U
sklo­pu 13. Me­đu­na­rod­nog fe­sti­va­la glum­ca – Nik­šić 2016, prek­si­noć je na sce­ni Nik­šić­kog po­zo­ri­šta iz­ve­de­na pred­sta­va „Šće­ri mo­ja” Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta.
Pred­sta­va je na­sta­la po dra­mi Ma­je To­do­ro­vić, ko­ja je pro­gla­še­na naj­bo­ljom na kon­kur­su CNP-a za sa­vre­me­ni do­ma­ći dram­ski tekst. Ko­mad je u adap­ta­ci­ji i re­ži­ji Ane Vu­ko­tić pre­mi­jer­no iz­ve­den 17. ma­ja ove go­di­ne na Ve­li­koj sce­ni na­ci­o­nal­nog po­zo­ri­šta. U glu­mač­koj eki­pi su: Va­nja Jo­vi­će­vić, Mir­ko Vla­ho­vić, Var­ja Đu­kić, Da­ni­lo Če­le­bić, Mi­šo Ob­ra­do­vić, Slav­ko Ka­le­zić, Slo­bo­dan Ma­ru­no­vić, Ste­van Ra­du­si­no­vić, Go­ran Vu­jo­vić, Zo­ran Vu­jo­vić i Du­šan Ko­va­če­vić. Sce­no­gra­fi­ju je ra­dio Alek­san­dar Vu­ko­tić, a ko­sti­mo­gra­fi­ju pot­pi­su­je Leo Ku­laš, uz asi­sten­ci­ju Li­ne Le­ko­vić. Alek­san­dar Ra­du­no­vić Po­paj je ura­dio mu­zi­ku, So­nja Vu­ki­će­vić je ko­re­o­graf pred­sta­ve, a Bal­ša Po­ček je sa­rad­nik na dra­ma­tur­gi­ji.
Spi­sa­telj­ka Ma­ja To­do­ro­vić u osvr­tu na svoj tekst is­ti­če da „Šće­ri mo­ja” ni­je isto­rij­ska dra­ma, iako su ju­na­ci pri­če isto­rij­ske lič­no­sti.
- Isto­rij­ska gra­đa je sa­mo po­la­zi­šna tač­ka za ba­vlje­nje ak­tu­el­nim te­ma­ma, a to je pri­je sve­ga pi­ta­nje po­lo­ža­ja že­ne i od­no­sa pre­ma žen­skom dje­te­tu. Dra­ma ne su­di, ne tra­ži kriv­ce i ne da­je od­go­vo­re, već po­sta­vlja pi­ta­nja. Ona ni­je ni­ka­kav fe­mi­ni­stič­ki pam­flet, a mo­ja že­lja, kao pi­sca je bi­la da njom pod­stak­nem i že­ne i mu­škar­ce na raz­mi­šlja­nje i na pre­i­spi­ti­va­nje od­no­sa pre­ma žen­skom po­lu, pri­je sve­ga žen­skoj dje­ci. To je pro­blem ko­ji je i da­lje ve­o­ma pri­su­tan u na­šem dru­štvu, ne sa­mo u Cr­noj Go­ri već i glo­bal­no, iako se če­sto iz­bje­ga­va da se o to­me go­vo­ri. Tri tač­ke iza na­slo­va su­ge­ri­šu obra­ća­nje „šće­ri­ma” - šta im to go­vo­ri­mo, šta im mo­že­mo re­ći, šta bi tre­ba­lo da im ka­že­mo... dok ne bu­de ka­sno, na­vo­di To­do­ro­vić.
Na okru­glom sto­lu kri­ti­ke, na­kon iz­vo­đe­nja, o ko­ma­du su go­vo­ri­li Mir­ko Vla­ho­vić, Var­ja Đu­kić, Ana Vu­ko­tić i Va­nja Jo­vi­će­vić.
Re­di­telj­ka Ana Vu­ko­tić skon­cen­tri­sa­la se na pri­ču o spo­ju isto­ri­je i fak­to­gra­fi­je ko­je sto­je na­su­prot fik­ci­ji, na­gla­siv­ši da je u te­a­tru, kao i u svim dru­gim umjet­no­sti­ma „mno­go bit­ni­je ono ka­ko je mo­glo bi­ti od ono­ga ka­ko je bi­lo”.
- Upra­vo na tom ja­zu iz­me­đu isto­rij­skog i fik­tiv­nog i na­sta­je ova pred­sta­va. Ma­ja To­do­ro­vić je pri­je sve­ga do­ni­je­la jed­nu vr­lo za­ni­mlji­vu te­mu od­no­sa po­zi­ci­je že­ne, ali i od­no­sa kćer­ke i oca. To je bio i glav­ni mo­tiv za ko­ji smo se svi uka­či­li. Sa dru­ge stra­ne, bi­lo nam je za­ni­mlji­vo i za­bav­no da kroz ne­ku vr­stu ko­me­di­je ili ba­rem uigra­va­ju­ći se, po­ku­ša­mo da da­mo ne­ki dru­gi po­gled na ne­ke va­žne isto­rij­ske lič­no­sti, ne­ki dru­gi ugao, da ih pro­sto vi­di­mo kao lju­de i da se ba­vi­mo ne­kim du­ho­vi­tim slo­je­vi­ma i nji­ho­vih lič­no­sti i od­no­sa i uop­šte men­ta­li­te­ta i cr­no­gor­ske isto­ri­je – re­kla je Vu­ko­tić.
Glu­mac Mir­ko Vla­ho­vić is­ti­če da vo­li ovu pred­sta­vu jer mu do­no­si za­do­volj­stvo igre sa ko­le­ga­ma ko­ji su za­jed­no sa njim na sce­ni.
- Tu­ma­če­ći lik knja­za ka­sni­je kra­lja Ni­ko­le, na­pra­vio sam ot­klon od onog isto­rij­skog, jer se za­pra­vo sa­mo u tri sce­ne vi­di da je on knjaz, a u osta­li­ma je otac. To je za­pra­vo ta skri­ve­na stra­na isto­ri­je ko­ja je ja­ko za­ni­mlji­va u te­a­tru. Kralj Ni­ko­la, ko­ga igram, mo­že da bu­de i ne­ki dru­gi kralj. Mi­slim da je ovo uni­ver­zal­na pri­ča o od­no­su oca i kće­ri. I ne bi kralj Ni­ko­la bio ta­kav i ne bi bio ta­kav otac, da ni­je imao svo­ju kćer Zor­ku ko­ja je bi­la am­bi­ci­o­zna, pa­met­na i pre­ten­do­va­la na to što joj je i sam Bog znao. Ali, obi­ča­ji su ne­što što nas ko­či i da­nas... Bo­ri­li smo se pro­tiv ne­kih pred­ra­su­da - ka­zao je Vla­ho­vić.
Glu­mi­ca Var­ja Đu­kić, ko­ja je u pred­sta­vi po­ka­za­la svu sna­gu cr­no­gor­ske že­ne is­ti­če da je ve­o­ma va­žno is­ta­ći i va­žnost i vri­jed­nost glu­mač­kog za­na­ta i umi­je­ća.
- Mi­slim da je ovo sjaj­na pri­li­ka i sja­jan fe­sti­val ko­ji na to skre­će pa­žnju. Ovo što smo iz­ve­li ve­če­ras une­ko­li­ko se raz­li­ku­je od dra­me Ma­je To­do­ro­vić. Na­i­me, ra­di­lo se o po­tra­zi za pred­sta­vom. I to je za­hva­lju­ju­ći Ani Vu­ko­tić, nje­noj in­ter­ven­ci­ji i na­rav­no na­šoj sa­rad­nji, do­da­li smo žen­sku vi­zu­ru iako na sce­ni ima mno­go vi­še ko­le­ga - glu­ma­ca. Ono što je za­ni­mlji­vo je­ste da je ovaj tekst u pred­lo­šku imao mno­go vi­še glu­mač­kog ar­ti­zma, imao je u pod­lo­zi ide­ju da glum­ci igra­ju ulo­ge, ali je to to­kom ra­da ne­sta­lo. Kroz pri­ču je osta­lo to da smo slo­bod­ni u žan­ro­vi­ma, iako vi­še ni­je­dan ža­nr ne mo­že bi­ti čist. Ne mo­že­mo is­klju­či­vo re­ći da je ovo ko­me­di­ja, dra­ma ili me­lo­dra­ma. Ru­ko­pi­si i ide­je su pot­pu­no ra­zno­rod­ni, ali, ipak, idu u jed­nom smje­ru, jed­noj pri­či, idu u raz­vo­ju dram­ske si­tu­a­ci­je - ka­za­la je Đu­kić.
Glu­mi­ca Va­nja Jo­vi­će­vić ka­že da od­mah ka­da je pro­či­ta­la tekst bi­la je ne­iz­mjer­no sreć­na što je baš njoj do­di­je­lje­na ova ulo­ga i što joj je uka­za­no po­vje­re­nje da iz­ne­se ovu ulo­gu.
- Mno­go mi je kri­vo što se o Zor­ki Pe­tro­vić ma­lo zna. Ona je bi­la ve­li­ka hu­ma­ni­tar­ka, ne sa­mo am­bi­ci­o­zna že­na ko­ja je po­što-za­što že­lje­la pri­je­sto. Mi­slim da je do­sta to­ga do­brog ura­di­la za Cr­nu Go­ru. U pred­sta­vi ima­mo ci­je­li njen ži­vot, ili bo­lje re­ći pred­sta­va je pro­pra­će­na vre­men­skom slo­je­vi­to­šću nje­nog ži­vo­ta - ka­za­la je Jo­vi­će­vić, na­po­mi­nju­ći da pse­u­doisto­ri­ja u pred­sta­vi pre­ra­sta u isto­ri­ju Cr­ne Go­re.L.N.


Za kraj „Šek­spir na Egzit”

Tak­mi­čar­ski dio fe­sti­va­la ve­če­ras u 20 ča­so­va za­tvo­ri­će pred­sta­va Te­a­tra Exit iz Za­gre­ba „Šek­spir na Exit” u re­ži­ji Mat­ka Ra­gu­že, u ko­joj igra­ju Živ­ko Ano­čić, Mar­ko Ma­ko­vi­čić i Sa­ša Ano­čić.
Od­lu­ku o to­me ko će od glum­čkih ime­na osvo­ji­ti pre­sti­žne fe­sti­val­ske na­gra­de na ovo­go­di­šnjem nik­šić­kom Fe­sti­va­lu do­ni­je­će tro­čla­ni ži­ri, sa­sta­vljen od re­no­mi­ra­nih ime­na po­zo­ri­šnog ži­vo­ta: Me­to Jo­va­nov­ski, pred­sje­dik i Du­brav­ka Dra­kić i Sre­ten Mi­tro­vić, čla­no­vi. Na­gra­de se do­dje­lju­ju u ka­te­go­ri­ji - naj­bo­lja mu­ška ulo­ga, naj­bo­lja žen­ska ulo­ga, naj­bo­lje epi­zod­ne mu­ška i žen­ska ulo­ga, i naj­bo­lji part­ner­ski od­nos na sce­ni.
Sju­tra ve­če u Nik­šić­kom po­zo­ri­štu u 20 ča­so­va, bi­će upri­li­če­na do­dje­la na­gra­da i sve­ča­no za­tva­ra­nje fe­sti­va­la glum­ca, a u čast na­gra­đe­nih kon­cert će odr­ža­ti gi­tar­ski duo Sr­đan Bu­la­to­vić i Dar­ko Nik­če­vić, ko­je će pra­ti­ti ka­mer­ni or­ke­star.