Pi­ta­nje po­stan­ka čo­vje­ka, ko­je se pre­li­va u pi­ta­nje naj­sta­ri­je na­ci­je ne sa­mo na Bal­ka­nu, već i u svi­je­tu, jed­no je od onih ko­je mo­ri sve na­ro­de ovog re­gi­o­na. Jer, to ni­je sa­mo pi­ta­nje pre­sti­ža, već ako se utvr­di či­nje­ni­ca ko je naj­sta­ri­ji, taj će mo­ra­ti da se slu­ša... I, gro­te­sku te po­stav­ke do­bro je uočio re­ži­ser Ko­kan Mla­de­no­vić, či­je pred­sta­ve do­sad još ni­kog ni­je­su osta­vi­le rav­no­du­šnim, kao i Mi­le­na Bo­ga­vac po či­jem tek­stu je Mla­de­no­vić ra­dio ko­mad „Ja­mi di­strikt”. Uosta­lom, za ti­tu­lu naj­sta­ri­je na­ci­je na svi­je­tu vri­je­di i ra­to­va­ti, u što se prek­si­noć, pr­ve ve­če­ri Ma­ni­fe­sta­ci­je ka­mer­nih dram­skih ostva­re­nja – MA­KA­DO, uvje­ri­la pu­bli­ka u pod­go­rič­kom KIC „Bu­do To­mo­vić”. A, ske­let naj­sta­ri­jeg čo­vje­ka na svi­je­tu is­ko­pan je u se­lu Ja­me­ni, na tro­me­đi Sr­bi­je, Bo­sne i Hr­vat­ske... i na­rav­no, tu je, na kra­ju, otvo­ren za­bav­ni park, Glo­bal en­ter­tej­men­ta, a svi pre­o­sta­li Ja­me­nja­ni, do­bi­li su ko­sti­me ne­an­der­ta­la­ca, maj­mu­na... i da­lje za­ba­vlja­ju svi­jet svo­jim ne­ar­ti­ku­li­sa­nim gla­so­vi­ma... Dra­mu-sa­ti­ru su do­ča­ra­le iz­u­zet­ne glu­mi­ce Isi­do­ra Si­mi­jo­no­vić, Je­le­na Gra­o­vac i Ni­na Ne­ško­vić, uz mu­zi­ku gru­pe Vro­o­om.
O „Ja­mi di­strik­tu”, pred­sta­vi ko­ja uda­ra u plek­sus, u srž pro­ble­ma na­ših uča­u­re­no­sti, raz­go­va­ra­li smo s Ko­ka­nom Mla­de­no­vi­ćem, ko­jem je ovo već dru­gi ko­mad ko­ji ra­di uz po­sljed­nje vri­je­me kao ko­pro­duk­cij­ski sa ti­vat­skim Cen­trom za kul­tu­ru. Ko­mad je već ob­i­šao re­gi­on, i gle­da­la ga je i pu­bli­ka Sred­nje Evro­pe, jer, je­dan od ko­pro­du­ce­na­ta je i fe­sti­val MASK iz Se­ge­di­na (Ma­đar­ska). Pred­sta­vu su iz­ve­li u Cr­noj Go­ri, Sr­bi­ji, Slo­ve­ni­ji, BiH, Ma­đar­skoj, Ru­mu­ni­ji, Ma­ke­do­ni­ji... a pla­ni­ra­ju da obi­đu još ne­ke ze­mlje.
● Da li pu­bli­ka iz raz­li­či­tih sre­di­na jed­na­ko, slič­no re­a­gu­je na re­pli­ke, na ne­ke sce­ne, ili, ipak, ne?
- Na­pra­vi­li smo jed­nu pred­sta­vu či­stih ru­ku i či­sta obra­za, i ja sam na to ja­ko po­no­san. Pri­mje­ra ra­di, po­bi­je­di­li smo na fe­sti­va­lu u Ba­nja­lu­ci i on­da, 20-ak da­na na­kon to­ga, i na fe­sti­va­lu u Sa­ra­je­vu. I da, pu­bli­ka iden­tič­no re­a­gu­je, jer su nor­mal­ni lju­di svu­gdje nor­mal­ni lju­di. Svi gra­đa­ni biv­še Ju­go­sla­vi­je ži­ve u dr­ža­va­ma uzur­pi­ra­ne de­mo­kra­ti­je, ži­ve u dr­ža­va­ma gdje su ne­ki lju­di se­be pro­gla­si­li va­žni­ji­ma od dru­gih, od sop­stve­nih gra­đa­na. Po­go­to­vo Sr­bi­ja, Bo­sna i Hr­vat­ska, ne da ži­ve s istim ide­o­lo­gi­ja­ma, ne­go ži­ve s istim lju­di­ma ko­ji su nas do­ve­li do je­zi­vih kr­vo­pro­li­ća `90. go­di­na. Ta iden­tič­na, je­zi­va, za­pa­lji­va na­ci­o­nal­na re­to­ri­ka bi­la nam je in­spi­ra­ci­ja da upo­zo­ri­mo da te lu­da­ke iz `90-ih, ko­ji iz­no­va ima­ju moć da od­lu­ču­ju o na­šim ži­vo­ti­ma, ovog pu­ta ni u kom slu­ča­ju ne tre­ba pu­sti­ti da po­no­vo na­pra­ve kla­ni­cu od Bal­ka­na. I u to ime je i na­stao „Ja­mi di­strikt” kao ru­ga­li­ca bu­du­ćem ra­tu, kao jed­na za­bav­na sa­ti­ra ko­ja i te ka­ko ozbilj­no upu­ću­je na to što nam se do­go­di­lo i što bi po­no­vo vr­lo la­ko mo­glo da se do­go­di. Šlag na tor­ti je kraj pred­sta­ve, gdje svi pre­ži­vje­li sta­nov­ni­ci se­la Ja­me­na, tog bu­du­ćeg di­strik­ta pod pro­tek­to­ra­tom UN, bu­du za­po­sle­ni u Glo­bal en­ter­tejn­men­tu, da glu­me maj­mu­ne, da glu­me ne­ke ja­men­ske lju­de, za ne­ke mi­zer­ne pla­te, no­se­ći pam­pers pe­le­ne, ra­de­ći po 18 sa­ti, kao što i ra­de rad­ni­ci u na­šim fa­vri­ka­ma. I to je upro­šće­na me­ta­fo­ra ono­ga što smo htje­li da ka­že­mo - ako ta­ko ri­gid­no do­ži­vlja­va­te fe­no­men na­ci­je si­gur­no će­te za­vr­ši­ti kao maj­mu­ni za ne­či­ji kor­po­ra­tiv­ni in­te­res, a mi svi to upra­vo i ži­vi­mo.
● Za­što on­da lju­di na ovim pro­sto­ri­ma upor­no za­tva­ra­ju oči pred tim neo­bo­ri­vim či­nje­ni­ca­ma da di­je­li­mo isti ge­net­ski kod, ali i su­štin­ski iste kul­tur­ne i so­cio-eko­nom­ske stru­ku­tu­re?
- Ta­ko je mno­go ulo­že­no pro­te­klih de­ce­ni­ja u po­pro­šća­va­nje na­ših na­ro­da. Na na­šim pro­sto­ri­ma go­to­vo da ne po­sto­ji ni­šta dru­go do estra­da. U Sr­bi­ji je do­mi­nant­na čud­na mje­ša­vi­na po­li­tič­ke i pra­ve estra­de, estrad­nih zvi­je­zda i zvi­je­zda ri­ja­li­ti­ja, ta­ko da go­to­vo ni­šta osim skan­da­la, estrad­nih vi­je­sti i na­ših lo­kal­nih po­li­ti­ča­ra u me­di­ji­ma go­to­vo i da ne­ma. U tom za­tvo­re­nom si­ste­mu ma­ni­pu­la­ci­je ne­ma mje­sta za kri­tič­ke to­no­ve, za ozbilj­no pro­mi­šlja­nje, ne­ma mje­sta za bi­lo šta što bi mo­glo da ka­že da je to ve­li­ka laž i ve­li­ka pre­va­ra.
●Ima li mje­sta za smi­jeh?
- Smi­je­ha ima, ali ne­ma sa­ti­re, a mi smo pro­ba­li da ovo bu­de jed­na ozbilj­na sa­ti­ra. Ima mje­sta za onaj naj­ba­nal­ni­ji smi­jeh, gdje se for­si­ra ta vr­sta po­zo­ri­šta ko­ja pred­sta­vlja be­za­zle­nu i jef­ti­nu za­ba­vu, ne­ki ske­če­vi iz brač­nog ži­vo­ta, be­smi­sle­ne te­me, ne­ki pre­ljub­ni­ci, vo­dvi­lji, a ni­ko ne di­ra ono što bi tre­ba­lo da se di­ra. Za­to ja stal­no go­vo­rim da je na­še po­zo­ri­šte ku­ka­vič­ko. I u sa­mom re­gi­o­nu po­sto­ji ja­ko ma­lo hra­brih lju­di ko­ji su svje­sni to­ga da po­zo­ri­šte mo­že da bu­de iz­u­zet­no moć­no ako že­li da upo­tri­je­bi svo­ju moć jav­ne ri­je­či ka­za­ne sa sce­ne. A to ni­je ma­lo. Re­ci­mo, ve­če­ras je ov­dje bi­lo 300 lju­di ko­ji­ma smo se obra­ti­li u že­lji da ka­že­mo ne­što va­žno, i ja vje­ru­jem da je to što mi ima­mo da ka­že­mo va­žno i da to mo­že da uti­če na lju­de u sa­li i na sve bu­du­će gle­da­o­ce na­ših pred­sta­va. No, ve­ći­na po­zo­ri­šnih lju­di je sprem­na za­rad to ma­lo pla­ta ko­je su mi­zer­ne, ra­di udob­no­sti i po­pu­lar­no­sti, da se od­rek­ne sop­stve­ne pa­me­ti i po­šte­nja, sta­vo­va, i to naš ži­vot či­ni ta­ko tu­žnim i kom­pr­o­mi­snim.
●Pristajete li Vi na kom­pro­mis?
- Mi­slim da po­zo­ri­šte mo­ra pod sva­ku ci­je­nu da ču­va ne­ke ap­so­lut­ne vri­jed­no­sti, jer kao i sva­ka dru­ga umjet­nost i po­zo­ri­šte po­či­va na poj­mo­vi­ma prav­da, čast, lju­bav, po­šte­nje. Sva­ka umjet­nost te poj­mo­ve glo­ri­fi­ku­je, sva­ka umjet­nost bi mo­ra­la da ba­ra­ta tim poj­mo­vi­ma u nji­ho­vom ap­so­lu­tu. A, sve na­še vla­sti zlo­u­po­tre­blja­va­ju i iz­vr­ga­va­ju ru­glu te poj­mo­ve. U ze­mlja­ma u ko­ji­ma ži­vi­mo sve la­ži su pre­tvo­re­ne u isti­ne, ne­po­šte­nje i kri­mi­nal ko­ji­ma sva­ko­dnev­no svje­do­či­mo su pre­tvo­re­ne u mo­ral i u isti­nu. U to ime ne tre­ba pri­sta­ti da na­lič­je na­ših ži­vo­ta po­sta­ne le­gi­tim­ni okvir na­ših ži­vo­ta.
●Zaš­to se da­nas isti­na, pa i u po­zo­ri­štu, do­ži­vlja­va kao pro­vo­ka­ci­ja?
- Za­to što na­šim ži­vo­ti­ma upra­vlja­ju lju­di vi­še ne­go fal­si­fi­ko­va­nih bi­o­gra­fi­ja, ne­ki rat­ni hu­ška­či iz `90.-ih su po­sta­li mi­ro­tvor­ci, ne­ki lo­po­vi i kri­mi­nal­ci su po­sta­li bi­zni­sme­ni ili taj­ku­ni, ali ni­su vi­še kri­mi­nal­ci. Za­to što je sve do te mje­e­re kri­vo­tvo­re­no, da ka­da iz­go­vo­ri­te ne­ke naj­nor­mal­ni­je stva­ri, ne­ke jed­no­stav­ne isti­ne to po­sta­ne ozbilj­na opo­zi­ci­o­na bor­ba i opo­zi­ci­o­no dje­lo­va­nje. Dr­ža­ve u ko­ji­ma je jed­no­stav­na isti­na opo­zi­ci­o­no dje­lo­va­nje mo­ra­ju ja­ko da se za­bri­nu jer to zna­či da je laž to­li­ko me­ta­sta­zi­ra­la da tu ne­ma mje­sta ni za zdrav ra­zum ni za isti­nu.
Ž. JA­NjU­ŠE­VIĆ


Večeras na programu MAKADO-a

Ma­ni­fe­sta­ci­ju ka­mer­nih dram­skih ostva­re­nja – MA­KA­DO otvo­ri­la je di­rek­tor­ka KIC-a Sne­ža­na Bur­zan, ko­ja je is­ta­kla da je cilj ma­ni­fe­sta­ci­je da pu­bli­ci pred­sta­vi naj­svje­ži­ja dram­ska ostva­re­nja iz ze­mlje i re­gi­o­na. „Po­zo­ri­šte i ople­me­nju­je i tje­ra na raz­mi­šlja­nja, pro­mje­ne, i do­no­si kva­li­tet vi­še u na­šim ži­vo­ti­ma, za­to sam si­gur­na da će i tre­ći MA­KA­DO bi­ti uspje­šni­ji od pret­hod­nih“, do­da­la je Bur­zan.
Se­lek­ci­ju pred­sta­va ura­dio je Edin Ja­ša­ro­vić, a pri­pre­mi­li ured­ni­ci u KIC-u, Zo­ran Šo­škić i Mi­o­drag Mi­ško Po­po­vić.
Ve­če­ras u 20 ča­so­va u ve­li­koj sa­li KIC-a bi­će iz­ve­den ko­mad „Go­spo­din Fo­ka” Kul­tur­nog cen­tra „Ni­ko­la Đur­ko­vić”. Fe­sti­val za­vr­ša­va u po­ne­dje­ljak iz­vo­đe­njem pred­sta­ve „Kri­vi­ca” Ko­la­šin­ske NVO „Ro­di­te­lji za uče­ni­ke”, u sa­li Do­dest.