Ko­mad ko­ji će si­gur­no no­si­ti epi­tet pred­sta­ve za sve od osam do 88 go­di­na je­ste „Mo­dro bla­go” pod­go­rič­kog Grad­skog po­zo­ri­šta, a ko­ji je pre­mi­jer­no iz­ve­den prek­si­noć u ve­li­koj sa­li KIC „Bu­do To­mo­vić”. Jer, ova pred­sta­va Dram­ske sce­ne za dje­cu, in­spi­ri­san isto­i­me­nim dječ­jim ro­ma­nom Du­ša­na Ko­sti­ća, a ko­ji je dra­ma­tur­ški uob­li­čio Ste­van Ko­pri­vi­ca, na ko­ji su dje­ca ka­ko sa­mo ona to zna­ju re­a­go­va­la, iskre­no su re­a­go­va­li i nji­ho­vi pra­ti­o­ci, ro­di­te­lji, tet­ke, ba­ke, uja­ci... Jer, po iz­la­sku iz sa­le KIC-a ne­ri­jet­ko se od od­ra­slih ču­lo – ismi­jah se kao ma­lo di­je­te..., sje­ćaš li se da smo i mi ta­ko isto..., tač­no ka­ko je ne­kad bi­lo.... A i ne ču­di, jer „Mo­dro bla­go” po­red to­ga što nu­di pra­vu dje­či­ju avan­tu­ru, s mo­gu­ćim ozbilj­nim po­slje­di­ca­ma po ži­vot ak­te­ra, nu­di i rje­še­nje ko­ji svi vo­li­mo da vi­di­mo i na sce­ni i u fil­mu – ne­ga­tiv­ci su ka­žnje­ni, a do­bro ne sa­mo da je po­bi­je­di­lo, već je i na­gra­đe­no, a dječ­joj igri i is­tra­ži­va­nju ne­ma kra­ja. Tač­ni­je, nji­ho­voj ma­šti, iz ko­je sve kre­će, i ko­ja je iz­vor, ma­ti­ca mno­gih ka­sni­jih ži­vot­nih ide­ja...
Po­red to­ga, pri­ča je smje­šte­na u po­zna­tu sre­di­nu, Her­ceg No­vi, ne­kih `70. go­di­na 20. vi­je­ka, ka­da su se dje­ca još uvi­jek dru­ži­la, ka­da ni­su sa­mo zu­ri­la u ekran, i ka­da su osma­ci, bli­zan­ci Žar­ko i Mi­ra, za­jed­no s Pol­pe­tom i Zu­jom, mo­gli sa­mo­stal­no is­tra­ži­va­ti i igra­ti se, ma­šta­ti... Na­rav­no, ne­ke stva­ri su se jed­no­stav­no zna­le i pod­ra­zu­mi­je­va­le - ogra­ni­če­nja u osta­ja­nju van ku­će - iz­la­sci­ma, pa što se smi­je i ne smi­je, čak i ko­ja li­te­ra­tu­ra se smi­je či­ta­ti... A, mi­li­ci­ja ni­je bi­la sa­mo si­la za­ko­na, već na­rod­na, ona ko­ja je i na uslu­zi gra­đa­ni­ma, kad je sva­ki grad imao svog mi­li­caj­ca Mu­dro­šu, i dok su sve ma­me bi­le Ma­me, i dok je sva­ki grad imao svo­ju ču­var­ku taj­ne Mo­drog bla­ga, zbog ko­je se i ži­vot da­je, kao što je to uči­te­lji­ca - Dru­ga­ri­ca Go­spo­đi­ca. Na­rav­no, i ta­da, a sa­da još i vi­še, uvi­jek je bi­lo i ra­zno­ra­znih Di­tri­ha, kao i El­zi i Br­ba, ko­ji se na kra­ju po­ka­ju.
A, do­bre i lo­še li­ko­ve, kroz pri­ču o Her­ceg No­vom ne­kih `70. go­di­na 20. vi­je­ka, vo­di­la je re­di­telj­ka Sta­ša Ko­pri­vi­ca, dok su im „du­šu udah­nu­li” glum­ci Vu­le Mar­ko­vić (Žar­ko), Je­le­na Si­mić (Mi­ra), Pa­vle Po­po­vić (Pol­pe­ta), Vu­kan Pe­jo­vić (Zu­jo), Ma­ja Ša­re­nac (Dru­ga­ri­ca Go­spo­đi­ca), De­jan Đo­no­vić (Di­trih), Go­ran Sla­vić (Br­bo), Je­li­ca Vuk­če­vić (El­za), Bran­ka Fe­mić (Ma­ma) i Emir Ća­to­vić (Mu­dro­ša).
Ono što po­seb­no im­po­nu­je, a na što su dje­ca re­a­go­va­la spon­ta­no, je­ste što je ci­je­lo vri­je­me pri­sut­na igra, part­ner­ska u pra­vom smi­slu ri­je­či, ako se ta­ko mo­že re­ći s ob­zi­rom da je na sce­ni uvi­jek pri­sut­no tro­je, če­tvo­ro glu­ma­ca, ili pak ci­je­li an­sambl. (Tek u ne­kim sce­na­ma na sce­ni je dvo­je glu­ma­ca, i to naj­če­šće ka­da se sko­ro pa fi­lo­zof­ski pro­go­va­ra o ozbilj­nim te­ma­ma). Ipak, mo­ra se pri­zna­ti da su „is­ko­či­li” Emir Ća­to­vić, Ma­ja Ša­re­nac i Go­ran Sla­vić. Ta­ko je Ća­to­vić to­li­ko ži­vo do­nio ulo­gu ne­ka­da­šnjeg mi­li­caj­ca, i u to je uspio da une­se i geg a la Čar­li Ča­plin, a sve je opet bi­lo s mje­rom, vr­lo ubje­dlji­vo, ži­vot­no, i na­rav­no ko­mič­no. Ma­ja Ša­re­nac, pak, svo­jom glu­mom si­gur­no je uspje­la da kod dje­ce ne sa­mo po­bu­di već učvr­sti vje­ru u ma­gi­ju i ma­gij­ska de­ša­va­nja, ali i do­bro­tu i pro­sto­du­šnost, a sta­ri­ji­ma da oži­vi sje­ća­nje na nji­ho­ve ne­ka­da­šnje uči­te­lji­ce i pro­fe­so­ri­ce ko­je su bi­le naj­bo­lje ču­var­ke nji­ho­vih taj­ni, i ko­je su, po­ne­kad bo­lje od maj­ki, zna­le da ri­je­še nji­ho­ve pro­ble­me. Vje­štim ko­mi­čar­skim ge­gom, po­red Ća­to­vi­ća, pu­bli­ku je ča­stio i Sla­vić, ko­ji glu­mi lo­kal­nog ga­le­ba, sit­nog lo­po­va, biv­šeg tu­ri­stič­kog vo­di­ča, pro­tu­vi­cu, ali, ko­ji vr­lo do­bro raz­li­ku­je do­bro od zla, i na kra­ju se uvi­jek is­prav­no opre­dje­lju­je za isti­nu i lju­bav. Grad­nji i upe­ča­tlji­vo­sti nje­go­ve ulo­ge si­gur­no je do­pri­nio i od­li­čan ko­stim, onaj pra­vi, iz vre­me­na o ko­me se pri­ča a ko­ji je dje­lo Mag­da­le­ne Kla­šnja. Na­rav­no, uvjer­lji­vo­sti ci­je­le pri­če, ko­ja do­pri­no­si da se dje­ca, a i od­ra­sli, s la­ko­ćom uži­vlja­va­ju, do­pri­no­si i sce­no­gra­fi­ja ko­ju je za ovaj ko­mad ra­di­la Vla­di­sla­va Mu­nić Ka­ning­ton. Sve to je pot­cr­ta­no mu­zi­kom, ko­ja u mo­men­ti­ma va­ri­ra te­mu „Pi­ra­ta s Ka­ri­ba”, a ko­ja sa­svim ade­kvat­no opi­su­je kre­ta­nje i dje­lo­va­nje na sce­ni, a autor je Sr­đan Mar­ko­vić.
Svi ko­ji „Mo­dro bla­go” ni­je­su po­gle­da­li u pe­tak ve­če, ili ju­če, mo­gu to uči­ni­ti da­nas od 12 ča­so­va, ta­ko­đe u ve­li­koj sa­li KIC-a.
Ko­mad je iz­ve­den u okvi­ru dram­skih pro­gra­ma ma­ni­fe­sta­ci­je De­cem­bar­ska umjet­nič­ka sce­na.
Ž.J.