No­vi­nar­sto je iz­raz že­lje da is­tra­žu­je, raz­ja­sni i ob­ja­vi. Upra­vo tim pu­tem na­sta­vi­la je no­vi­nar­ka Si­mo­ni­da Mi­loj­ko­vić kad je za­ko­ra­či­la u svi­jet knji­že­vi­o­sti. Pod­sti­caj nje­nom knji­žev­nom ra­du, ve­o­ma ci­je­nje­nom me­đu či­ta­o­ci­ma ko­ji su ti­raž od 200.000 pri­mje­ra­ka nje­nog pr­vog ro­ma­na, „Gra­blji­vi­ca”, do­slov­ce raz­gra­bi­li, nje­na je sna­žna že­lja da se bo­ri pro­tiv pred­ra­su­da. Za­to nje­ni ro­ma­ni upra­vo i go­vo­re o lju­di­ma, stva­ri­ma i do­ga­đa­ji­ma ko­ji su osu­đe­ni na po­do­zre­nje ve­ći­ne. U „Gra­blji­vi­ci” pro­go­vo­ri­la je o pro­sti­tu­ci­ji, u dru­gom, „Lju­bav u do­ba ko­ka­i­na” o nar­ko­ma­ni­ji, a sa­da se ogla­si­la knji­gom „Že­na”, o tran­srod­nim oso­ba­ma.
● Sve Va­še knji­ge, uklju­ču­ju­ći i po­sled­nju, tre­ti­ra­ju sa­vre­me­ne te­me. Ovog pu­ta to je Go­ca, že­na za­ro­blje­na u ti­je­lu mu­škr­ca?
– Ne mi­slim da je to srp­ska, re­gi­o­nal­na, već svjet­ska te­ma. Na­po­kon smo po­če­li da go­vo­ri­mo o stva­ri­ma ko­je odav­no po­sto­je. Ni­šta tu ni­je no­vo – pro­sti­tut­ke po­sto­je od ka­ko je svi­je­ta i vi­je­ka, kao i tran­srod­ni lju­di. Ali, o to­me se ću­ta­lo, bi­lo je sra­mo­ta pri­ča­ti o to­me, a ka­mo­li na­ći oprav­da­nje za njih i pred­sta­vi­ti ih kao lju­de. A, oni su lju­di od kr­vi i me­sa, čak su i nor­mal­ni­ji od nas ko­ji to ne ra­zu­mi­je­mo i vri­jeA­đa­mo ih, ili ša­ma­ra­mo, ka­ko je to do­ži­v­lja­va­ju mo­ji ju­na­ci u ro­ma­nu. Da, vo­lim da pi­šem o sa­vre­me­nim te­ma­ma, jer sam ja sa­vre­me­ni pi­sac. Ne bih mo­gla da pi­šem o ne­če­mu če­mu ni­sam pri­su­stvo­va­la, kao na pri­mjer o Dru­gom svjet­skom ra­tu. Isti­na to­li­ko ima o to­me do­ku­men­ta­ci­je, ali ja ni u lu­di­lu ne bih na osno­vu nje mo­gla da pi­šem ro­man o ta­kvom do­ga­đa­ju. Kad sam pi­sa­la „Gra­blji­vi­cu” ula­zi­la sam u jav­ne ku­će u Frank­fur­tu, sje­de­la na kre­ve­ti­ma tih na­ših dje­vo­ja­ka i pri­ča­la sa nji­ma, osje­ti­la taj mi­ris... To čo­vjek mo­ra da osje­ti. Dru­ži­la sam se sa nar­ko­ma­ni­ma zbog ro­ma­na „Lju­bav u vre­me ko­ka­i­na”. Gle­da­la sam ih ži­ve i mr­tve, i to mi je bi­lo ne­što naj­te­že što sam pro­šla zbog pi­sa­nja. Za ovaj ro­man raz­go­va­ra­la sa tri, če­ti­ri tran­srod­ne že­ne, za­tim sa psi­hi­ja­trom dr Lju­bin­kom Ka­lu­đe­ro­vi­ćem, psi­hi­ja­tr­om u usta­no­vi „Ka­ka­ric­ka go­ra”, ko­ji mi je bio struč­ni kon­sul­tant, jer mi ni­je bi­lo la­ko da uđem u nji­hov um. Mo­ra­la sam da ra­zu­mi­jem za­što se po­na­ša­ju ka­ko se po­na­ša­ju, a Ka­lu­đe­ro­vić mi je u tom smi­slu mno­go po­mo­gao. Kon­sul­to­va­la sam se i sa en­do­kri­no­lo­zi­ma i osta­lim struč­nja­ci­ma iz ti­ma ko­ji vo­di pro­ces pro­mje­ne po­la, jer kod ova­kvih stva­ri ne smi­je­te da na­pra­vi­te gre­šku. To jest, ni­sam smje­la da na­pra­vim ni je­dan po­gre­šan ko­rak, jer je ri­ječ o isti­ni­tim pri­ča­ma i stvar­nim lju­di­ma. Je­di­no sam kraj pro­mje­ni­la i na­pi­sa­la ga sreć­nim, jer kad je mo­ja Go­ca ne­sreć­na u ži­vo­tu, bar ne­ka bu­de sreć­na u knji­zi.
● Na ka­kve re­ak­ci­je na­i­la­zi­te s ob­zi­rom na te­me Va­ših ro­ma­na ko­ji mno­gi sma­tra­ju ška­klji­vim?
– Uglav­nom je ri­ječ o kom­pli­men­ti­ma. Naj­če­šće ču­jem da sam hra­bra. Ali, ne mi­slim da sam hra­bra, jed­no­stav­no ne­ke stva­ri mi ni­su ja­sne, pa že­lim da ih raz­ja­snim. Dok is­tra­žu­jem na­pi­šem knji­gu.
● Da li pri­pa­da­te pi­sci­ma ko­ji di­je­le knji­žev­nost na mu­šku i žen­sku, na po­sto­ja­nje žen­skog i mu­škog pi­sma?
– Pro­tiv sam svih pred­ra­su­da, ta­ko da ta­kve glu­po­sti ne slu­šam. Zna­te, to je ti­pič­na mu­ška, šo­vi­ni­stič­ka pri­ča. To je naj­stra­šni­ja rod­na dis­kri­mi­na­ci­ja, u ko­joj lju­de di­je­li­mo po po­lu. Na­vod­no, knji­žev­nost je vrjed­ni­ja ako je pi­še mu­ška­rac. I to ni­je sa­mo ta­ko u knji­žev­no­sti, već u svim pro­fe­si­ja­ma. Ta­kve tvrd­nje mi sa­mo go­vo­re ko­li­ki je ni­vo in­te­li­gen­ci­je lju­di ko­ji za­go­va­ra­ju ta­kva gle­di­šta.
● Čud­no je da se i ne­ke že­ne pri­dru­žu­ju ta­kvim gle­di­šti­ma?
– Sva­ko go­vo­ri u skla­du sa svo­jim vas­pi­ta­njem, obra­zo­va­njem, sa svo­jom ljud­sko­šću. Za­pa­nju­ju­će je na ka­kve uvre­de mo­že­te na­i­ći na pri­mjer na fo­ru­mi­ma. Si­gur­na sam da ka­da bi sad iz gro­ba ustao Ni­ko­la Te­sla se­dam da­na bi ga sla­vi­li, a osmog po­če­li da pi­šu sve i sva­šta o nje­mu.
● To­kom bo­rav­ka u Cr­noj Go­ri odr­ža­li ste za­ni­mlji­vu ra­di­o­cu u Go­lu­bov­ci­ma?
– Sa dje­com sam odr­ža­la na­pri­je tri­bi­nu o nar­ko­ma­ni­ji, jer sma­tram da je bit­no da se o toj te­mi go­vo­ri što vi­še, a on­da smo iz­ve­li pred­sta­vu po mom ro­ma­nu „Lju­bav u do­ba ko­ka­i­na”. Na­i­šli smo na od­lič­ne re­ak­ci­je, a sali KIC-a „Ze­ta” ni­je bi­lo slo­bod­nog mje­sta da se sto­ji, a ne da se sjed­ne. Na to sam po­seb­no po­no­sna. Stra­šno mi je dra­go kad vi­dim da mo­ja po­ru­ka sti­že do lju­di, a po­ru­ka ovog ro­ma­na je „ni­ka­ko dro­ga”.
● Da li je knji­žev­nost pri­ro­dan put za jed­nog no­vi­na­ra?
– Zna­te, ne mo­gu se pi­sa­ti ro­ma­ni sa 18 go­di­na jer u tim go­di­na­ma ne­ma­te go­to­vo ni­ka­kvog ži­vot­nog is­ku­stva. Ima ri­jet­kih pri­mje­ra, ali za­i­sta ri­jet­kih. Mo­ra­te ne­što da do­ži­vi­te u ži­vo­tu, mo­ra­ju da vas ope­ku sop­stve­ne su­ze da bi ra­zu­mje­li ko­li­ko bo­li i pe­če dru­ge kad pla­ču. Ta­ko je u svim seg­men­ti­ma ži­vo­ta.
● Či­me će nas Si­mo­ni­da Mi­loj­ko­vić upo­zna­ti u svo­joj na­red­noj knji­zi?
– Pri­pre­man se da na­pi­šem psi­ho-tri­ler, ali otom po­tom.
S.ĆET­KO­VIĆ


Tri pu­ta či­ta­la Do­sto­jev­skog

● Da­nas Va­še knji­ge in­spi­ri­šu dje­voj­či­ce i dje­voj­ke, a ko je Vas in­spi­ri­sao da po­đe­te pu­tem ko­ji ste iza­bra­li?
– Do­sto­jev­ski, mi­slim da sam tri pu­ta pro­či­ta­la sve što je na­pi­sao. Mi­slim da je on naj­ve­ći pi­sac na svi­je­tu. Ušla sam u zam­ku da vi­še pi­šem, ne­go či­tam. Na­i­me, dok pi­šem svoj ro­man ne smi­jem da či­tam, jer me ne­svje­sno po­vu­če stil dru­gog pi­sca. Za­to či­tam u po­sle­nje vri­je­me knji­ge na te­mu psi­ho­lo­gi­je. Svi­đa mi se Ja­lom, jer u nje­go­vim knji­ga­ma spa­ja­ju se psi­ho­lo­gi­ja, psi­ho­a­na­li­za, a opet je to pit­ko na­pi­san ro­man. To mo­gu da či­tam jer ne uti­če na moj stil.