Ti­vat­ska pu­bli­ka ima­la je za­do­volj­stvo da po­gle­da po­zo­ri­šnu pred­sta­vu „U ago­ni­ji” po sjaj­nom tek­stu Mi­ro­sla­va Kr­le­že, a pu­bli­ka je bi­la vi­še ne­go odu­še­vlje­na glum­ci­ma Bran­kom Cve­ji­ćem, Ra­do­va­nom Vu­jo­vi­ćem i Ma­ri­jom Vic­ko­vić.
Bran­ko Cve­jić je na­kon igra­nja re­kao da je la­ko igra­ti ve­li­ke pi­sce ka­kav je Kr­le­ža.
- „U ago­ni­ji” se sve ma­nje igra, što je ve­li­ka šte­ta. Kr­le­ža je ve­li­ki pi­sac. La­ko je igra­ti ve­li­ke pi­sce. Mno­go je te­ško igra­ti ma­le i lo­še pi­sce. Ako po­zo­ri­šte ho­će da pre­ži­vi na­rav­no da ne­će da ra­di Kr­le­žu. Ri­jet­ko se na­đe pr­o­du­cent ko­ji ima že­lje i ho­će da na­pra­vi ne­što dru­go. Bo­ris Mi­ško­vić iz Bu­dve je za ve­li­ku po­hva­lu. On sad ra­di An­dri­ća. Bez ob­zi­ra što je to No­be­lo­vac tre­ba hra­bro­sti da se to po­sta­vi. Ovaj ko­mad se igrao go­di­na­ma pr­vi i dru­gi čin. Tre­ći čin je Kr­le­ža do­pi­sao. Ovo je ma­lo adap­ti­ra­no. Ni­šta ni­je do­da­va­no, ali ne­ma pr­vog či­na. Po­či­nje na­ra­tor. Kad ka­že­te Kr­le­ža lju­di po­mi­sle to će bi­ti te­ško, tri sa­ta, da­vež, do­sta na nje­mač­kom. A ov­dje do­bi­ja­te tri­ler od sat i po ko­ji je ve­o­ma za­ni­mljiv. Zna­te, sva­ko sva­ko­ga la­že. Ima­ju i te ma­le, sit­ne, po­zi­tiv­ne la­ži, ko­je ži­vot či­ne lak­ši. Pa ako i pre­ću­ti­te i to je laž. Ali, ako kre­ne­te od ono­ga šta po­li­ti­čar sve sla­že, ako sad nje­ga iza­be­re­te, on­da će bi­ti fe­no­me­nal­no. Lju­di ko­ji us­pi­ju da ni­ka­da ne sla­žu, ima­ju bo­ga­ti­ji ži­vot - re­kao je Cve­jić.
Glu­mi­ca Ma­ri­ja Vuc­ko­vić ka­že da je Kr­le­ža te­žak, ali da su ipak uspje­li da ga smje­ste u sat i po, ka­ko bi pu­bli­ka ko­ja ni­je upo­zna­ta s Kr­le­žom mo­gla to da pra­ti.
- Bi­lo je na po­čet­ku ko­men­ta­ra, kad ka­žem da ra­di­mo Kr­le­žu, svi su pi­ta­li ko će to da gle­da i gdje će­mo da igram, a ne­ma­mo ni ma­tič­nu sce­nu, ma­da je ima­mo u Ju­go­slo­ven­skom dram­skom, ali ipak je ovo pri­vat­na pro­duk­ci­ja. Mi smo se ipak iz­bo­ri­li sa tim jer smo na­pra­vi­li tri­ler­sku, na­pe­tu pred­sta­vu - re­kla je glu­mi­ca Ma­ri­ja Vic­ko­vić ko­ja je pr­ve ko­ra­ke na sce­ni na­pra­vi­la upra­vo u Tiv­tu u pred­sta­vi „In­no­mi­na­to” ti­vat­skog CZK.
- Ja sam ina­če uvi­jek že­lje­la da igram La­u­ru. Kad god su me no­vi­na­ri pi­ta­li, to sam pr­vo i go­vo­ri­la, još od stu­dent­skih da­na. To je bi­la mo­ja ide­ja, pa sam to i pred­lo­ži­la pro­du­cen­tu Bo­ri­su Mi­ško­vi­ću i sa ovom fan­ta­stič­nom eki­pom, ko­le­ga­ma Ra­šom Vu­jo­vi­ćem i Bran­kom Cve­ji­ćem smo to re­a­li­zo­va­li. Da ne pre­sko­čim ni re­di­telj­ku Anu Đor­đe­vić, ko­ja je ura­di­la i adap­ta­ci­ju fan­ta­stič­no. To je sad mo­žda i pot­pu­no no­va dra­ma, dru­gi i tre­ći čin. Ve­če­ras sam slu­čaj­no upo­zna­la jed­nu glu­mi­cu iz Min­he­na. Kad je ču­la da igram u „U ago­ni­ji“, re­kla je da je svo­je­vre­me­no u Min­he­nu gle­da­la ovu pred­sta­vu, ko­ja je tra­ja­la pet sa­ti. To je mo­žda do­bro za po­zo­ri­šne sla­do­ku­sce, ali mi smo ovo sve­li na mi­ni­mum od sat i po i pu­bli­ka je svu­gdje do­bro pra­ti. Svu­da je do­bro pri­hva­će­na. Pro­sto je to pra­vo po­zo­ri­šte, ko­je je na glum­cu. To se da­nas ma­lo za­bo­ra­vlja, da je ipak glu­mac cen­tar po­zo­ri­šta - is­ta­kla je Vic­ko­vi­će­va.Ž.K.