Ka­ko dru­ga­či­je na­zva­ti dio na­še vla­sti ko­ja je u stal­nom i du­bo­kom su­ko­bu sa opo­zi­ci­jom, ko­ji kao ta­kav is­ku­sno i vi­še ne­go kom­pe­tent­no kre­i­ra i nje­go­vu eg­zi­sten­ci­ju pot­hra­nju­je i odr­ža­va – kroz uvi­jek na­no­vo is­ka­za­ne ob­li­ke – evo već vi­še od če­tvrt vi­je­ka. S vre­me­na na vri­je­me, taj su­kob kul­mi­ni­ra – kao što je to slu­čaj i sa sa­da­šnjom par­la­men­tar­nom kri­zom – do pi­ta­nja ži­vo­ta ili smr­ti, iz ko­jeg se na­ša osi­o­na vlast, ko­ri­ste­ći se objek­tiv­nim pred­no­sti­ma kon­tro­le us­po­sta­vlje­nog prav­no-po­li­tič­kog si­ste­ma i ope­ra­tiv­no-ma­ni­pu­la­tiv­nim po­zna­va­njem nje­go­vih, a i isti­na za vo­lju, i opo­zi­ci­o­nih sla­bo­sti, uvi­jek is­ko­be­lja, po­bje­đu­ju­ći za­ko­ne pri­ro­de, ma­te­ma­tič­ke i sta­ti­stič­ke za­ko­no­mjer­no­sti.
Iz okol­no­sti u ko­joj opo­zi­ci­ja boj­ko­tu­je par­la­ment, osi­o­no po­zi­ci­o­ni­ra­na vlast – što je uosta­lom ima­nent­no nje­noj ma­ni­pu­la­tiv­noj pri­ro­di – ne tra­ži pra­ve uzro­ke ta­kvom sta­nju ni na svo­joj ni na dru­goj stra­ni, ne­go se pin­kov­sko-pro­pa­gan­di­stič­ki ob­ru­ša­va na opo­zi­ci­o­ne su­bjek­te, sa ocje­nom da se ista, to­boš, neo­d­go­vor­no po­na­ša pre­ma Skup­šti­ni kao svom, ka­ko to oni is­ti­ču, po­slo­dav­cu. Me­đu­tim, či­ni se da se tu ipak ra­di o su­štin­skoj lo­gič­koj gre­šci, ko­ja ne bi tre­ba­la da bu­de ne­za­pa­že­na pro­sječ­nom zdra­vo ra­zum­skom i za ovo pi­ta­nje mi­ni­mal­no za­in­te­re­so­va­nom cr­no­gor­skom gra­đa­ni­nu. Osim ako vlast ne ra­ču­na na već po­slo­vič­nu gra­đan­sku apa­ti­ju i ne­za­in­te­re­so­va­nost gra­đa­na, što im uisti­nu i je­di­no mo­že bi­ti od ko­ri­sti za jav­no pro­mak­nu­će ova­kvog be­slo­ve­sno pla­si­ra­nog prav­no-po­li­tič­kog is­ka­za.
Iako je na­še dru­štvo fak­tič­ki po­sta­lo sa­mo pro­stor, a dr­ža­va sa­mo prav­ni okvir za ma­ne­vri­sa­nje bez­oč­no pri­va­ti­stič­ko-ka­pi­ta­li­stič­kih osmi­šlje­nih eks­pe­ri­me­na­ta, ipak se još uvi­jek mo­gu iz­ve­sti i ne­ki ne­spor­ni prav­no-for­mal­ni za­ključ­ci, pa i onaj da po­sla­ni­ci­ma Skup­šti­na ipak ni­je po­slo­da­vac, u kla­sič­nom smi­slu, od­re­đe­nju i du­hu Usta­va, a ka­mo­li Za­ko­na o ra­du či­je od­red­be bi vlast naj­ra­đe pri­mi­je­ni­la u ovom slu­ča­ju. Po­sla­nič­ke po­zi­ci­je bi tre­ba­le da bu­du iz­raz vo­lje „ci­je­la“ na­ro­da, jer su ih gra­đa­ni kao nji­ho­vi bi­ra­či ovla­sti­li da ih za­stu­pa­ju svu­da i na sva­kom mje­stu, či­nje­njem ili ne­či­nje­njem, ak­tiv­nim ili pa­siv­nim ot­po­rom, le­gi­tim­nim uče­šćem ili ne­u­če­šćem u ne­če­mu što se zo­ve Skup­šti­na kao za­ko­no­dav­ni dio ukup­ne vla­sti. Sa tog sta­no­vi­šta, stvar­no se po­sta­vlja pi­ta­nje gdje će opo­zi­ci­o­ni na­rod bi­ti bo­lje za­stu­pljen – u par­la­men­tu ili van nje­ga – na uli­ci, na pro­te­sti­ma ili boj­ko­to­va­njem ne­kih pro­jek­to­va­nih rad­nji i slič­no?!
U Skup­šti­ni, a to smo vi­dje­li to­kom pro­te­klih de­ce­ni­ja, opo­zi­ci­ja ne mo­že da do­ka­že ni do­ka­za­no, ni­ti da obez­bi­je­di pri­hva­ta­nje pred­lo­ga ko­ji su oči­gled­no pri­hva­tlji­vi za či­ta­vo dru­štvo. Sve se, po pra­vi­lu, za­vr­ša­va­lo pre­gla­sa­va­njem sa­mo da ne bu­de ona­ko ka­ko je to že­lje­la opo­zi­ci­ja. I ka­da se po ne­što i pri­hva­ti, u prak­si sli­je­di de­struk­ci­ja od stra­ne vla­da­ju­ćih (npr. za­kon ko­ji re­gu­li­še na­kna­de maj­ka­ma ko­je su ro­di­le tro­je ili vi­še dje­ce).
Ova­kvih i dru­gih pri­mje­ra de­struk­ci­je i iz­vi­to­pe­ra­va­nja sve­ga što ho­će opo­zi­ci­ja, do­vo­di do oprav­da­nog re­vol­ta, pa i po­na­ša­nja pre­ma ne­gi­ra­nju, za­ne­ma­ri­va­nju i zlo­u­po­tre­ba­ma pra­va opo­zi­ci­je. To do­vo­di i do po­na­ša­nja ko­ja pre­va­zi­la­ze stan­dar­de gra­đan­skog, ali i naj­ni­že ni­voe i ma­lo­gra­đan­skog po­na­ša­nja.
Vla­da­ju­ći dio po­sla­ni­ka upi­re svu svo­ju ener­gi­ju i par­tij­ski di­ri­go­va­nu sna­gu da pri­si­li opo­zi­ci­ju da se vra­ti u par­la­ment. U toj na­ka­ni vla­sto­dr­šci – sli­je­de­ći do­bru cr­no­gor­sku tra­di­ci­ju „su­đe­nja pod bri­jest“ – pri­je­ti oštrim mje­ra­ma ko­je ho­će da obez­bi­je­di i kre­i­ra­njem no­vog mo­ral­nog ko­dek­sa. Ov­dje je pro­blem što po­zi­ci­ja gu­bi iz vi­da da se u ovom slu­ča­ju ra­di o mo­ra­lu i mo­ral­nom do­ku­men­tu, ko­ji ima smi­sla ako pod­jed­na­ko od­ra­ža­va mo­ral svih po­sla­nič­kih gru­pa­ci­ja. U pro­tiv­nom to će bi­ti do­ku­me­nat za­sno­van na mo­ra­lu vla­da­ju­će hun­te ko­ji i ne mo­že bi­ti pri­mje­nji­van osim kao pri­si­la i svo­je­vr­sna po­li­tič­ka tor­tu­ra. Ti­me ne­ma rje­še­nja sa­da­šnjem sta­nju, već se sa­mo pro­du­blju­ju po­dje­le i uda­ra­ju osno­ve za još ve­će an­ta­go­ni­zme i su­štin­ski po­li­tič­ke po­dje­le i su­prot­sta­vlja­nja.
Si­li­na na­še ak­tu­el­ne vla­sti ogle­da se i u to­me što je bez iz­ve­de­nih do­ka­za pro­gla­si­la po­sto­ja­nje tzv. „dr­žav­nog uda­ra“, ko­ji ni­je iz­ve­den ni u po­ku­ša­ju, a pre­ko za­pad­nih lo­bi­ja obez­bi­je­di­la je da na­tov­ski ori­jen­ti­sa­ni su­bje­ka­ti sa­op­šta­va­ju ka­ko je sve to bez­u­spje­šni atak pro­ru­skih i ru­skih age­na­ta ko­ji su na­i­šli na – ka­ko to biv­ši pre­mi­jer u svo­jim za­vi­čaj­nim Ras­to­ci­ma iz­u­sti – „iz­daj­nič­ku“ po­dr­šku vr­ha di­je­la „an­ti­cr­no­gor­ske“ opo­zi­ci­je. Ako je to ta­ko, če­mu on­da sud­ski po­stup­ci ko­ji tek po­či­nju, če­mu sum­nji­če­nje ako se bez ika­kve sum­nje već ozna­ča­va­ju kriv­ci i nji­ho­vi or­ga­ni­za­to­ri, i go­spo­da­re­vom pro­kla­ma­ci­jom pro­gla­ša­va­ju iz­daj­ni­ci. Mno­go je to i od za­pad­nih de­mo­kra­ta i od vla­sto­dr­ža­ca i nji­ho­vog par­tij­skog vo­đe, jer su svi oni iz­da­li osnov­ne po­stu­la­te i za­pad­ne de­mo­kra­ti­je i fi­lo­zo­fi­je, osta­li su sa­mo nji­ho­vi bez­i­dej­ni opilj­ci ko­ji će im i bi­ti i put i osno­va nji­ho­ve sve­u­kup­ne pro­pa­sti.
Bi­lo ka­ko bi­lo, tre­ba zna­ti da se sa­da­šnja vlast pre­tje­ra­no osi­o­no čak i si­le­džij­ski po­na­ša.
Vla­di­slav Vu­ko­vić