U pod­go­rič­kom par­la­men­tu po­kre­nu­ta je ini­ci­ja­ti­va da se uli­ca­ma ko­je no­se na­zi­ve Ka­ra­đor­đa, ca­ra La­za­ra i još ne­kih is­tak­nu­tih ime­na srp­ske isto­ri­je pro­mi­je­ne na­zi­vi u uli­ce Kr­sta Zr­no­va, 21. ma­ja, Da­na ne­za­vi­sno­sti i slič­nih da­tu­ma iz no­vi­je isto­ri­je Cr­ne Go­re. U obra­zlo­že­nju ini­ci­ja­to­ra na­vo­di se da ime­na uli­ca tre­ba pro­mi­je­ni­ti jer po­sto­je­ći na­zi­vi uli­ca pod­sje­ća­ju na dio isto­ri­je ko­ji što pri­je tre­ba za­bo­ra­vi­ti. A šta to tre­ba za­bo­ra­vi­ti? Tre­ba za­bo­ra­vi­ti na to da u Cr­noj Go­ri, po­red osta­lih, ži­vi i srp­ski na­rod, da srp­skom na­ro­du tre­ba iz­bri­sa­ti sje­ća­nja na ne­ma­njić­ku Sr­bi­ju, na Ko­sov­ski boj i ko­sov­ski mit, za­bo­ra­vi­ti na Ka­ra­đor­đa i srp­sku re­vo­lu­ci­ju, na lič­no­sti ko­je su po­sta­le isto­rij­ska ime­na kroz ot­por i bor­bu pro­tiv vi­še­vje­kov­nog rop­stva pod oto­man­skom im­pe­ri­jom. Tre­ba za­bo­ra­vi­ti da Cr­no­gor­ci i Sr­bi ko­ji ži­ve u Cr­noj Go­ri di­je­le iste isto­rij­ske vri­jed­no­sti, da su je­dan na­rod i jed­na krv ko­ja po­ti­če od iste maj­ke, a da se raz­li­ku­ju sa­mo u to­me što se da­nas na­ci­o­nal­no raz­li­či­to iz­ja­šnja­va­ju. Zar ta­ko, bra­ćo Cr­no­gor­ci? Uki­da­te nam je­zik i Vu­ko­vo pi­smo, pri­ti­ska­te cr­kvu, bri­še­te i pi­še­te po udž­be­ni­ci­ma isto­ri­je... Sr­be oda­vo ne vi­đa­mo na kao di­rek­to­re ško­la i bol­ni­ca, na funk­ci­ja­ma pred­sjed­ni­ka su­do­va, ne vi­đa­mo ih u re­do­vi­ma po­li­ci­je, itd.
U ško­li i na fa­kul­te­ti­ma uči­li smo da se isto­ri­ja za­sni­va na či­nje­ni­ca­ma ko­je se ne mo­gu is­kri­vi­ti, da se ne mo­gu bri­sa­ti i pi­sa­ti. Ni­je­smo na­u­či­li da je isto­ri­ja ra­nji­va na­u­ka, da isto­ri­ju na­pa­da bo­lest ko­ja se na­zi­va ide­o­lo­gi­ja, ko­ja joj mo­že pro­mi­je­ni­ti po­no­sno isto­rij­sko li­ce, da je mo­že uči­ni­ti po­da­ni­kom i moć­nim oruž­jem u ru­ka­ma nje­nih ne­pri­ja­te­lja, da je ta bo­lest mo­že ubi­ti. Ta­ko se isto­ri­ja kao oruž­je u ru­ka­ma onih ko­ji su se njo­me slu­ži­li bra­ne­ći je pre­o­bra­ža­va u moć­no oruž­je pro­tiv njih i pro­tiv sa­me se­be.
Ini­ci­ja­to­ri pre­kr­šta­va­nja pod­go­rič­kih uli­ca i oni ko­ji će naj­vje­ro­vat­ni­je ovu ini­ci­ja­ti­vu pre­tvo­ri­ti u re­al­nost isti su ti uzur­pa­to­ri isto­ri­je. Ako ci­lja­ju na de­ve­de­se­te go­di­ne, mi­sle­ći na onaj dio isto­ri­je ko­ji što pri­je tre­ba za­bo­ra­vi­ti, za­bo­ra­vlja­ju da isto­ri­ja Cr­ne Go­re ne po­či­nje ni od njih ni od de­ve­de­se­tih, za­bo­ra­vlja­ju da su mno­gi iz nji­ho­vih re­do­va, iz re­do­va ta­da­šnjih i da­na­šnjih vla­da­ju­ćih kru­go­va i opo­zi­ci­je, bi­li kre­a­to­ri po­li­ti­ke de­ve­de­se­tih go­di­na. Za­bo­ra­vlja­ju da se de­ve­de­se­tih ras­pa­da­la Ju­go­sla­vi­ja i da smo svi mi po­ku­ša­li da spri­je­či­mo njen ras­pad. Po­ku­ša­li smo ta­ko što smo bi­li uče­sni­ci ra­ta, ra­ta ko­ji je vo­đen ona­ko ka­ko ga ni­je tre­ba­lo vo­di­ti. Ka­ko ga je tre­ba­lo vo­di­ti mo­žda ni da­nas ne bi­smo zna­li, iako zna­mo da je po­sli­je bit­ke la­ko bi­ti ge­ne­ral. Ne­ko je bio ja­či, a ne­ko sla­bi­ji, ne­ko je iz­vu­kao de­blji kraj, a ne­ko ta­nji. Hu­ma­nost i obi­ča­ji ra­ta ga­že­ni su kao i u sva­kom ra­tu. On­da se po­ja­vi­la tre­ća stra­na – naj­ja­ča. Pod nje­nom či­zmom ja­či po­sta­do­še sla­bi­ji, a pod nje­nom di­ri­gent­skom pa­li­com po­če­še or­ke­stri­ra­ti oni sla­bi­ji ko­ji sa­da po­sta­do­še ja­či. Sa­da svi slu­ša­mo svir­ku ko­ju nam oni svi­ra­ju, tra­že­ći od nas da igra­mo uz tu mu­zi­ku.
E pa, go­spo­do, sta­re vri­jed­no­sti smo za­jed­no di­je­li­li jer smo svi bi­li jed­no. Da­na­šnji ide­a­li su nam su­prot­ni kao su­prot­ni po­lo­vi, pa nji­ho­ve vri­jed­no­sti ne mo­že­mo po­di­je­li­ti.
Ve­se­lin Mr­dak