Ko­li­ko smo ori­gi­nal­ni, bun­tov­ni, kre­a­tiv­ni, u kraj­njem pi­sme­ni mo­žda naj­bo­lje svje­do­če zi­do­vi zgra­da, ste­pe­ni­šta, mo­sto­va na ko­ji­ma pi­še ko stig­ne i kad stig­ne. Sa ma­nje ili vi­še sen­zi­bi­li­te­ta auto­ri gra­fi­ti ša­lju po­ru­ku, pri­ča­ju o raz­li­či­tim do­ga­đa­ji­ma, pre­no­se i do­bra i lo­ša osje­ća­nja, na­vo­de nas na raz­mi­šlja­nje. Ve­ći­na grad­skih fa­sa­da is­pi­sa­na je gra­fi­ti­ma, ali ima i mu­ra­la. Ima ori­gi­nal­nih, li­je­po is­pi­sa­nih, a ima i obič­nih švra­lja­nja.
„Da­nas mi je mi­sao pa­la na ko­lje­na” ka­že ne­ko, a mo­žda baš nje­mu sa „re­u­mat­skim” pro­ble­mi­ma sli­je­di od­go­vor: „Vo­lim te kre­te­nu”, a on­da cr­ve­nim slo­vi­ma u pro­du­žet­ku ne­ko tre­ći po­ru­ču­je: „Slo­bo­da uni­ver­zi­te­tu”. Ima pra­vih gra­fita za raz­mi­šlja­nje: „Ko se na va­re­ni­ku ope­če, taj i u jo­gurt du­va”, „Vuk dla­ku mi­je­nja, a ćud ni­kad ne re­ci ni­kad”, ili jed­no­stav­no: „Kon­tra sve­mu”!
Na­vi­jač­ki gra­fi­ti su či­ni se naj­broj­ni­ji pa ta­ko mo­že­mo pro­či­ta­ti: „Ni že­nu ni đe­cu ka` Bu­duć­nost voljet` ne­ću”, „Ži­vi­mo za ze­za­nje i bo­do­ve u go­sti­ma”, „Svi za Be­o­grad, „Ro­đe­ni na­gr­đe­ni”... a var­va­ri su vr­lo agil­ni u is­pi­si­va­nju po­ru­ka.
Ima i sup­til­ni­jih Pod­go­ri­ča­na ko­ji is­ka­zu­ju lju­bav pre­ma vo­lje­noj oso­bi ti­pa: „Sre­ćan ro­đen­dan Jo­va­na. Vo­lio bih da na sva­koj zvi­je­zdi na­pi­šem ko­li­ko te vo­lim”, ili „Vra­ti­la me je u sta­di­jum dje­ča­ka, jer sam je baš ta­ko za­vo­lio: dje­čač­ki i na­iv­no, mo­ju zla­to­ko­su”, „Sre­ćan ro­đen­dan, Sve­tla­na”.
Ima i upo­zo­re­nja: „Ne par­ki­raj!Pa­u­ka zo­vem!”. Tu su i „me­di­cin­ske” po­ru­ke: „Vot­ka vi­še, bu­breg ma­nje”... Ni po­li­tič­ki ne za­o­sta­ju pa ima iz­ri­či­tih po­put „Ne u NA­TO!”, a uoči iz­bo­ra svi zi­do­vi ima­ju po­ru­ke gla­saj ovaj ili onaj broj... Lo­kal pa­tri­o­te vo­le nat­pi­se: „Ko­nik si­ti”, „Pre­ko Mo­ra­če”, „PG”, „Tu su mo­ji sno­vi, tu je i moj grad”...
Pod­go­ri­ča­ni sma­tra­ju da gra­fi­ti mo­gu uka­zi­va­ti na bun­tov­nost, ali da ta­ko­đe mo­gu pred­sta­vlja­ti vid umjet­no­sti.
– Gra­fi­ti ne sim­bo­li­zu­ju nu­žno ne­do­lič­no po­na­ša­nje i bunt, za­vi­si ko­ju po­ru­ku gra­fit no­si. Za ne­ke su gra­fi­ti van­da­li­zam, za dru­ge ob­lik umjet­no­sti. Što se me­ne ti­če, ja to ni­ti po­dr­ža­vam, ni­ti mi to sme­ta. Gra­fi­ti su obič­no na­vi­jač­ki, ma­da ima i dru­ga­či­jih-ka­zao je Ni­ko­la Jan­ko­vić, stu­dent en­gle­skog je­zi­ka.
Slič­no mi­šlje­nje o gra­fi­ti­ma di­je­li i Na­ta­li­ja Kan­ka­raš, stu­dent tu­ri­zma i ho­te­li­jer­stva.
– U gra­du ima gra­fi­ta ko­ji pred­sta­vlja­ju umjet­nost, ali i onih ko­ji da­ju ne­ga­tiv­nu sli­ku. Ja lič­no ne­mam do­dir­nih ta­ča­ka sa gra­fi­ti­ma, ali ih či­tam. Sma­tram da do­mi­ni­ra­ju navijačke po­ru­ke -re­kla je Kan­ka­raš.
Ima i onih ko­ji se za­ni­ma­ju za ovu oblast i pra­te ra­do­ve dru­gih lju­di. Jed­na od ta­kvih je Adri­ja­na Mi­nić, stu­dent Fa­kul­te­ta po­li­tič­kih na­u­ka.
– Gra­fi­ti u gra­du su po mom mi­šlje­nju ur­ba­ni. Ja imam dru­ga umjet­ni­ka ko­ji sa­mo­stal­no ra­di i ob­ja­vlju­je sli­ke svo­jih ra­do­va na in­sta­gram pro­fi­lu. Mo­ram re­ći da sam baš odu­še­vlje­na-ka­za­la je Mi­nić. S.M.