Na Bar­skom lje­to­pi­su odr­ža­no je ve­če Vla­di­mi­ra Ar­se­ni­je­vi­ća, jed­nog od naj­bo­ljih pi­sa­ca na bal­kan­skim pro­sto­ri­ma. Bi­lo je ovo i jed­no od naj­u­spje­šni­jih ve­če­ri knji­žev­nog seg­men­ta fe­sti­va­la. Pro­mo­vi­san je Ar­se­ni­je­vi­ćev no­vi ro­man „Ti i ja, An­đe­la”, a mo­de­ra­tor je bio pu­bli­ci­sta Želj­ko Mi­lo­vić.
Vla­di­mir Ar­se­ni­je­vić iza­zvao je pa­žnju knji­žev­ne i in­te­lek­tu­al­ne jav­no­sti 1994. go­di­ne, ka­da je nje­gov pr­vi ro­man „U pot­pa­lu­blju” do­bio NIN-ovu na­gra­du. Bio je sa 29 go­di­na naj­mla­đi do­bit­nik pre­sti­žnog pri­zna­nja ika­da, a ku­ri­o­zi­tet je bio i to što je pr­vi put ro­man pr­vje­nac jed­nog pi­sca ovjen­čan ovom ugled­nom na­gra­dom. Ro­man je pre­ve­den na 20 svjet­skih je­zi­ka, a nje­go­va po­zo­ri­šna in­sce­na­ci­ja, u pro­duk­ci­ji Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta i re­ži­ji Ni­ki­te Mi­li­vo­je­vi­ća, pro­gla­še­na je za naj­bo­lju 1996. go­di­ne i do­bi­la Ste­ri­ji­nu na­gra­du. Usli­je­dio je bo­gat stva­ra­lač­ki opus, a 2016. go­di­ne iz­la­zi no­vo iz­da­nje nje­go­ve pr­ve knji­ge i ri­mejk ro­ma­na „An­đe­la” iz 1997. pod na­slo­vom „Ti i ja, An­đe­la”, po­tre­sna pri­ča o gro­tlu zla ra­nih de­ve­de­se­tih go­di­na.
-To je pe­ri­od ra­to­va, ras­pa­da ze­mlje, uža­snog si­ro­ma­štva i svih tih pra­te­ćih po­ja­va, ja sam o tim stva­ri­ma pi­sao de­ved­se­tih. Od 2000. osje­tio sam uža­sno pre­za­si­će­nje. Pu­stio sam da vri­je­me te­če pri­je ne­go što sam se vra­tio toj te­mi. Tre­ba­lo je da pro­đe 15 go­di­na da po­no­vo osje­tim do­volj­no mo­ti­va­ci­je i po­ri­va. U me­đu­vre­me­nu, mi­slio sam da će se na­še okol­no­sti pro­mi­je­ni­ti, da će­mo ži­vje­ti kao u ne­koj Švaj­car­skoj, da će sve iz­gle­da­ti dru­ga­či­je, pa da ću ja sa ču­đe­njem da gle­dam na to do­ba. Ka­da ono, re­al­nost je­ste dru­ga­či­ja, ali i ni­je. Mi, pri­pad­ni­ci ne­što sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je, to ja­sno osje­ća­mo, ta­ko da sam ja pi­sao sa jed­nim čud­nim osje­ća­jem da pi­šem o vre­me­nu ko­je je da­le­ko, ali ujed­no ko­je i ni­je to­li­ko raz­li­či­to od na­šeg da­na­šnjeg vre­me­na. Ta­ko sam pi­sao tu no­vu ver­zi­ju knji­ge, jer ‘Ti i ja, An­đe­la’ je jed­na pot­pu­no no­va ver­zi­ja knji­ge „An­đe­la”, ko­ja je opet na­sta­vak knji­ge ‘U potpalublju`- ka­zao je Ar­se­ni­je­vić.
O sa­vre­me­noj ju­žno­slo­ven­skoj knji­žev­noj sce­ni i svom po­lo­ža­ju na njoj, Ar­se­ni­je­vić je ka­zao:
- Ja sam uvi­jek imao ne­ki ot­klon od te sce­ne. Ka­da se po­ja­vi­la knji­ga ‘U pot­pa­lu­blju’ i do­bi­la NIN-ovu na­gra­du, ni­ko sa te knji­žev­ne sce­ne ni­je znao ko sam ja. Ja se ni­sam dru­žio sa tim lju­di­ma, ja se ni­sam kre­tao na mje­sti­ma gdje se kre­ću pi­sci, ni­sam pio sa nji­ma. Pro­sto, do­šao sam iz jed­nog dru­ga­či­jeg am­bi­jen­ta i da­lje osje­ćam jed­nu vr­stu ot­klo­na. Sa­da, igrom tih okol­no­sti, znam pi­sce i dru­žim se sa nji­ma, ali mi­slim da ono što od­li­ku­je knji­žev­nost da­nas je­ste da ne po­sto­ji ne­ki ge­ne­ral­ni knji­žev­ni stil, ško­la ko­joj bi pri­pa­da­li, na­ro­či­to ne u Sr­bi­ji, i sva­ki pi­sac je na iz­vje­stan na­čin svi­jet za se­be. Ja to ra­dim iz raz­lo­ga ko­ji su me­ni sa­mom bit­ni, ne ra­dim to iz op­šte­dru­štve­nih raz­lo­ga, a na­ro­či­to ne iz ne­kih pri­pad­no­sti knji­žev­nog ti­pa i one mi ni­su ni po­treb­ne - ka­že Ar­se­ni­je­vić.
Ar­se­ni­je­vić je kao do­bit­nik NIN-ove na­gra­de go­sto­vao pr­vi put na Bar­skom lje­to­pi­su pri­je 22 go­di­ne.
D.S.