Iz­van­red­na sim­bo­li­ka, ori­gi­na­lan stil, ko­li­ko u da­na­šnje vri­je­me mo­že bi­ti, fa­bu­la ne­pri­ko­sno­ve­na, mo­ti­va­ci­o­ni ras­pis do­ve­den do sa­vr­šen­stva, od­li­ka je ro­ma­na, „Zli put bez po­vrat­ka” Ti­ho­mi­ra Bur­za­no­vi­ća i Ve­se­li­na La­za­re­vi­ća, za­bi­lje­žio je o ovom dje­lu An­drej Je­lić Ma­ri­o­kov.
– Šta vi­še, Bur­za­no­vi­će­vo hro­no­lo­ško-pu­bli­ci­stič­ko umi­je­će i La­za­re­vi­će­va po­e­tič­nost sa­vr­še­no su ukom­po­no­va­ni kao da ih je pi­sa­la jed­na lič­nost. Iz­van­re­dan tan­dem. Iz­van­re­dan ro­man ko­ji za­slu­žu­je ve­li­ku pa­žnju, ne sa­mo u Cr­noj Go­ri, ne­go i ši­re. Još ši­re... To­li­ko sam bio op­sjed­nut da sam ga či­tao vi­še pu­ta, što mi se ri­jet­ko de­ša­va. Ro­man je an­ti­rat­ni, ali go­vo­ri o rat­nim zbi­va­nji­ma – ka­že Ma­ri­o­kov.
U ro­ma­nu je opi­sa­no pu­te­še­stvi­je, bo­lje re­ći – hod po mu­ka­ma – Ni­ko­le Bla­go­ti­nog Pe­jo­vi­ća, nje­go­vih si­no­va, Sve­to­za­ra, Di­mi­ri­ja, Bran­ka, ma­lo­ljet­nog Pe­tra i ma­le­ne kćer­ke Le­po­sa­ve, ko­ji su, sti­ca­jem okol­no­sti, bi­li pri­nu­đe­ni da kre­nu­li na „zli put”, ka­ko ga je na­rod na­zvao.
– Iz ro­ma­na će­te sa­zna­ti o nji­ho­voj zloj sud­bi­ni, i osta­lih ak­te­ra: vla­di­ke Jo­a­ni­ki­ja Li­pov­ca, Dra­gi­še Va­si­ća, ve­li­kog srp­skog knji­žev­ni­ka, Pa­vla Đu­ri­ši­ća, Se­ku­le Dr­lje­vi­ća..., kao i o ko­mu­ni­stič­kim zlo­dje­li­ma, ka­da je rat već bio za­vr­šen. Na­i­me, ra­di se o od­stu­pa­nju Kra­lje­ve voj­ske u Otadž­bi­ni i Ve­li­kog na­rod­nog zbje­ga, od Ve­zi­ro­vog do Zi­da­nog mo­sta, i da­lje. Kroz sud­bi­nu ove po­ro­di­ce, mo­že­mo pra­ti­ti hi­lja­de po­ro­di­ca, ko­je su, bje­že­ći od ko­mu­ni­stič­kog pro­go­na, mo­ra­le na­pu­sti­ti svoj dom i Otadž­bi­nu...– bi­lje­ži Ma­ri­o­kov.
On do­da­je da je te­ško, ali ne­mi­nov­no us­po­sta­vi­ti od­re­đe­nu dis­tan­cu, jer na njoj po­či­va pa­ti­na pro­hu­ja­log, ali ne­za­bo­rav­nog...
– Sko­ro svi La­za­re­vi­će­vi i Bur­za­no­vi­će­vi ju­na­ci za­vi­se od mno­štva do­ga­đa­ja i uslo­va ko­je im je na­met­nu­la si­tu­a­ci­ja, rat­na pu­stoš, na­si­lje i ot­por zlu. Sve nji­ho­ve ne­vo­lje, pro­ble­me, vi­dlji­ve i ne­vi­dlji­ve unu­tar­nje dra­me ubje­dlji­vo su psi­ho­lo­ški ob­ra­đe­ne u ra­fi­ni­ra­nju i pri­da­va­nju va­žno­sti for­me, u ob­li­ko­va­nju do­ku­men­tar­nog i vi­zi­o­nar­skog umjet­nič­kog smi­sla i ži­vlje­nja...– za­pi­sao je An­drej Je­lić.
Pri­po­vi­je­dač­ka ima­gi­na­ci­ja, ori­gi­nalnst i iz­vor­nost stva­ra­lač­kog po­stup­ka, Bur­za­no­vi­ća i La­za­re­vi­ća či­ne „pre­zre­lim” pi­sci­ma.
– Je­zik je bo­gat, svjež kao pla­nin­ska ro­sa – bu­jan, i pri­mje­ran za pra­vi tok go­vo­ra ko­ji svje­do­či ži­vot. Na­rav­no, je­zik pred­sta­vlja ne­po­sred­ni iz­raz na­šeg mi­sa­o­nog i emo­tiv­nog ži­vo­ta, a nje­go­va­nje i raz­vi­ja­nje svi­je­sti da se u je­zič­kom iz­ra­ža­va­nju ma­ni­fe­stu­je čo­vje­ko­va lič­nost, i ljud­ski iden­ti­tet, pod­ra­zu­mi­je­va ši­re i ob­u­hvat­ni­je po­zna­va­nje slo­že­nih i ve­ma di­na­mič­nih po­ja­va, ka­ko u knji­žev­noj funk­ci­ji, ta­ko i u nji­ho­voj op­štoj pri­mje­ni u kul­tu­ri ži­vo­ta... Spre­ga stvar­nog i li­te­rar­nog, od­no­sno ko­li­ki je ste­pen i ko­ji je na­čin li­te­ra­ri­za­ci­je stvar­no­snih či­nje­ni­ca, mo­gao bi da bu­de ključ­ni ele­ment u tu­ma­če­nju ovog dje­la, od­no­sno po­stup­ka...– za­bi­lje­žio je Ma­ri­o­kov.
On sma­tra da je sli­ko­vi­tost u dje­lu ne­nad­ma­šna, da na njoj po­či­va srž pri­po­vi­je­da­nja...
– Na­rav­no, tu je i ur­ba­na lek­si­ka ko­jom auto­ri iz­van­red­no ope­ri­šu... Po­red to­ga, či­ta­lac ima osje­ća­nje iš­či­ta­va­nja mu­dro­sti, ko­ju po­sma­tra kroz vla­sti­tu pri­zmu, ko­joj ne že­li da do­rek­ne i od­rek­ne su­bjek­ti­vi­zam, onu sen­ti­men­tal­nu, emo­tiv­nu no­tu kao iz­vo­ri­šte auto­ra. To je bar mo­je mi­šlje­nje... Na kra­ju, mo­ram na­po­me­nu­ti da su po­go­vor pi­sa­li otac Pre­drag Šće­pa­no­vić i mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je...– za­klju­ču­je Ma­ri­o­kov.