Spi­sa­telj­ka Lju­bi­ca Ze­ko­vić po­no­vo se ogla­si­la ro­ma­nom ute­me­lje­nim na do­ga­đa­ji­ma iz nje­nog kra­ja, ko­jem se, ka­ko ka­že, uvi­jek vra­ća kao ne­is­crp­nom iz­vo­ri­štu naj­i­sti­ni­ti­jih i naj­ne­vje­ro­vat­ni­jih ži­vot­nih sud­bi­na i pri­ča. Njen no­vi, pe­ti ro­man „Go­ro­sta­si sa Si­nja­vi­ne” pred­sta­vljen je u Bi­bli­o­te­ci za sli­je­pe Cr­ne Go­re u Pod­go­ri­ci, koju su ispunili do poslednjeg mjesta nje­ni pri­ja­te­lji, ali i či­ta­o­ci, po­što­va­la­ci nje­nog ra­da. I, ovaj put u cen­tru ro­ma­na su do­ga­đa­ji ve­za­ni za po­ro­di­cu Ze­ko­vić, ali nje­nog stri­ca Ja­go­ša, i to u te­škim vre­me­ni­ma Dru­gog svjet­skog ra­ta i ne­po­sred­no na­kon nje­ga. U vre­me­nu ka­da je Ja­goš iz­gu­bio u rat­nom vi­ho­ru naj­mla­đeg si­na Đor­đa, ko­jem ni­ka­da ni­je na­šao grob. No, pri­ču po­či­nje No­vo, Ja­go­šev sin, ko­ji je imao ne­ve­se­lu ulo­gu - da sva po­ro­di­ce ode pri­je nje­ga.
Ka­ko is­ti­če u pred­go­vo­ru „Pri­ča ko­ja ide da­lje od ži­vo­ta” prof. dr Va­nja Vu­ki­će­vić Ga­rić, re­cen­zent­ki­nja ro­ma­na, Ze­ko­vi­će­va i ovaj put či­ta­o­ci­ma do­no­si po­tre­snu po­ro­dič­nu pri­ču. Ipak, iako ro­man obi­lu­je bi­o­graf­skim po­da­ci­ma, ovo je uni­ver­zal­na pri­ča, do­da­je prof. dr Vu­ki­će­vić Ga­rić, či­ji pred­go­vor je pro­či­ta­la spi­ker­ka Ve­sna Ja­ći­mo­vić.
- Već u uvo­du je ot­kri­ve­na sna­žna bi­o­graf­ska i auto­bi­o­graf­ska osno­va od ko­je na­ra­ci­ja po­la­zi, i ko­ja su­ge­ri­še i taj put go­to­vo ne­u­hva­tlji­vu li­ni­ju iz­me­đu autor­ke i na­ra­tor­ke, su­de­ći da je ja­sno da se i iz­van i unu­tar ro­ma­nesk­nog svi­je­ta uvi­jek tra­ga za istom isti­nom. Onom, ko­ja bi mo­gla do­ni­je­ti olak­ša­nje, utje­hu i tran­sfor­ma­ci­ju dav­nog bo­la u ne­što vi­še, traj­ni­je i svr­sis­hod­ni­je – is­ti­če dr Vu­ki­će­vić Ga­rić.
Po­zi­tiv­nu ocje­nu ro­ma­nu dao je i Bo­ži­dar Den­da, dru­gi re­cen­zent. Di­rek­tor ove Bi­bli­o­te­ke, Bo­ži­dar Den­da, is­ti­če da upr­kos svim po­te­ško­ća­ma ko­je je sna­la­ze Ze­ko­vi­će­va pre­da­no pi­še o svom kra­ju tka­ju­ći dra­go­cje­no šti­vo, jer že­li da od za­bo­ra­va otrg­ne sje­ća­nja na dje­tinj­stvo.
- Ona iz vre­me­na svog dje­tinj­stva cr­pi so­ko­ve i ži­vot­nu sna­gu za pi­sa­nje. I vi­še od to­ga. Ona u svom dje­tinj­stvu i za­vi­ča­ju vi­di sve­u­kup­ni okvir za na­sta­nak svo­jih knji­ga. Rod­no mje­sto Ze­ko­vi­će­ve ta­ko po­sta­je rod­no mje­sto nje­ne knji­žev­no­sti, a vri­je­me nje­nog dje­tinj­stva uokvi­ra­va te­ma­ti­ku nje­nih dje­la – na­vo­di Den­da iz­me­đu osta­log, do­da­ju­ći da pi­sa­nje na nju dje­lu­je is­cje­lju­ju­će.
O Lju­bi­ci Ze­ko­vić iz­u­zet­no to­plo go­vo­ri­la je i no­vi­nar­ka Mi­lja­na Mar­ko­vić, ko­ja kon­ti­nu­i­ra­no pra­ti njen spi­sa­telj­ski rad. Ve­če je vo­di­la Smi­lja­na Ra­du­si­no­vić, ujed­no i ured­ni­ca ovog pro­gra­ma u Bi­bli­o­te­ci, dok je di­je­lo­ve iz ro­ma­na či­ta­la Ja­ći­mo­vi­će­va.
Na kra­ju pri­sut­ni­ma se obra­ti­la autor­ka do­da­ju­ći da je pi­sa­la o usu­du po­ro­di­ce ko­ja je stra­da­la ne sa­mo u ra­tu, ne­go i u mi­ru, po­ku­ša­va­ju­ći da knjia bu­de što objek­tiv­ni­ja. Kroz ci­je­lu knji­gu, do­da­je, pre­pli­ću se ži­vot i smrt.
- Pi­sa­la sam s ci­ljem ne da is­tra­žu­jem ili pod­sti­čem, već da za­šti­tim od za­bo­ra­va ne­du­žne mom­ke, ne­du­žne lju­de ko­ji su stra­da­li, a o nji­ma se ima­lo što na­pi­sa­ti – ka­že Ze­ko­vi­će­va.
Ž.J.