama, pjevao songove, koje je na tekstove Kokana Mladenovića komponovao Marko Grubić, a uživo izvodio bend „Vrooom”: Andrijana Belović (glas i klavijature), Džemal Al Kisvani (saksofoni, flauta, gitara, klavijature) i Marko Grubić (bas, gitara, klavijature, lupovi). Grubić je kao vlasnik agencije „Fast forvard” koproducent predstave, zajedno sa „Mikser-hausom” i Studentskim kulturnim centrom Novi Sad.
– Veliko je zadovoljstvo napraviti predstavu „od nule”, onako kako je i logično, pretpostavljam da je tako i u Crnoj Gori. U Srbiji imate većinom institucionalna pozorišta, ako nisu, onda su to „lake komedije” ali, ako nije institucionalno pozorište, a nije ni laka komedija, jako malo ima primjera da je postigao ovakav uspjeh kakav je „Dogvil” postigao, što je divna stvar. Šest sedmina novca je iz privatnih džepova, za razliku od institucija, gdje pozovete reditelja, autorski tim, a tamo su svi ljudi na plati i takvi su, kakvi su, za sve projekte. Ovdje je drugačije: rekao sam Kokanu: „Hajde da napravimo nešto što je i koncert i predstava, predloži neke tekstove”. Došli smo do „Dogvila” i sve dalje je rađeno u skladu sa tom idejom - od izbora producenata, glumice su izabrane na audiciji, Bane Trifunović sa kojim smo radili „Iks” projekat i Kokan i ja, „Vrum”, sve do naših tehničara, kaže Grubić za „Dan”.
Muzika je, kaže, izašla iz osnovnog koncepta, više je bio bitan sam tekst nego film, u kome je sve scenografski vizuelno svedeno, a u komadu još svedenije.
- U filmu na kraju kada krene špica, za razliku od te stilizovane vizuelne priče, idu hiperrealističke slike američkog života, a kod nas ovi songovi, kojima mi praktično prekidamo dramski tok, za mene imaju tu vrstu estetske funkcije - hiperrealistički vrlo životni, često u „agresivnom” ritmu, koji jednostavno izlazi iz ove situacije. U dramskom tekstu na početku imate malo mjesto koje spolja izgleda savršeno, a onda, kao u nuklearnoj fisiji, dolazi jedan mali elektron, kao što je Grejs i pravi nuklearnu bombu, otprilike, takva je i muzika, objasnio je Grubić. Najavljuje da će paralelno sa predstavom, koju očekuje 50. izvođenje, bend „Vrum” uskoro početi da priređuje svoje koncerte.
M.D.P.
)){kind=small}
