Ve­li­mir Ba­ta Ži­vo­ji­no­vić ve­li­kan srp­skog i ju­go­slo­ven­skog fil­ma, pre­mi­nuo je u snu u ne­dje­lju u 22.45 sa­ti u bol­ni­ci „Sve­ti Sa­va” u Be­o­gra­du, u 83. go­di­ni ži­vo­ta, pre­ni­je­li su svi do­ma­ći i svjet­ski me­di­ji. Le­gen­du o se­bi iz­gra­dio je za ži­vo­ta, ka­ko svo­jim ulo­ga­ma, ta­ko i pri­vat­no kao čo­vjek ko­ji pli­je­ni du­ho­vi­to­šću, do­bro­tom i čvr­sti­nom ka­rak­te­ra. Pro­sla­vlje­ni Val­ter (po ulo­zi u fil­mu „Val­ter bra­ni Sa­ra­je­vo” Haj­ru­di­na Kr­vav­ca, sni­ma­nog 1972. go­di­ne), ušao je me­đu mi­li­o­ne Ju­go­slo­ve­na, ali i još vi­še od to­ga. Gle­da­lo ga je 1,5 mi­li­jar­di lju­di u svi­je­tu, a vi­še­de­ce­nij­sko pri­ka­zi­va­nje u Ki­ni do­ni­je­lo mu je enorm­nu po­pu­lar­nost ko­ja u naj­mno­go­ljud­ni­joj ze­mlji svi­je­ta tra­je i da­nas gdje je Ba­ta vi­še od le­gen­de.
Do­a­jen ju­go­slo­ven­skog glu­mi­šta na pra­gu de­ve­te de­ce­ni­je ži­vo­ta, već na­ru­še­nog zdra­vlja, iza­šao je u su­sret no­vi­na­ru „Da­na” i pri­sje­tio se uspo­me­na ko­je su ga ve­zi­va­le za glav­ni grad Cr­ne Go­re. U iz­ja­vi za na­šu no­vi­nu, a po­vo­dom 19. de­cem­bra, Da­na Pod­go­ri­ce, ot­krio je da je sa 18 go­di­na i tek za­vr­še­nom sred­njom glu­mač­kom ško­lom u No­vom Sa­du, neo­če­ki­va­no do­bio po­nu­du ti­to­grad­skog Na­rod­nog po­zo­ri­šta za stal­ni an­ga­žman.
– Mo­joj sre­ći ni­je bi­lo kra­ja. Ona­ko mla­dom i pu­nom že­lja za pro­fe­si­o­nal­nim do­ka­zi­va­njem, od­la­zak u Ti­to­grad či­nio mi se kao od­la­zak u Ho­li­vud, u ne­ki no­vi ne­is­pi­ta­ni svi­jet... Moj svi­jet. Me­đu­tim, pre­su­di­la je maj­ka. Sve­ča­no je re­kla: „Ni­je­smo se za ba­da­va mu­či­li po­sljed­nje če­ti­ri go­di­ne, da bi sad oti­šao od ku­će bez za­vr­še­nog fa­kul­te­ta. Mo­raš da na­sta­viš sa uče­njem, iz­dr­ža­će­mo još če­ti­ri go­di­ne, i ako si to oda­brao, po­sta­ćeš di­plo­mi­ra­ni glu­mac” – pri­sje­ćao se Ba­ta.
Ka­sni­je, pu­te­vi sud­bi­ne i po­sla vo­di­li su ga ši­rom biv­še Ju­go­sla­vi­je. Ne­bro­je­no pu­ta je do­la­zio u Cr­nu Go­ru i Pod­go­ri­cu, gdje se za­hva­lju­ju­ći broj­nim pri­ja­te­lji­ma i sni­ma­nji­ma fil­mo­va uvi­jek osje­ćao kao kod ku­će.
- Mno­ga ju­tra smo do­če­ka­li u ba­šti ho­te­la „Cr­na Go­ra” u ne­za­bo­rav­nim raz­go­vo­ri­ma i dru­že­nji­ma. Ta­kva su to bi­la vre­me­na, a ta­kvi su ta­da bi­li i lju­di... Iz­gle­da da mi je, ipak, bi­lo su­đe­no da tu pro­ve­dem je­dan dio ži­vo­ta. Ni­je­sam se ni­ma­lo za­ču­dio ka­da sam do­bio jed­nu od glav­nih ulo­ga u fil­mu „13. ju­li” o po­di­za­nju cr­no­gor­skog ustan­ka u Dru­gom svjet­skom ra­tu. To­kom sni­ma­nja sam shva­tio da mu­dri lju­di ni­su slu­čaj­no iza­bra­li baš taj da­tum, kao da su una­pri­jed zna­li ka­ko da sma­nje bu­du­će po­dje­le na naj­ma­nju mo­gu­ću mje­ru. Sni­ma­nje je tra­ja­lo ne­ko­li­ko mje­se­ci na te­re­ni­ma u oko­li­ni Pod­go­ri­ce, u ko­ju bi se uve­če vra­ća­li na spa­va­nje. Ta­ko sam ko­nač­no po­stao vaš su­gra­đa­nin, ma­kar i pri­vre­me­no – is­pri­čao je ta­da Ba­ta za „Dan”.
Ka­da je na 77. ro­đen­dan, sla­vio 55 go­di­na glu­me zbog ko­je je ušao u do­ma­će, ali i svjet­ske film­ske an­to­lo­gi­je iz­ja­vio je da je te­ško gra­di­ti ka­ri­je­ru i ži­vje­ti u ma­loj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji vi­še od po­la vi­je­ka, od on­da je tra­jao i sni­mao, sve do sko­ra, da bi u ne­dje­lju za­tvo­rio stra­ni­cu jed­ne od naj­bo­ga­ti­jih umjet­nič­kih bi­o­gra­fi­ja kod nas.
Ve­li­mir Ba­ta Ži­vo­ji­no­vić je ro­đen u Ko­ra­ći­ci pod Ko­sma­jem 5. ju­na 1933, a za ne­pu­ne dvi­je ne­dje­lje je tre­ba­lo da pro­sla­vi 83. ro­đen­dan. Na film­skom plat­nu je de­bi­to­vao 1955. go­di­ne u fil­mu „Pe­sma sa Kum­ba­re”. Glu­mio je u vi­še od 300 fil­mo­va i te­le­vi­zij­skih se­ri­ja. Bio je pre­ci­zan da je na film­skom plat­nu zva­nič­no za­i­grao 333 pu­ta...
To­kom tri de­ce­ni­je igrao je 360 pred­sta­va go­di­šnje, ali je po­zo­ri­šnu sce­nu na­pu­stio. U jed­nom od in­ter­vjua za „Dan” is­pri­čao je da je na Aka­de­mi­ju pri­mljen tek iz tre­ćeg pu­ta i isto­vre­me­no po­stao sti­pen­di­sta Be­o­grad­skog dram­skog po­zo­ri­šta. Već pr­ve go­di­ne je po­čeo da sni­ma fil­mo­ve. Ma­lo po ma­lo, sti­gle su ve­li­ke ulo­ge, pr­ve kri­ti­ke za film­ske ro­le, po­tom ve­će ulo­ge, pa je za pred­sta­ve bi­lo sve ma­nje vre­me­na.
- Da­va­li su mi šan­se ko­je ni­sam umio da is­ko­ri­stim. To što se uči u ško­li ne zna­či ni­šta. Na Aka­de­mi­ji ne mo­žeš da na­u­čiš da glu­miš. Ta­mo sa­zna­ješ teh­ni­ku go­vo­ra, rit­mi­ku… Ka­da sam ka­sni­je do­bi­jao po­nu­de iz po­zo­ri­šta, bi­lo mi je te­ško da pre­ki­nem film­ski ri­tam ko­ji sam uhva­tio. Iz­me­đu ka­me­re i sce­ne je ogrom­na raz­li­ka, ob­ja­šnja­vao je Ba­ta, ko­ji je za glu­mač­ka ostva­re­nja ovjen­čan s ne­bro­je­no na­gra­da, ko­je je ču­vao u ku­ći u Ko­ra­ći­ci. Ta­mo nam je i ot­krio da je iz sva­kog fil­ma go­di­na­ma sku­pljao obu­ću ko­ju je no­sio, od opa­na­ka i par­ti­zan­skih či­za­ma do la­ki­ra­nih ci­pe­la iz „Po­koj­ni­ka”...
Bio je je­dan od ro­do­na­čel­ni­ka ta­ko­zva­nog „cr­nog ta­la­sa” u ju­go­slo­ven­skom fil­mu, na­sta­log po­čet­kom še­zde­se­tih, u ko­ji­ma je kon­ti­nu­i­ra­no na­stu­pao sve do ka­snih se­dam­de­se­tih go­di­na. Bio je omi­lje­ni glu­mac Jo­si­pa Bro­za, ko­ji ga je zbog fil­ma „Bre­za”, ko­ji je naj­vi­še vo­lio, pro­zvao Za­go­rac. Ti­to ga je po­seb­no vo­lio jer je uglav­nom igrao ko­man­dan­te u rat­nim fil­mo­vi­ma. Od pre­ko tri­sta ko­li­ko ih je sni­mio, par­ti­za­na je igrao u tri­de­set i jed­nom.
U cr­nom ta­la­su naj­ve­ći uspjeh po­sti­gao je sa „Sku­plja­či­ma per­ja” Alek­san­dra Pe­tro­vi­ća, ko­ji je tri­jum­fo­vao na Kan­skom fe­sti­va­lu. Pa­ra­lel­no s nji­ma, igrao je i u tzv. par­ti­zan­skim fil­mo­vi­ma u ko­ji­ma se pro­sla­vio to­kom 60-ih i 70-ih. U to zlat­no do­ba ju­go­slo­ven­skog par­ti­zan­skog fil­ma uz Ba­tu je stal­no bio i po­koj­ni Bo­ris Dvor­nik.
– Pre­gu­ra­li smo mi mno­go to­ga za­jed­no, čak smo u pa­u­zi jed­nog sni­ma­nja pod ru­ku ska­ka­li i u pra­zan ba­zen, sje­ćao se Ba­ta, ko­ji je s Dvor­ni­kom či­nio naj­po­pu­lar­ni­ji film­ski par­ti­zan­ski tan­dem. Bi­li su bli­ski i sa Ti­tom, Ba­ta „čak i pre­vi­še”...
– Ni­je po­sto­jao strah od to­ga šta će re­ći drug Ti­to. Sni­ma­li smo le­gen­dar­nu „Su­tje­sku” i na­pra­vljen je pr­vi al­bum sa sli­ka­ma na Tjen­ti­štu. Sa­sta­la se dr­žav­na vr­hu­ška s eki­pom u ko­joj sam i ja bio. Glu­mio sam sve­šte­ni­ka par­ti­za­na Vla­du Ze­če­vi­ća, ko­ji je no­sio šaj­ka­ču s pe­to­kra­kom i kr­stom. I osmi­slio sam taj lik ona­ko ka­u­boj­ski, sa šme­ker­skim pan­ta­lo­na­ma, pi­što­ljem ko­ji vi­si... ba­dža da bu­de. Ti­to gle­da ove sli­ke i ka­že: „Pa do­bro, ali ovo ti ne va­lja ni­šta, ni­je ovo Vla­do Ze­če­vić”. Uf, da Ti­to ka­že da ne­što ne va­lja, od­mah sam po­bje­gao u m...,. Ju­re me oni: Aj­de, bre, na sni­ma­nje. Ma ka­kvo sni­ma­nje ka­da je re­kao drug Ti­to da to ne va­lja ni­šta. I bio je, pri­čao je Ba­ta u jed­nom od in­ter­vjua na­šem li­stu, pre­kid sni­ma­nja od tri mje­se­ca.
– Po­sli­je sam do­bio ulo­gu ko­ja je pr­vo­bit­no na­mi­je­nje­na Har­di­ju Kri­ge­ru, ali je tra­žio mno­go pa­ra. A Ze­če­vi­ća je na­sta­vio da glu­mi po­koj­ni Sto­le Aran­đe­lo­vić. Ali, se­kven­ce ko­je sam ja igrao ni­su bri­sa­ne, već je Sto­le sa­mo na­sta­vio ta­mo gdje sam ja stao, pri­sje­ćao se Ba­ta zna­čaj­nih mo­me­na­ta u svom ogrom­nom rad­nom opu­su glum­ca.
Val­ter mu je do­nio ve­li­ku po­pu­lar­nost u Ki­ni. Ka­da smo za nje­gov ro­đen­dan pred pro­sla­vu ju­bi­le­ja raz­go­va­ra­li ot­krio je da sko­ro go­di­nu da­na sni­ma film „Val­ter”, ko­ji go­vo­ri o nje­go­vom ži­vo­tu i stva­ra­la­štvu i ko­ji je pu­bli­ka po­sli­je ima­la pri­li­ku da gle­da. Zo­ve se jed­no­stav­no – „Val­ter”, po li­ku ko­ga je tu­ma­čio u kult­nom fil­mu. Jed­na od ne­za­o­bi­la­znih ju­na­ki­nja u fil­mu, bi­la je i su­pru­ga Lu­la, s ko­jom je cr­kve­no vjen­ča­nje imao pod sta­re da­ne. Ne bi bio Ba­ta da na svoj na­čin tu od­lu­ku ni­je sa­o­štio me­di­ji­ma, a za „Dan” je tih ka­snih 70-tih go­di­na svog ži­vo­ta re­kao: „Tač­no je da se sa mo­jom Lu­lom že­nim, jer je bio red da se vjen­ča­mo po­sli­je to­li­ko go­di­na...”
Ba­ti­no zdra­vlje po­če­lo je da se uru­ša­va 2006. ka­da je do­ži­vio sr­ča­ni, a po­tom i mo­žda­ni udar, pa gan­gre­nu ko­ju je po­ku­ša­vao da iz­li­je­či na Ku­bi. I sve bi, po­sli­je ovog li­je­če­nja, mo­gu­će je, bi­lo na zdra­vlje, da se Ba­ta 2014. go­di­ne ni­je po­vre­dio. To je, vje­ro­va­li su lje­ka­ri, „pre­sje­klo” do­bi­je­nu pro­tiv­gan­gre­no­znu te­ra­pi­ju. Bo­lest je pod­mu­klo na­pre­do­va­la - do ovih da­na, ka­da je struč­ni tim kar­di­o­va­sku­lar­ne bol­ni­ce „De­di­nje”, po­ku­šao da mu pro­du­ži ži­vot.
I u tre­nu­ci­ma ka­da se Val­ter u bol­ni­ci bo­rio za ži­vot i iz­gu­bio je­di­nu, ali pre­sud­nu bit­ku, uz nje­ga je do po­sled­njeg mo­men­ta bi­la vjer­na Lu­la, sa unu­kom Di­nom.
M.Nje­guš


Istaknuti član SPS-a

Po­red glu­me, upo­re­do se ba­vio i po­li­ti­kom. Od po­čet­ka de­ve­de­se­tih go­di­na bio je po­sla­nik So­ci­ja­li­stič­ke par­ti­je Sr­bi­je u ne­ko­li­ko man­da­ta, a 2002. go­di­ne bio je kan­di­dat SPS-a na re­pu­blič­kim pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma u Sr­bi­ji. Sma­tra se naj­ve­ćim srp­skim glum­cem, sa naj­vi­še ulo­ga. Do­bit­nik je na­gra­de za ži­vot­no dje­lo „Sla­vi­ca”, u dva na­vra­ta „Zlat­ne are­ne” Ju­go­slo­ven­skog film­skog fe­sti­va­la u Pu­li i broj­nih dru­gih pri­zna­nja.


I ti­ta­ni od­la­ze

Broj­ni zva­nič­ni­ci Sr­bi­je, ali i Re­pu­bli­ke Srp­ske ju­če su da­li iz­ja­ve sa­u­če­šća po­vo­dom smr­ti glu­mač­kog ve­li­ka­na Ve­li­mi­ra Ba­te Ži­vo­ji­no­vi­ća.
Li­der SPS Ivi­ca Da­čić me­đu pr­vi­ma je iz­ja­vio sa­u­če­šće po­ro­di­ci .
- Smrt Ba­te Ži­vo­ji­no­vi­ća je ve­li­ki gu­bi­tak za na­šu par­ti­ju. Vi­dio sam ga pri­je ne­ko­li­ko da­na, sta­nje mu je bi­lo te­ško. Vi­dje­ću se da­nas sa nje­go­vom po­ro­di­com. Ono što je Ba­ta osta­vio ne smi­je se za­bo­ra­vi­ti - re­kao je Ivi­ca Da­čić i iz­ja­vio sa­u­če­šće Ba­ti­noj po­ro­di­ci, do­dav­ši da je to „ve­li­ki gu­bi­tak za sve”.
Pred­sjed­nik Sr­bi­je To­mi­slav Ni­ko­lić upu­tio je te­le­gram sa­u­če­šća po­ro­di­ci glum­ca Ve­li­mi­ra Ba­te Ži­vo­ji­no­vi­ća i oci­je­nio da se on svr­stao u red lju­di ko­je će Sr­bi­ja i na­rod za­u­vi­jek pam­ti­ti.
– Ljud­skom umu je ne­shva­tlji­va i ne­pri­hva­tlji­va po­mi­sao da su ti­ta­ni, kao što je Ba­ta, ipak smrt­ni lju­di. Po­sli­je sve­ga što je uči­nio i či­me je za­du­žio ju­go­slo­ven­sku i srp­sku ki­ne­ma­to­gra­fi­ju i ste­kao sla­vu da­le­ko van gra­ni­ca Sr­bi­je, te­ško će bi­ti su­o­či­ti se sa sva­ko­dnev­ni­com da ga vi­še ne­ma me­đu na­ma - na­veo je Ni­ko­lić u te­le­gra­mu.
Ni­ko­lić je oci­je­nio da će Ži­vo­ji­no­vić mno­go ne­do­sta­ja­ti kao čo­vjek, su­prug, otac i dje­da.
-Ali kao Val­ter, Gvo­zden, Aran­đel, Mir­ta… ži­vje­će vječ­no sa na­ma, na­vo­di se u sa­u­če­šću pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je.


Oti­šao je naj­ve­ći

- Oti­šao je naj­ve­ći srp­ski film­ski glu­mac. I baš kao u fi­nal­nim se­kven­ca­ma fil­mo­va u ko­ji­ma je bri­lji­rao, čo­vjek ko­ji je obi­lje­žio epo­hu srp­skog i ju­go­slo­ven­skog fil­ma, oti­šao je u vječ­nost. Kao po­sled­nji, u ko­lo­ni ve­li­ka­na ko­ji nas u po­sled­nje vri­je­me ne­u­mit­no na­pu­šta­ju. Nje­go­vo mje­sto će traj­no osta­ti upra­žnje­no – jer je on ne­za­mjen­ljiv. Kao mla­di glu­mac učio sam od nje­ga, sa­ra­đi­va­li smo i dru­ži­li se go­di­na­ma. Po­sled­nji pro­je­kat na ko­jem smo za­jed­no ra­di­li je film „Led” mo­je kćer­ke Je­le­ne, u ko­jem je Ba­ta ma­e­stral­no tu­ma­čio ulo­gu dje­da Ži­vo­ti­ja – to je bi­la ve­li­čan­stve­na kre­a­ci­ja ve­li­kog umjet­ni­ka. I čo­vje­ka. Ne­ka mu je vječ­na sla­va i hva­la - ka­zao je glu­mac i re­di­telj Ra­doš Ba­jić.


Gle­da­lo ga je 1,5 mi­li­jar­di lju­di u svi­je­tu, a vi­še­de­ce­nij­sko pri­ka­zi­va­nje u Ki­ni do­ni­je­lo mu je enorm­nu po­pu­lar­nost ko­ja u naj­mno­go­ljud­ni­joj ze­mlji svi­je­ta tra­je i da­nas gdje je Ba­ta vi­še od le­gen­de.