Ti­vat­ski Cen­tar za kul­tu­ru u ga­le­ri­ji Ljet­nji­kov­ca Bu­ća pred­sta­vio je či­ta­o­ci­ma knji­gu „Oblo­ge od ma­sti­la” Bog­da­na Ste­va­no­vi­ća Blog­da­na. Pi­šu­ći o te­ma­ma ko­je su obi­lje­ži­le ži­vot mo­der­nog čo­vje­ka, Bog­dan Ste­va­no­vić u svo­jim blo­go­vi­ma i knji­ga­ma da­je od­go­vo­re na pi­ta­nja za ko­ji­ma sva­ko tra­ga, a isto­vre­me­no pod­sje­ća ka­ko je naj­va­žni­je da pa­žlji­vo bi­ra­mo po­zi­ci­ju iz ko­je će­mo po­sma­tra­ti svi­jet u na­ma i svi­jet oko nas. Sva­ka nje­go­va pri­ča in­tim­ni je raz­go­vor sa sa­mim so­bom. Iza­brav­ši ime Blog­dan, od de­cem­bra 2014. go­di­ne pi­še isto­i­me­ni blog ko­ji je za dvi­je go­di­ne oku­pio vi­še od 100.000 pra­ti­la­ca. Pri­če sa blo­ga pre­no­si­li su vo­de­ći on­lajn i štam­pa­ni me­di­ji u ze­mlji i re­gi­o­nu.
- Ne­za­vi­sno od to­ga ko­li­ko ima­mo go­di­na po­sto­je stva­ri u ži­vo­tu ko­je vo­li­mo da ra­di­mo, ka­da se osje­ća­mo do­bro dok ih ra­di­mo, ka­da smo ih za­po­sta­vi­li zbog rit­ma ko­ji nam ka­pi­ta­li­zam na­me­će. Moj sa­vjet bio bi da ono što mno­go vo­li­mo da ra­di­mo da za to na­đe­mo i vri­je­me. Da ono što nas či­ni sreć­ni­ma dok to ra­di­mo da za to na­đe­mo vri­je­me. Ja ni­je­sam odva­jao vri­je­me za pi­sa­nje da bih pi­sao, da bih jed­nog da­na imao knji­gu i da bih jed­nog da­na oku­pio ovo­li­ko lju­di sa ko­ji­ma mo­gu da raz­go­va­ram. Ja sam pi­sao da bih u tom tre­nut­ku bio sre­ćan i jer me či­ni­lo sreć­nim. Da ne gu­bi­mo tu nit ko­ja nas vo­di kroz ži­vot a je­di­na ima smi­sao, a to je da či­ni­mo sve za ra­dost. Ka­da či­ni­mo sve za sop­stve­nu, či­ni­mo i za ra­dost dru­gih. Pre­po­ru­čio bih da se ni­ko ne hva­ta pi­sa­nja uko­li­ko mu cilj ni­je uži­va­nje dok to ra­di - po­ru­čio je Ste­va­no­vić svo­jim fa­no­vi­ma u Tiv­tu. Pu­bli­ci u Ljet­nji­kov­cu Bu­ća pro­či­tao je svo­je dvi­je pri­če „Iz­bru­še­ne oči” i „Ana­to­mi­ja oži­lja­ka”.
- Vo­lim po­ne­kad da po­pi­jem ne­ku du­nje­va­ču, ali po­što ži­vim u ino­stran­stvu ne­ma je mno­go pa je po­ne­kad za­mi­je­nim vot­kom. Ve­ći­na ove knji­ge je na­sta­ja­la u ap­so­lut­no tre­zve­nom sta­nju ali ova pri­ča „Iz­bru­še­ne oči” na­sta­la je u pri­pi­tom sta­nju. Ka­da sam po­sli­je po­sla, po­što ra­dim no­ću, po­šao u kre­vet. Sta­nje je to­li­ko bi­lo pri­pi­to da su in­te­r­punk­cij­ski zna­ci bi­li do­ve­de­ni u pi­ta­nje, pa je ured­ni­ca mo­je knji­ge ima­la do­sta po­sla. Ovaj tekst je na pri­mjer na­stao dva da­na pri­je ne­go što je knji­ga kre­nu­la u štam­pu. Sve je bi­lo sre­đe­no da knji­ga poč­ne da po­sto­ji i on­da mi je ured­ni­ca po­sla­la po­ru­ku „mo­lim te da onaj sta­tus ko­ji se si­noć ob­ja­vio na Fej­sbu­ku da ide u knji­gu“. Ov­dje je sad sre­đe­na, uteg­nu­ta, li­je­pa pri­ča ko­ja bi mo­gla da bu­de i po­ru­ka za za­vr­še­tak na­šeg dru­že­nja. Dok sam bio u Ba­nja­lu­ci osta­vio sam dvi­je knji­ge na po­klon gle­da­o­ci­ma jed­nog pro­gra­ma. On­da su or­ga­ni­zo­va­li na­grad­nu igru u ko­joj će bi­ti na­gra­đe­no dvo­je či­ta­la­ca na Fej­sbu­ku a po­treb­no je da osta­vlja­ju ime­na tek­sto­va sa blo­ga ko­ji su im se naj­vi­še do­pa­li. Ko­li­ko vi­dim pred­nja­či u ko­men­ta­ri­ma tekst ko­ji se zo­ve „Ana­to­mi­ja oži­lja­ka”, re­kao je na pro­mo­ci­ji svo­je knji­ge u Tiv­tu Bog­dan Ste­va­no­vić Blog­dan.
Ž.K.