Pi­še: Če­do­mir An­tić

Uva­že­ni go­spo­di­ne Ra­de Ra­či­ću,
Vje­ru­jem da sam pr­vi ko­ji Vam se obra­ća sa „go­spo­di­ne“, a znam da ste me­đu ri­jet­ki­ma ko­ji su to kon­ven­ci­ona­lno obra­ća­nje sa­mi i u pot­pu­no­sti za­slu­ži­li. Kad je čo­vjek ta­ko mlad kao Vi, ne­prav­de ko­je do­ži­vi, a pre­ži­vi mo­gu mu go­to­vo uvi­jek bi­ti sa­mo od ko­ri­sti.
Svje­do­či­li ste Isti­nu. Vi ste mla­di uče­snik jed­ne ve­li­ke bor­be ko­ja tra­je vje­ko­vi­ma i tra­ja­će dok je na­šeg na­ro­da. Mo­lim Vas ne­moj­te pre­zre­ti Va­šeg na­stav­ni­ka isto­ri­je, uči­te­lje uvi­jek tre­ba da pam­ti­mo, ako su nas za­du­ži­li da im ne­ka­ko uz­vra­ti­mo, ako ni­su da nji­ho­ve gre­ške ni­ka­da ne po­no­vi­mo. Uzor su uvi­jek i sva­ka­ko – ne­ki ka­ko tre­ba či­ni­ti, a ne­ki ka­ko ne tre­ba.
Gdje je po­gri­je­šio Vaš na­stav­nik isto­ri­je? Do­zvo­li­te da, kao autor udž­be­ni­ka Isto­ri­ja za 7. raz­red u Re­pu­bli­ci Sr­bi­ji i pr­o­fe­sor na naj­ve­ćem ju­žno­slo­ven­skom fa­kul­te­tu na ko­me se pre­da­je isto­ri­ja, imam pra­vo da ko­men­ta­ri­šem nje­gov po­stu­pak. Nje­go­va gre­ška je du­bo­ka i te­melj­na, ali ne­ma ni­ka­kve ve­ze s tim da li je Cr­na Go­ra „srp­ska dr­ža­va“, da li je „pr­va“ i gdje ste Vi to pr­o­či­ta­li ili ču­li. Sve da ste re­kli ne­što što je u pot­pu­no­sti ne­tač­no - pa čak i ne­što što je sa na­šim da­na­šnjim mo­ra­lom i po­gle­dom na svi­jet ne­spo­ji­vo - a da je isto­vre­me­no ma­kar i na mar­gi­ni dru­štva, pred­met ne­ka­kve de­ba­te, po­seb­no na­uč­ne, Vaš je na­stav­nik mo­rao sa Va­ma da raz­go­va­ra i da u taj raz­go­vor uklju­či i dru­ge uče­ni­ke. Va­lja­lo je da Vam po­slije pre­po­ru­či ne­ke do­bre, za­ni­mlji­ve knji­ge da ih pro­či­ta­te. Ško­la lju­de pro­sve­ću­je – is­pu­nja­va ih svje­tlo­šću zna­nja. Ško­la lju­de ne ućut­ku­je i uspa­vlju­je, na­pro­tiv ona tre­ba da ih bu­di. Na­stav­nik ko­ji na ar­gu­men­to­va­ni stav uče­ni­ka od­go­vo­ri pi­ta­njem „gdje si to pro­či­tao“, a on­da da ne­ga­tiv­nu ocje­nu ni­je pro­svjet­ni rad­nik već ne­što sa­svim dru­go. Ne, on ni­je ni po­li­ca­jac, jer da­nas ni or­ga­ni si­le ne smi­ju ta­ko da po­stu­pe.
Ci­je­nje­ni go­spo­di­ne Ra­či­ću, svi isto­ri­ča­ri zna­ju da se isto­ri­ja pi­še na osno­vu iz­vo­ra. Iz­vo­ri ka­žu da su Ste­fan Vo­ji­slav, Ste­fan Ne­ma­nja, svi Bal­ši­ći i svi Cr­no­je­vi­ći bi­li Sr­bi. Ako su ih ne­ka­da i na­zva­li ne­kim ar­ha­ič­nim sta­ri­jim re­gi­o­nal­nim na­zi­vi­ma, me­đu svi­ma nji­ma ni­je onaj ko­ji bi že­lje­li oni ko­ji su ove go­di­ne pro­tje­ra­li Ći­ri­li­cu iz raz­red­nog dnev­ni­ka u ko­ji je Vaš na­stav­nik upi­sao je­di­ni­cu iz isto­ri­je. Vla­di­ke Da­ni­lo, Sa­va, Va­si­li­je, Pe­tar Pr­vi, Pe­tar Dru­gi (ina­če Vaš ime­njak) bi­li su ve­li­ki Sr­bi. Po­no­sni na ko­sov­ske tra­di­ci­je, čla­no­vi Peć­ke pa­tri­jar­ši­je – cr­kve ko­ju je osno­vao Sve­ti Sa­va, uz­di­gao car Du­šan, a ob­no­vio ve­li­ki ve­zir Meh­med, naš Ba­ja So­ko­lo­vić. Vla­di­ke Pe­tro­vi­ći-Nje­go­ši po­ti­ču od srp­skog ro­da He­ra­ko­vi­ća. He­ra­ko­vi­ći su u Ka­tun­sku na­hi­ju do­šli iz jed­ne dru­ge srp­ske ze­mlje, ko­ja je i da­nas srp­ska – iz Bo­sne. Da li bi i oni da­nas bi­li ućut­ki­va­ni i pro­go­nje­ni u Cr­noj Go­ri? Knez Da­ni­lo se va­zda po­zi­vao na Ko­sov­sku bit­ku, kralj Ni­ko­la je ko­sov­ski po­raz osve­tio. Čak su i ko­mu­ni­sti zna­li za srp­stvo Cr­ne Go­re – Đi­las je tvr­dio da ne­ma to­ga ko bi odvo­jio Cr­nu Go­ru od Sr­bi­je. Je­di­ni ko­ji su pro­roč­ki vi­dje­li da­na­šnje vri­je­me bi­li su hr­vat­ski fa­ši­sta An­te Pa­ve­lić i nje­gov šti­će­nik Se­ku­la Dr­lje­vić. Čak je i sa­da­šnji dik­ta­tor Va­še ze­mlje, Mi­lo Đu­ka­no­vić, kao pre­mi­jer Cr­ne Go­re za TV ,,Po­li­ti­ka'' jed­nom dav­no re­kao: „Cr­no­gor­ci su po­no­sni na srp­sko pri­je­klo i cr­no­gor­sku dr­žav­nost, na slav­nu isto­ri­ju srp­skog na­ro­da, za­to i vje­ru­je­mo u za­jed­nič­ku bu­duć­nost i pro­spe­ri­tet.“
Bi­jed­na je vlast ko­joj lek­ci­je iz hra­bro­sti i eti­ke dr­že ma­tu­ran­ti i uče­ni­ci. Jad­na, ali i osu­đe­na na pro­past.
Me­đu­tim, ve­li­ki go­spo­di­ne Ra­či­ću, Vaš na­stav­nik ni­je sa­mo po­gri­je­šio za­to što se oglu­šio o iz­vo­re, sop­stve­no obra­zo­va­nje i je­dan po­lit­kant­ski pro­gram sta­vio iz­nad pra­vi­la stru­ke. Ni­je nje­gov pro­pust u to­me što Vas je spre­mao za ro­ba, a ne za slo­bod­nog gra­đa­ni­na. On je Vas, uva­že­ni go­spo­di­ne ko­ji ula­zi­te u ti­nej­džer­sko do­ba, obes­pra­vio. U Cr­noj Go­ri ve­ći­na gra­đa­na go­vo­ri srp­skim je­zi­koms, bar tre­ći­na ukup­nog bro­ja su Sr­bi. U Va­šem gra­du Pod­go­ri­ci, pre­ma ja­ko sum­nji­vom po­pi­su, sva­ki če­tvr­ti pro­la­znik je Sr­bin. Cr­na Go­ra je Usta­vom de­fi­ni­sa­na kao dr­ža­va nje­nih gra­đa­na. Ta de­fi­ni­ci­ja je pre­var­na i manj­ka­va, ali zar ne bi tre­ba­lo da zna­či da on­da ona ni­je sa­mo ze­mlja nad ko­jom ima su­ve­re­ni­tet je­dan re­žim i če­tr­de­se­tak od­sto gra­đa­na či­ju na­ci­o­nal­nost on pod­sti­če? Cr­na Go­ra je za­to da­nas „i srp­ska“ pa je Vaš na­stav­nik svo­jim ola­kim po­stup­kom pre­kr­šio ustav­na pra­va svo­jih uče­ni­ka Sr­ba či­ji se pre­ci ni­su do­se­li­li u Cr­nu Go­ru već tu ži­ve od dav­ni­na.
Če­sti­ti go­spo­di­ne Ra­či­ću, Vaš otac je u pra­vu. „Krst no­si­ti na­ma je su­đe­no“ u bor­bi pro­tiv ne­prav­de tu­đin­ske i na­še. Gri­je­še oni ko­ji mi­sle da na­rod i vje­ru pre­da­ka na­pu­šta­ju sla­bi i upla­še­ni. Tur­či­lo se „pla­ho i la­ko­mo“ - ne­kad, sad i uvi­jek. Na­še je sa­mo da op­sta­ne­mo, da se odr­ži­mo i da pre­ži­vi­mo. Vas oba­ve­zu­je Va­še ime, ko­je di­je­li­te sa naj­ve­ćim srp­skim pje­sni­kom. Slav­nim srp­skim, cr­no­gor­skim vla­di­kom ko­ji iz du­še na­šeg na­ro­da ne­će ne­sta­ti sve i da sil­ni spa­le sve knji­ge, baš do­kle god se bu­du ra­đa­li nje­go­vi ime­nja­ci. Va­še pre­zi­me, uva­že­ni go­spo­di­ne Ra­de, pre­zi­me je onih ko­ji vje­ko­vi­ma tvr­de da su po­tom­ci sve­to­rod­ne lo­ze Ne­ma­nji­ća. Ime­na i pre­zi­me Vi ste, go­spo­di­ne Ra­de Ra­či­ću, du­bo­ko vje­ru­jem, do­stoj­ni.
Moj sin ima tri go­di­ne ma­nje od Vas. Pro­či­tao sam da ste do­bi­li fud­bal­sku lop­tu, ja bih vo­lio da Vam i ja ne­što da­ru­jem. Ako Va­ši ro­di­te­lji že­le, mo­gu da me po­zo­vu ka­ko bi mi re­kli šta že­li­te i da­li adre­su na ko­ju da po­ša­ljem.
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)