-Ži­ve­ći, mi stal­no bi­ra­mo... ili nam se mo­žda sa­mo či­ni da je ta­ko... Po­tur­če­njak Stan­ko, sin Ivan-be­ga Cr­no­je­vi­ća, bi­rao je: „Ja se htje­doh ne­bu pri­pet pa grom sre­toh u vi­si­ne, vi­še vo­lim i ova­ko ne­go pu­zit u ni­zi­ne“ (iz „Bal­kan­ske ca­ri­ce“).
Od Stan­ka Cr­no­je­vi­ća – Sken­der­be­ga do Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, „Kra­lja iz Ras­to­ka“ (NA­TO-be­ga), pro­te­klo je pet vje­ko­va.
I Mi­lo je mi­slio da se „k ne­bu pe­nje“ ka­da je kao pred­sjed­nik Cr­ne Go­re 1999. go­di­ne de­zer­ti­rao iz Vr­hov­nog sa­vje­ta od­bra­ne SRJ i pre­šao u ta­bor NA­TO-a iako se bio za­kleo da će svo­ju ze­mlju bra­ni­ti od NA­TO-a svim sred­stvi­ma! Ot­ka­da je Mi­lo 1997. go­di­ne na sum­nji­vim pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma pre­o­teo vlast od pred­sjed­ni­ka Mo­mi­ra Bu­la­to­vi­ća, evo već pu­nih 19 go­di­na odr­ža­va se kao sed­mo­stru­ki pre­mi­jer po for­mu­li „je­dan za­po­sle­ni – če­ti­ri gla­sa“,što je ovje­ko­vje­či­la afe­ra „Sni­mak“. Za svo­je kon­ku­ren­te, ka­ko Mi­lo na­zi­va opo­zi­ci­o­na­re u par­la­men­tu, bi­rao je raz­ne na­zi­ve: „neo­stva­re­ni“, „ša­ka­li“, „de­ra­ti­zo­va­ni“, „bi­tan­ge“, „kre­te­ni“, a nu­dio im se „u pri­rod­noj ve­li­či­ni“. Uvje­ra­vao je svo­je kon­ku­ren­te da „ni za sto go­di­na ne­će zna­ti gdje su pa­re“. Na­rav­no, ni­je se da­lo če­ka­ti sto go­di­na pa da Mi­lo pod­ne­se ra­ču­ne svo­jim kon­ku­ren­ti­ma. Ka­da je opo­zi­ci­o­ni De­mo­krat­ski front u je­sen 2015. go­di­ne po­kre­nuo ve­li­ke pro­te­ste ši­rom Cr­ne Go­re, zah­ti­je­va­ju­ći da pre­mi­jer Mi­lo pod­ne­se ostav­ku, Mi­lo se „na­šao na ko­lje­ni­ma“, ka­ko su ta­da ocje­nji­va­li or­ga­ni­za­to­ri pro­te­sta. Me­đu­tim, tek ka­da ga je na­pu­stio nje­gov 18 go­di­na vjer­ni ko­a­li­ci­o­ni kom­pa­njon SDP, na če­lu sa Ran­kom Kri­vo­ka­pi­ćem, ko­ji je op­tu­žio pre­mi­je­ra Mi­la za „po­ha­ru Cr­ne Go­re“, a pre­mi­je­rov po­li­tič­ki sa­vjet­nik Sve­to­zar Ma­ro­vić pred dr­žav­nim tu­ži­o­cem pro­gla­sio se­be vo­đom kri­mi­nal­ne gru­pe ko­ja bro­ji 80 čla­no­va, što od­go­va­ra bro­ju po­lo­vi­ne čla­no­va glav­nog od­bo­ra Mi­lo­vog vla­da­ju­ćeg DPS-a, tek ta­da je Mi­lo vi­dio što ga je vi­dje­lo. Ali, umje­sto da pod­ne­se ostav­ku, što mu je i sa­vje­to­va­no (pa i da po­đe pu­te­vi­ma Je­vre­ma Br­ko­vi­ća), pre­mi­jer Mi­lo je za­tra­žio po­moć od onih ko­ji­ma se u Skup­šti­ni obra­ćao ri­je­či­ma „do­đi ova­mo, bi­tan­go“! I gle ču­da, „bi­tan­ge“ su mu do­šle i spa­si­le ga od pa­da. Bi­la je to „opo­zi­ci­o­na“ Po­zi­tiv­na Cr­na Go­ra (u kam uda­ri­lo), ko­ju pred­vo­de Dar­ko Pa­jo­vić i Azra Ja­sa­vić. Ta­ko kad „ne po­ma­že vo­da, maj­ko, sa ko­ri­ta Iva­no­va“, pre­mi­jer Mi­lo se po­ji vo­dom sa iz­vo­ra Ali-pa­še Gu­sinj­sko­ga. Što ne mo­ga Ali-pa­ša, po­ku­ša­va Azra sna­ša. Sa­da je Azra pre­mi­je­rov „ka­iš oko pa­sa“, a Dar­ko je pre­mi­je­rov dr­ži-`ud.
U oče­ki­va­nju ok­to­bar­skih par­la­men­tar­nih iz­bo­ra, pre­mi­jer pred svo­jim po­da­ni­ci­ma pje­ni: „Na­ša kon­ku­ren­ci­ja sa raz­lo­gom i bez raz­lo­ga ostr­vi­la se na nas“... „Pred­sto­je­ći iz­bo­ri bi­će te­ži od svih do­sa­da­šnjih.” Ne pla­ši se pre­mi­jer onih ko­je mi­ris str­vi­ne ma­mi, ne­go onih ko­ji se mi­ri­sa str­vi­ne gro­ze i ho­će da str­vi­nu za­ko­pa­ju du­bo­ko pod ze­mlju, baš kao one kra­ve obo­lje­le od kvr­ga­ve ko­že. Pre­mi­jer vi­še ne ra­ču­na ko­li­ko mu gla­so­va do­no­si je­dan za­po­sle­ni, ne­go ra­ču­na ko­li­ko mu je hi­lja­da gla­so­va od­ni­je­lo onih 87 iz or­ga­ni­zo­va­ne kri­mi­nal­ne gru­pe ko­joj je on ku­mo­vao. No, ni u ta­kvoj po­zi­ci­ji pre­mi­jer Mi­lo se ne pre­da­je! Sam pro­tiv svih (do­bar ju­nak da je čo­vjek ta­kvi) pri­je­ti: Ne dam Cr­nu Go­ru (či­taj: Ne dam vlast) „ni po ko­ju ci­je­nu“. Ko­ju li to Cr­nu Go­ru bra­ni cr­ni Mi­lo? Onu Cr­nu Go­ru ko­ja se bra­ni­la na Kru­si­ma i na Vuč­jem do­lu, na Fun­di­ni i na Moj­kov­cu, bra­ne sled­be­ni­ci Sve­to­ga Pe­tra i Nje­go­ša, Mar­ka Mi­lja­no­va i ser­da­ra Jan­ka, a ne Mi­lo, ko­ji je uči­nio da Cr­na Go­ra bu­de me­ta­fo­ra za Nje­go­še­vu pje­smu „Orao i svi­nja“. Cr­na Go­ra ko­ju Mi­lo bra­ni, to je le­lej­ska Cr­na Go­ra uni­šte­nih fa­bri­ka i pred­u­ze­ća, na­pu­šte­nih se­la i pu­stih pa­šnja­ka. To je le­lej­ska go­ra sva­ko­dnev­nih štraj­ko­va, de­se­ti­na hi­lja­da obes­pra­vlje­nih rad­ni­ka, po­ni­že­nih že­na, maj­ki, ko­je da­no­noć­no mo­le is­pod pro­zo­ra Mi­lo­ve vla­de da im se on obra­ti, a on ih ne pri­mje­ću­je. To je le­lej­ska go­ra dro­gi­ra­nih me­đu­sob­no za­ra­će­nih kla­no­va, or­ga­ni­zo­va­nih kri­mi­nal­nih gru­pa u kri­lu re­ži­ma. To je ze­mlja po­mr­či­ne i ne­ra­svi­je­tlje­nih ubi­sta­va, po če­mu je pr­va u Evro­pi. Mi­lo­va Cr­na Go­ra je le­lej­ska go­ra i za­to što je to dr­ža­va ko­ja je iz­gu­bi­la ve­ćin­sku dr­ža­vo­tvor­nu na­ci­ju, u ko­joj se pra­vo­slav­ni pr­vi put u nje­noj isto­ri­ji di­je­le na Sr­be i Cr­no­gor­ce, mu­ha­me­dan­ci na mu­sli­ma­ne i Bo­šnja­ke, Al­ban­ci na La­ti­ne i Tur­ke. Za ta­kvu Mi­lo­vu Cr­nu Go­ru spa­sa ne­ma. Svi do­sa­da­šnji iz­bor­ni da­ni u Cr­noj Go­ri to­nu­li su u bes­kraj­nu po­sti­zbor­nu mrač­nu noć. Či­ni se da pred­iz­bor­je ove 2016. go­di­ne ima bo­ju pra­sko­zor­ja.
Mi­li­sav Po­po­vić,
Pod­go­ri­ca