Gu­dač­ki kvar­tet ko­ji či­ne vi­o­li­ni­sti Stan­ko Ma­dić i Ne­ma­nja Be­lej, vi­o­li­sta Uroš Bo­bić i vi­o­lon­če­li­sta Ne­ma­nja Stan­ko­vić de­bi­to­va­li su na kon­cer­tu Mi­lo­ša Ka­ra­da­gli­ća i Ma­či­ki­ze Pu­me­ce na Lu­šti­ci. Ne­ma­nja Stan­ko­vić i Stan­ko Ma­dić u du­e­tu su iz­ve­li iz­u­zet­no vir­tu­o­znu Hal­for­se­no­vu ob­ra­du Hen­dlo­ve „Pa­sa­ka­lje” za vi­o­li­nu i vi­o­lon­če­lo, a u kvar­te­tu sa Ne­ma­njom Be­le­jom i Uro­šem Bo­bi­ćem Mo­car­to­vu „Ma­lu noć­nu mu­zi­ku”.
- Kvar­tet se zo­ve „String At­tac­hed”, a kum nam je gi­ta­ri­sta Mi­loš Ka­ra­da­glić, glav­ni „kri­vac” za na­še sa­sta­ja­nje. Do­šli smo na Ko­to­rArt za­hva­lju­ju­ći nje­go­vom po­zi­vu, a na pre­po­ru­ku na­šeg pri­ja­te­lja vi­o­li­ni­ste Ne­ma­nje Ra­du­lo­vi­ća. Mi­lo­šu je tre­bao kvar­tet ver­zi­ran u prat­nji, ali ta­ko­đe i an­sambl ko­ji mo­že da po­vu­če bit­na i ve­li­ka dje­la kao što je „Ma­la noć­na mu­zi­ka” ili „Pa­sa­ka­lja”. Bi­la je to pri­li­ka da se sa­ku­pi­mo u ovom sa­sta­vu, što je me­ni kao ini­ci­ja­to­ru ovog sa­sta­va, već ne­ko vri­je­me bi­la že­lja, ta­ko da eto ko­nač­no smo uspje­li da se usa­gla­si­mo. Po­seb­no nam je ve­li­ka čast što svi­ra­mo na Ko­to­rAr­tu, ko­ji je je­dan od naj­va­žni­jih fe­sti­va­la, ne sa­mo u Cr­noj Go­ri, već i u re­gi­o­nu. U Be­o­gra­du Ko­to­rArt za­i­sta ima vi­so­ku re­pu­ta­ci­ju i svi­ma je pre­stiž do­ći ov­dje. Ge­ne­ral­no, mi­slim da u ci­je­lom re­gi­o­nu kul­tu­ra tre­ba da se vi­še ci­je­ni, po­seb­no ako uzme­mo u ob­zir umjet­ni­ke kao što su Ro­man Si­mo­vić, Stan­ko Ma­dić, Ne­ma­nja Ra­du­lo­vić... Sva­ka čast di­rek­ci­ji Ko­to­rAr­ta ko­ja je oku­pi­la to­li­ko kva­li­tet­nih umjet­ni­ka iz re­gi­o­na - ka­zao nam je Kra­gu­jev­ča­nin Ne­ma­nja Stan­ko­vić, do­cent na pred­me­tu Vi­o­lon­če­lo na Fa­kul­te­tu umet­no­sti u Ni­šu. Kao prat­nja so­pra­nist­ki­nje Ma­či­ki­ze svi­ra­li su tri tra­di­ci­o­nal­ne ju­žno­a­frič­ke pje­sme, me­đu ko­ji­ma je „Klik-song” pje­sma ko­ju tra­di­ci­o­nal­no pje­va­ju dje­voj­ke pred uda­ju.
- Go­di­na­ma već imam ja­ko do­bru sa­rad­nju sa Ju­žno­a­fri­kan­ci­ma, obo­ža­vam nji­ho­vu iz­vor­nu mu­zi­ku, baš mi je dra­go da se to po­klo­pi­lo, pri­tom ne zna­ju­ći uop­šte da će sa na­ma pje­va­ti Ju­žno­a­fri­kan­ka, ko­ja va­ži za ve­li­ku i uspje­šnu pje­va­či­cu. Iz kla­sič­nog re­per­to­a­ra pje­va­la je tri ari­je, a sa Mi­lo­šem smo iz­me­đu osta­log svi­ra­li ne­što što do­sad ni­ste slu­ša­li – tra­di­ci­o­nal­nu „Se­re­na­du” ne­po­zna­tog špan­skog auto­ra. Ve­li­ka nam je čast, me­ni je ovo bi­lo još jed­no div­no ot­kri­će, na­gla­sio je Stan­ko Ma­dić, pr­vi kon­cert-maj­stor Nir­nber­ške dr­žav­ne fil­har­mo­ni­je, gdje ra­di šest i po go­di­na (pri­je to­ga u or­ke­stru Dr­žav­ne ka­pe­le u Dre­zde­nu), te kon­cert-maj­stor „Or­ke­stra bez gra­ni­ca”.
- U ovom sa­sta­vu pr­vi put na­stu­pa­mo i iz­ne­na­đu­ju­će do­bro funk­ci­o­ni­še­mo. Vi­dje­će­mo da li će­mo i po­sli­je ovog kon­cer­ta na­sta­vi­ti sa­rad­nju, na­dam se da ho­će­mo, ali, o tom - po­tom, ka­zao je Uroš Bo­bić, vi­o­li­sta, ko­ji je kao stal­ni član Be­o­grad­ske fil­har­mo­ni­je već imao pri­li­ku da sa­ra­đu­je sa Ne­ma­njom Ra­du­lo­vi­ćem, kao i sa di­ri­gen­ti­ma i so­li­sti­ma Zu­bi­nom Meh­tom, Ha­u­ar­dom Gri­fi­tom, Ju­li­ja­nom Ra­hli­nom. Ni­šli­ja Ne­ma­nja Be­lej, ta­ko­đe član Be­o­grad­ske fil­har­mo­ni­je na mje­stu pr­vih vi­o­li­na tut­ti, is­ti­če da je po­ča­stvo­van što ima pri­li­ku da na­stu­pi na Ko­to­rAr­tu, a od ne­pro­cje­nji­ve mu je va­žno­sti što je slu­šao kon­cert Ro­ma­na Si­mo­vi­ća, kod ko­ga je po­ha­đao kurs. Za­vr­šio je ma­ster pro­šle go­di­ne, ka­da je po­stao i la­u­re­at na­gra­de Fa­kul­te­ta mu­zič­ke umet­no­sti u Be­o­gra­du kao naj­u­spje­šni­ji stu­dent, Že­že­lje­ve na­gra­de i Na­gra­de „Me­ri­ma Dra­gu­ti­no­vić”.
Svi ovi umjet­ni­ci su mu­zi­kom po­či­nja­li da se ba­ve sa šest, se­dam, osam go­di­na, a sva­ko­me od njih naj­ve­ća po­dr­ška bi­la je po­ro­di­ca. „Ve­li­ka su to od­ri­ca­nja i žr­tvo­va­nja, ta­ko da je po­dr­ška po­ro­di­ce ja­ko bit­na”, ka­že Uroš Bo­bić, a Ne­ma­nja Be­lej do­da­je da „ka­da čo­vjek kre­ne ra­ni­je da se ba­vi mu­zi­kom, od ma­lih no­gu pro­la­zi sve te „vra­to­lo­mi­je” mu­zič­kog ži­vo­ta”. Po­seb­no ci­je­ni to što se nje­go­vi ro­di­te­lji ne ba­ve mu­zi­kom, ali su mu ne­vje­ro­vat­no ve­li­ka po­dr­ška, „što mno­go vi­še zna­či ne­go kad bih imao ro­di­te­lje ko­ji se ba­ve mu­zi­kom”. M.D.Po­po­vić

In­stru­men­ti koji ima­ju „lič­nost”

Ne­ma­nja Stan­ko­vić, so­li­sta Be­o­grad­ske fil­har­mo­ni­je i so­lo če­li­sta Ka­mer­nog or­ke­stra „Gu­da­či Sv. Đor­đa” svi­ra na vi­o­lon­če­lu Kar­lo­sa Ro­bert­sa iz Kre­mo­ne, a Stan­ko Ma­dić na vi­o­li­ni Kar­la Kar­le­ti­ja iz 1908. go­di­ne, ko­ju je ku­pio za­hva­lju­ju­ći spon­zor­stvu ban­ke iz Nir­nber­ga.
- Kar­le­ti je bio gra­di­telj vi­o­li­na iz Bo­lo­nje, to je ta bo­lonj­ska ško­la ko­ja se raz­li­ku­je od kre­mon­ske i mi­lan­ske po to­me što su di­men­zi­je in­stru­me­na­ta bi­le do­sta ve­će, a ton do­sta „sla­đi“ – ni­su išli na di­rekt­ni zvuk, kao Kre­monj­ci, ne­go su se tru­di­li da ima­ju sup­til­ni­ji zvuk. Do­du­še, mo­ja vi­o­li­na je „na uvo” iz­u­zet­no ti­ha, ali iz­u­zet­no do­bro se ču­je u sa­li, što je za moj po­sao od pre­sud­nog zna­ča­ja, is­ti­če Ma­dić.