Du­hov­na tri­bi­na „Sve­to­sav­ni­ci”, u Sve­to­sav­skom do­mu pri Cr­kvi Sve­tog Đor­đa i 42 mo­mi­šić­ka mu­če­ni­ka u Mo­mi­ši­ći­ma, ovog pet­ka or­ga­ni­zo­va­la je du­hov­no ve­če pod na­zi­vom „Krik za ći­ri­li­cu”. O pro­go­nu ći­ri­li­ce kroz isto­ri­ju, nje­nom ne­rav­no­prav­nom po­lo­ža­ju i dis­kri­mi­na­ci­ji da­nas go­vo­ri­li su pro­to­je­rej mr Pre­drag Šće­pa­no­vić, prof. To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki, pje­sni­ci mr Slo­bo­dan Ču­ro­vić Apis, Vu­kić Ga­ro Braj­ko­vić i ha­dži Ra­do­van Ra­do­vić.
- Gra­ni­ca Is­to­ka i Za­pa­da je­ste gra­ni­ca ći­ri­li­ce i la­ti­ni­ce. Sva na­ša pu­te­še­stvi­ja idu pu­tem ili ći­ri­li­ce ili la­ti­ni­ce. Me­đu­tim, ći­ri­li­ca je odav­no na uda­ru, još od 1908. go­di­ne ka­da su tri Sr­bi­na u Za­gre­bu od­go­va­ra­la za ve­le­i­zda­ju po­što su ći­ri­li­cu is­ta­kli kao spolj­ni zid srp­stva – ka­zao je pro­to­je­rej mr Pre­drag Šće­pa­no­vić.
On je pu­bli­ku pod­sje­tio na ču­ve­no od­bi­ja­nje uči­te­lja u Cr­noj Go­ri da pre­da­ju dje­ci na la­ti­ni­ci, za­tim na 26 nik­šić­kih pro­fe­so­ra i Vu­ka Ve­la­ša, ko­ji su od­bi­li da pre­da­ju na­kon pre­i­me­no­va­nja je­zi­ka, kao i na pe­ri­o­de za­bra­ne ći­ri­li­ce za­ko­nom u Pa­ve­li­će­voj NDH.
- Bez je­zi­ka i pi­sma po­sta­je­mo sa­mo pro­sja­ci na ovo­me bi­je­lom svi­je­tu. Ova tri­bi­na je naj­bo­lji na­čin da se ono što je sve­to otrg­ne od za­bo­ra­va i pro­pa­sti, a ču­va­nje ći­ri­li­cu je naš naj­ve­ći za­vjet – po­ru­čio je Šće­pa­no­vić.
Knji­žev­nik To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki imao je is­crp­no i in­te­re­sant­no iz­la­ga­nje ko­je je na­slo­vio „O po­sto­ja­noj ugro­že­no­sti ći­ri­li­ce u Cr­noj Go­ri”.
- Srp­ski je­zik i ći­ri­lič­no pi­smo od­u­vi­jek su u se­bi sa­dr­ža­va­li jed­no­stav­nu, go­to­vo ep­sku lje­po­tu ovo­ga na­ro­da, či­nje­ni­ce isto­ri­je, ali ne i nje­nu zlo­u­po­tre­bu kao što je da­nas uobi­ča­je­no, lje­po­tu tra­ja­nja ko­ja ni­je sa­mo se­bi cilj, već i prak­tič­na lje­po­ta lju­di ko­ji se cio ži­vot bra­ne od sa­tan­skog u svi­je­tu, ko­li­ko i od sa­tan­skog u se­bi – ka­zao je Ži­va­lje­vić.
On je do­dao da, ka­ko sa­da stva­ri sto­je, „mo­glo bi se vr­lo br­zo do­go­di­ti da ći­ri­li­ca po­sta­ne mu­zej­ski eks­po­nat”.
- Ka­da bi se spro­ve­la an­ke­ta u osnov­nim i sred­njim ško­la­ma Cr­ne Go­re, u ovo vri­je­me, mo­že­mo sa­mo da za­mi­sli­mo ka­kve bi ka­ta­stro­fal­ne re­zul­ta­te da­la, ka­da se zna da ne­ki lju­di iz Mi­ni­star­stva pro­svje­te pre­po­ru­ču­ju la­ti­ni­cu kao pr­vo pi­smo đa­ci­ma pr­va­ci­ma. Udru­že­nje za za­šti­tu ći­ri­li­ce srp­skog je­zi­ka „Ći­ri­li­ca” iz No­vog Sa­da spro­ve­lo je is­tra­ži­va­nje o nat­pi­si­ma pred­u­ze­ća, kul­tur­nih i jav­nih usta­no­va, knji­ža­ra i za­nat­skih rad­nji, pro­dav­ni­ca, cvje­ća­ra, ka­fa­na, bi­fea, ho­te­la i fo­to­ko­pir­ni­ca. Od ukup­no iz­bro­ja­nih 4.145 nat­pi­sa i na­zi­va, ći­ri­li­com je is­pi­sa­no 768, a la­ti­ni­com 3.377. Da­kle, 18,5 od­sto je na ći­ri­li­ci, a 81,5 na la­ti­ni­ci. U Cr­noj Go­ri, u užem cen­tru Pod­go­ri­ce, ur­ba­noj du­ši gra­da, si­tu­a­ci­ja je još po­ra­zni­ja: 92,75 la­ti­ni­com, a 7,25 od­sto ći­ri­li­com. Da­kle, Pod­go­ri­ca, No­vi Sad i Be­o­grad, oči­gled­no je, pred­nja­če u go­to­vo tra­gič­nom po­ho­du na ći­ri­li­cu – za­klju­čio je To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki.
Pje­snik Vu­kić Ga­ro Braj­ko­vić ka­zao je da je „ći­ri­li­ca maj­ka ro­da srp­sko­ga”, te da smo sa njom do­bi­li ime.
- Ći­ri­li­ca, uči­te­lji­ca na­ša, do ško­le do­ve­la nas i za­gr­li­la. A u svi­je­tu i svi­je­tu po­ka­za­la ve­li­ko sr­ce. Sa ći­ri­li­com ima­mo na­šu ku­ću, ve­li­ku ku­ću u ko­joj je bi­lo i još ima mje­sta za sve lju­de. Ći­ri­li­ca je uvi­jek vo­lje­la čo­vje­ka i po­ka­za­la put za sve­da­nas, a da se vi­di sve­sju­tra. U sve­sju­tra čo­vjek mo­ra do­ći ku­ći i maj­ci, gdje ima spa­se­nja. Ne­zna­ni i ne­do­zva­ni na­šu uči­te­lji­cu po­o­dav­no vri­je­đa­ju, a zlo­kob­no tra­že­ći na­čin da je ubi­ju, na­šu ku­ću da sru­še, a nas da uči­ne ru­še­vi­nom – ka­zao je knji­žev­nik Vu­kić Ga­ro Braj­ko­vić.
On je za­klju­čio da je naj­ve­ći ne­pri­ja­telj ći­ri­li­ce „sa na­ma i u na­ma - a to su na­še zlo­be i ne­slo­ge”.
Ve­če su gu­sla­ma i pje­smom uljep­ša­li na­rod­ni gu­sla­ri Želj­ko Bu­ga­rin i Mak­sim Voj­vo­dić. Sti­ho­ve su či­ta­li pje­sni­ci Bo­go­ljub Ve­li­mi­ro­vić Pod­go­ri­ča­nin, Ve­se­lin Vu­jo­vić Vi­vet, Bo­ri­sav Go­lu­bo­vić, afo­ri­zme je ka­zi­vao An­dri­ja Mar­kuš, a obra­tio se i Ni­ko­la Ne­ne­zić Ču­de­sni. Mo­de­ra­tor ve­če­ri bio je mr Slo­bo­dan Ču­ro­vić Apis.
A.Ć.


Ko ču­va ći­ri­li­cu

- Na­pad­no for­si­ra­nje du­kljan­šti­ne, kroz me­di­je, na­zo­vi kul­tu­ru, sport, ni­je ni­šta dru­go no svo­je­vr­sna is­ko­mlek­si­ra­nost, iden­ti­te­ski kvar, gdje se du­hov­nom go­lo­ti­njom i be­sti­jal­no­šću ho­će po sva­ku ci­je­nu ugu­ra­ti, ušu­nja­ti u evrop­sku ku­ću, te po­sr­nu­le da­me sum­nji­vog mo­ra­la. Pa mi smo u Je­vro­pi i pri­je bi­li Je­vro­pa, a o na­ma kao za­toč­ni­ci­ma nji­ho­ve do­bre vo­lje od­lu­ču­ju, bje­lo­svjet­ska la­pr­da­la, ko­je­ka­kvi spe­ci­jal­ni iz­vje­sti­o­ci a ve­ći­na od njih ima ta­kav na­ci­o­nal­ni pe­di­gre, sum­njiv, po­da­nič­ki, tzv „na­ro­di­ća” da bi bi­lo Pa­met­ni­je da za­ću­te. Ali ta­mo gdje je ne­nor­mal­no nor­mal­no ta­kvi se pi­ta­ju i pi­ta­ju nas bu­da­la­šti­na­ma. Ne­ča­sti­vi tra­ži pu­ko­ti­ne u čo­vje­ko­voj sla­bo­ti­nji, a on­da ga „obr­la­ti” i is­pu­ni ne­či­šću i smra­dom, opo­ga­ni u du­šu i za­tru­je ti­je­lo. La­ti­ni­za­ci­ja je oči­gled­na i u tzv. srp­skim kom­pa­ni­ja­ma, me­ga mar­ke­ti­ma, ko­ji eko­nom­sku ra­ču­ni­cu sta­vlja­ju u pr­vi plan i ola­ko se od­ri­ču ći­ri­lič­nog, svog, pra­dje­dov­skog pi­sma. Ko tre­ba da nam sa­ču­va ći­ri­li­cu? Ne­ko sa stra­ne, ili mi sa­mi. Ko­ji mi? Oni ne­gda­nji, sve­to­sav­ski, sve­to­va­si­li­jev­ski, sve­to­pe­tro­ce­tinj­ski, ili oni ko­ji su glu­vi i rav­no­du­šni – upi­tao je mr Slo­bo­dan Ču­ro­vić Apis.


Sa­ču­va­ti sva­ko slo­vo

- Pri­ča o je­zi­ku i ći­ri­li­ci u da­na­šnjem vre­me­nu je za­i­sta bol­na i opo­ra, kao i pri­ča o sva­koj ći­ri­lič­noj knji­zi. Svje­do­ci smo, da­nas, da se taj je­zič­ki dra­gulj na­šao na ras­pe­ću kao ja­re­ća ko­ža na gu­sla­ma. Svak vu­če, če­ru­pa, šte­ti, pri­sva­ja, za­ki­va, uni­ža­va... Tvor­ci ime­no­va­nja no­vih je­zi­ka idu to­li­ko da­le­ko, da čak i vla­di­ku Ra­da uče ovim ,,no­vim je­zi­ci­ma”. Mo­že­mo za­mi­sli­ti šta će tek ra­di­ti An­dri­ću, Se­li­mo­vi­ću, Cr­njan­skom, La­li­ću, Ćo­pi­ću, Sve­tom Jo­va­nu Vla­di­mi­ru, Sve­tom Sa­vi, te dru­gim ve­li­ka­ni­ma srp­ske knji­žev­no­sti i ži­vo­ta, i šta će ura­di­ti sa ći­ri­lič­nim Ok­to­i­hom? Mo­ra­mo ču­va­ti sva­ko slo­vo! Za­to, srp­ski je­zik, ći­ri­li­ca i gu­sle, mo­ra­ju da osta­nu u troj­stvu, da se za­jed­no bra­ne i od­bra­ne, pe­rom, umom, tr­plje­njem, upor­no­šću i po­šte­njem – za­klju­čio je pje­snik ha­dži Ra­do­van Ra­do­vić.