Žena u čijoj se koži glumica Ana Vujošević našla u drami „Leptir”, svoju žalost za izgubljenim sinom pretvara u osvetu, ne prezajući ni od ubistva, sve češće pojave u transformisanoj crnogorskoj porodici. Briljirala je u ulozi Marije Delević, koja u trouglu između muža Zdravka, koga igra Srđan Grahovac i zeta (sestrinog muža) i ljubavnika, kamataša Stefana Radoša, u tumačenju Dejana Ivanića, zapliće ionako komplikovane odnose s ciljem da iz čeljusti droge iščupa nesretnog sina Marka, koji je skončao od predoziranja. Njegova smrt okidač je za godinama potiskivane i skrivane emocije, koje kao cunami izbijaju kroz ogromnu količinu agresivnosti, mržnje, prezira, osvetoljubivosti. Žestoku kritiku savremene crnogorske porodice čije se tkivo, zatrovano pošastima modernog doba, raspada iznutra, pozorišni sladokusci u Kotoru doživjeli su uživo na „daskama koje život znače“ gledajući dramu „Leptir” Kraljevskog pozorišta „Zetski dom” na Cetinju. Predstava je svuda dobro prihvaćena, kaže Ana, ljudi reaguju, potreseni poslije predstave, dok žene izlaze plačući, „izokrenutog stomaka”.
- Mi ne znamo šta se sve dešava unutar kuće, sve je moguće. Toliko mi krijemo, pokušavamo da se to ne sazna, u stvari ne znamo kad dođe do brutalnih svađa koje se često završavaju i ubistvima. Mi ne znamo u kojoj mjeri žene zaista „pucaju”, doživljavaju agresivne nastupe, želju da se sve razotkrije do kraja, želju po cijenu sopstvene propasti, čak i smrti i toga da sama sebi naudi, jer ona nema više šta da izgubi. Zato je uvod tako napravljen gdje je ona potpuno tupa na sve, to je žena koja nema više volje za životom. Reditelj je na kraju ostavio tu intrigantnu poruku da je žena ubila muškarca, žena muža. Da li postoji šansa da se žene malo više čuju u budućnosti, u našem društvu, da li postoji prostor da kad žena kaže mužu „Hajde da razgovaramo”, da on stvarno sjedne da razgovara, a ne da kaže: „Nemam vremena”, „Nemamo kad”... Slojevito je dosta, a tekst vrlo blizak, čak je u određenoj mjeri i banalan, jer je nama toliko poznat, toliko „crnogorski”, toliko karakterističan. Kad bi se postavio u nekoj drugoj varijanti, možda bi se ljudi i više smijali – kaže glumica. Kako dodaje crnogorsko društvo u mnogim segmentima nalikuje drami apsurda.
- Zaista je apsurdno u našoj sredini to što se mi bavimo grobnicom više nego živim čovjekom i problemom u stvarnosti - smatra ova izuzetna glumica.
Prema scenariju Aleksandra Radunovića-Popaja, asistenta na FDU Cetinje na predmetu scenario i specijalizanta na odsjeku dramaturgije, poznatog i kao člana grupa „Perper” i „The Books of Knjige”, dramu je u maniru pank-benda, sa elementima „guslarske tradicije”, na scenu postavio vrsni reditelj Andraš Urban, direktor Mađarskog gradskog pozorišta „Deže Kostolanji”. Asistirala mu je Jelena Odalović, sa FDU Cetinje.
- Reditelj je zaista genijalno pojednostavio cijelu stvar, htio je da to bude što agresivnije, da posljedica svega toga bude mržnja, mržnja i mržnja, zato i ima toliko agresije i buke. Tekst smo dosta skratili, „štrihali” i najzaslužniji je tu reditelj, koji je htio da to bude tako jednostavno: tri čovjeka, tri mikrofona sa pedalama koje su modulacija tih izopačenih glasova. On je htio da publika bude uznemirena, podsticao nas da budemo preglasni govoreći: „Neka im bude glasno”, kaže Ana Vujošević.
Suštinska poruka ove drame, dodaje ona, jeste da se raskine sa otuđenim načinom života i „iščašenim” pristupom problemima, ljudima, ljubavi, djeci, svemu. Kao majci dvoje djece ova tema je jako bliska, kaže Vujošević, i poručuje da se porodica ne žrtvuje zarad toga što su novac i nekretnina važniji, da muž ne treba da misli da je ženi i djeci dobro ako samo gomila pare, nego da grade odnose povjerenja, bliskosti, razumijevanja.
- Raspad porodice zapravo je posljedica svega onoga što nam se dešava, kao izopačavanje tradicije, jer joj mi uopšte ne pristupamo na pravi način, iz neke pohlepe i želje, nekih predrasuda, kompleksa, želje za brzom zaradom, nekih raznih opterećenosti. Poruka je zapravo da se vratimo ljubavi, da se ne igramo sa tradicijom, da ne izvlačimo ono što je loše, nego ono što je dobro, da se vratimo povjerenju, razgovoru i da rješavamo probleme u porodici, jer evo šta se dešava ukoliko živimo život u lažima, u jurenju za novcem, u nemoralnim rabotama, u otuđenosti, strasti, strahu od nepriznavanja onoga što je istina. To je čista dekonstrukcija porodice - kaže glumica Ana Vujošević, koje se kotorska publika sjeća i iz predstave „Očevi su gradili”.
- Uvijek je na ovoj sceni hladno, pamtim to unazad 20 godina, ali za ovu predstavu ova scena je pogodovala skroz, zato što nije velika, nas je samo troje, nije bilo nikakvih tehničkih poteškoća, u garderobama je uredno i toplo - primjećuje glumica. Premijera „Leptira” je bila u aprilu na Cetinju, igrana je u Podgorici, Nikšiću, Tivtu, a nakon Kotora, planiraju gostovanja u inostranstvu.
M.D.Popović


Kad te kunem...

Rame uz rame sa muškarcima na sceni, suprotno tradiciji, ona je na kraju i zaguslala uz surove kletve, koje su dio crnogorskog govornog nasljeđa.
- Kletve i psovke se kod nas koriste kao „dobar dan”. Kad nam je reditelj prvi put rekao da krenemo sa pjevanjem, bilo mi je mnogo teško i gadno, nisam znala da li ću to moći. Sad mi je već to rutina, ali kad čuješ sebe da izgovaraš sve one gadosti, mnogo je strašno. Odlično znamo mi Crnogorci koliko smo nevaspitani, ali ako mi volimo tradiciju, ako hoćemo da očuvamo gusle kao simbol te tradicije, kletve i psovke nisu to što treba da koristimo svakog dana u komunikaciji sa ljudima, sugeriše Ana Vujošević.


Jeka izopačenosti - na pedalu

- Tehnika je imala određenu ulogu da podcrta neke stvari, napravi određenu atmosferu, koja je napeta, klaustrofobična, neobična, da pomogne tekstu i glumcima prilikom izvođenja. Specijalni efekti (ima ih pet) rađeni su u kombinaciji mikrofona i gitarske pedale, tako da tu jeku dobijenu preko pedala, glumci koriste u toku predstave na određene svoje replike, objasnio nam je Rajko Radulović, dramaturg i ton-majstor. Kostimografiju potpisuje Lina Leković, a fotografiju Duško Miljanić.