Hu­mo­ri­stič­ko-sa­ti­rič­ni list „Ka­ram­pa­na” ko­ji u sklo­pu tra­di­ci­o­nal­nog Ko­tor­skog kar­ne­va­la iz­la­zi od 1926. go­di­ne, usko­ro će svo­jim lju­bi­te­lji­ma i po­što­va­o­ci­ma bi­ti do­stu­pan u on­lajn iz­da­nju. U sklo­pu pro­jek­ta di­gi­ta­li­za­ci­je Za­vi­čaj­ne zbir­ke, po­sle­ni­ce ko­tor­ske Grad­ske bi­bli­o­te­ke ra­de na kom­ple­ti­ra­nju zbir­ke i ske­ni­ra­nju svih iz­da­nja.
– List „Ka­ram­pa­na” bi­će pr­vi di­gi­ta­li­zo­van i on­lajn do­stu­pan za­in­te­re­so­va­ni­ma. Sa­da smo u fa­zi pri­ku­plja­nja ne­do­sta­ju­ćih bro­je­va. Za­hva­lju­je­mo gra­đa­ni­ma ko­ji su nam ustu­pi­li svo­je pri­mjer­ke za di­gi­ta­li­za­ci­ju. Na ovaj na­čin će­mo sma­nji­ti upo­tre­bu ori­gi­na­la, što auto­mat­ski zna­či i za­šti­tu vri­jed­nih sta­rih pri­mje­ra­ka. S ob­zi­rom da nam ne­do­sta­ju ne­ki bro­je­vi, na­mje­ra nam je da po­sje­ti­mo Na­ci­o­nal­nu bi­bli­o­te­ku „Đur­đe Cr­no­je­vić” na Ce­ti­nju, i ta­mo po­tra­ži­ti ne­do­sta­ju­će bro­je­ve, ka­že Ma­ri­ja Star­če­vić, ru­ko­vo­di­lac Grad­ske bi­bli­o­te­ke i či­ta­o­ni­ce u Ko­to­ru. Ot­kri­la nam je da po­red naj­sta­ri­jeg bro­ja iz 1926. go­di­ne, ima­ju bro­je­ve iz 1934, 1936, 1938, 1940. i 1941. go­di­ne, ali da im ne­do­sta­ju osta­li pred­rat­ni bro­je­vi, za­tim ima­ju „Ka­ram­pa­nu” iz 1960. go­di­ne, ali ta­ko­đe ne­do­sta­ju ne­ki bro­je­vi iz dru­ge po­lo­vi­ne 20. vi­je­ka. Iako zbir­ku „Ka­ram­pa­ne” po­sje­du­je i Isto­rij­ski ar­hiv u Ko­to­ru, go­to­vu uko­ri­če­nu ko­lek­ci­ju Bi­bli­o­te­ci je po­su­di­la Ra­fa­e­la Pi­na La­za­re­vić, tu­ri­stič­ka po­sle­ni­ca u pen­zi­ji, du­go­go­di­šnja ko­tor­ska fe­šta­đun­ka i za­lju­blje­ni­ca u kar­ne­val­sku tra­di­ci­ju.
– Li­sto­ve „Ka­ram­pa­ne” sam na­šla ba­če­ne u pro­sto­ri­ja­ma ne­ka­da­šnjeg SIZ-a za tu­ri­zam, sa­ku­pi­la sam ih, sa­ču­va­la i uko­ri­či­la. Ra­du­je me što će bi­bli­o­te­kar­ke iz Ko­to­ra da sa­ču­va­ju ori­gi­na­le iz­ra­dom fo­to­ko­pi­ja i nji­ho­vom di­gi­tal­nom pre­zen­ta­ci­jom, ka­za­la nam je La­za­re­vić.
List „Ka­ram­pa­na- ogle­da­lo na­ra­vi bo­ke­ški­jeh” osno­van je 3. fe­bru­a­ra 1926. go­di­ne, ka­da je iza­šao i pr­vi broj. Usljed če­stih za­bra­na, ra­to­va i cen­zu­re, u pro­te­klih 90 go­di­na iza­šlo je ne­kih 60 bro­je­va, pri­ča Jo­vi­ca Mar­ti­no­vić, glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik. Iz­la­zio je i iz­la­zi jed­nom go­di­šnje, u vri­je­me kar­ne­va­la, „ka­da se je­di­no smje­lo ma­lo slo­bod­ni­je oši­nu­ti po jav­nim i pri­vat­nim ma­na­ma i opa­či­na­ma”.
- „Ka­ram­pa­na” je kao go­le­mi sun­đer upi­ja­la sve te pri­či­ce, ća­ku­le, ogo­va­ra­nja, šker­ce i kol­pe i za­tim ih iz­no­si­la u jav­nost, bi­la za­je­dlji­va, oštra, pre­kor­na, sje­kla sve re­dom – od mi­ni­stra do zad­njeg ško­va­ci­na (či­sta­ča). A ta­da se znao uči­njet pra­vi bu­li­kan od smi­je­ha, gra­je, be­šti­mi­ja, su­za i škri­pe zu­bi­ma, zna­le su pa­da­ti tu­žbe i ko­tra­tu­žbe, glav­ni ured­nik je po­ne­kad znao za­gla­vi­ti u „ka­ra­klak” (za­tvor), ali je ve­ći­na oši­nu­tih pri­ma­la sve to mir­no, jer ko ni­je ušao u „Ka­ram­pa­nu” – ni­je ni za ži­vot u Ko­to­ru, ob­ja­snio je Mar­ti­no­vić. Ka­da je po­čeo Dru­gi svjet­ski rat, na­sta­vlja Mar­ti­no­vić, pre­sta­li su ve­se­li i lu­di­ja­ški kar­ne­val­ski da­ni, „ali je iskra vr­ca­vog i ne­sa­lo­mlji­vog du­ha pre­ži­vje­la”. Na­vo­di da je sa­ču­van pri­mje­rak „rat­nog” iz­da­nja „Ka­ram­pa­ne”, ku­ca­nog na pi­sa­ćoj ma­ši­ni na Tri­pun­dan 1944. go­di­ne, a ci­je­na joj je bi­la „po­la zr­na fa­žo­le” (pa­su­lja), re­kao je Mar­ti­no­vić, u či­joj re­dak­ci­ji je pri­je par da­na iza­šao i naj­no­vi­ji broj „Ka­ram­pa­ne”.
M.D.Po­po­vić


Hu­mor na la­ti­ni­ci i ći­ri­li­ci

– Pi­sa­na po­seb­nim lo­kal­nim di­ja­lek­tom, go­to­vo uvi­jek štam­pa­na na dva pi­sma - la­ti­ni­ci i ći­ri­li­ci, kr­ca­ta je spe­ci­fič­nim hu­mo­rom sat­ka­nim od du­ho­vi­tih obr­ta ri­je­či, ko­mič­nih si­tu­a­ci­ja, iš­ča­še­ne at­mos­fe­re. Te­ško je po­ne­kad ra­zu­mje­ti ne­ki geg ili ša­lu, jer je glav­na lič­nost da­ta u ši­fri – sto­ga, da bi se ra­zu­mje­lo, po­treb­no je pri­je sve­ga shva­ta­ti ove lju­de, ži­vje­ti s nji­ma, po­zna­va­ti ih do dna du­še, poj­mi­ti nji­hov na­čin za­ba­ve i ša­le, is­ta­kao je mr. sci. Jo­van J. Mar­ti­no­vić.