Pi­to­mo se­lo Br­čve na­la­zi se iz­nad oba­la ri­je­ke Bi­stri­ce, kod Bi­je­log Po­lja, i na­da­le­ko po­zna­tog ka­me­nog sta­rog mo­sta u Lo­znoj Lu­ci. Do­ma­ći­ni Vu­ka­šin i Vu­ka­din Mer­do­vić, na­da­le­ko po­zna­ti po­ljo­pri­vred­ni­ci i sto­ča­ri sa­mo na­sta­vlja­ju tra­di­ci­ju svo­jih pre­da­ka. I ba­ve se onim što naj­bo­lje zna­ju i umi­ju. Za­to i ni­je ču­do što nji­ho­ve pro­iz­vo­de raz­gra­be od­mah oni ko­ji­ma je na­mi­je­nje­na. Od Bi­je­log Po­lja, pre­ko Pod­go­ri­ce, do Bu­dve, a i osta­lih gra­do­va cr­no­gor­skog pri­mor­ja.
U sta­du od pe­de­se­tak gr­la ov­ce se bli­zne i tro­ja­ne sva­ke go­di­ne. To se de­si­lo i pri­je ne­ko­li­ko da­na, što je ne­za­mi­sli­vo u ovim kra­je­vi­ma, gdje se i ina­če, sta­nov­ni­ci tra­di­ci­o­nal­no ba­ve po­ljo­pri­vre­dom i sto­čar­stvom. Vu­ka­šin Mer­do­vić, ne­ka­da uspje­šni i du­go­go­di­šnji teh­no­log u fa­bri­ci za pre­ra­du me­sa ,,Kla­ni­ca” ka­že da im se to de­ša­va sva­ke go­di­ne i da za njih ta po­ja­va ni­je ni­šta neo­bič­no. Na­i­me, se­dam ova­ca se ob­li­zni­lo, a tri otro­ja­ni­le.
- I svi na­sled­ni­ci su ži­vi i zdra­vi. Pro­šle go­di­ne se de­si­lo ne­što slič­no, kad su se tri otro­ja­ni­le, a šest ob­li­zni­lo. Sad je ovo kad nas već po­sta­la tra­di­ci­ja. U pi­ta­nju je vi­še fak­to­ra. Od ge­ne­ti­ke, s ob­zi­rom da uvi­jek ču­va­mo i osta­vlja­mo ov­na, ko­ji po­ri­je­klo vu­če od ov­ce ko­ja se ob­li­zni­la ili otro­ja­ni­la, a ra­di­mo sve na vi­so­ko pro­fe­si­o­na­lan na­čin – ob­ja­snio je on. Po­red Vu­ka­ši­na i Vu­ka­di­na, naj­vi­še ula­že na­po­ra Vu­ka­di­nov sin De­jan, ta­ko da i ni­je iz­ne­na­đe­nje što me­đu pe­de­se­tak ova­ca ko­li­ko ih u sta­du sad ima, do­la­zi do ovih po­ja­va, ko­je ka­žu se ri­jet­ko de­ša­va­ju, is­ti­če Vu­ka­šin Mer­do­vić.
Sto­čar­ska tra­di­ci­ja u po­ro­di­ci Mer­do­vi­ća de­ce­ni­ja­ma se ga­ji. Po­red ova­ca ova po­ro­di­ca ga­ji i če­ti­ri kra­ve, isto to­li­ko svi­nja, i dva te­le­ta.
- Sve smo na­u­či­li od oca Mi­li­vo­ja, ko­ji je u svo­je vri­je­me va­žio za naj­ve­ćeg sto­ča­ra u ovom kra­ju. I, ta­ko se sve pre­no­si sa ge­ne­ra­ci­je na ge­ne­ra­ci­ju – pri­ča Mer­do­vić, do­da­ju­ći da se na­kon što stig­nu na svi­jet, ja­ganj­ci­ma mo­ra po­sve­ti­ti po­seb­na pa­žnja.
Mo­ra im se pru­ži­ti mak­si­mal­na zdrav­stve­na nje­ga, po­di­žu se u ide­al­nim uslo­vi­ma, Me­ro­vi­ći ih hra­ne na is­pra­van na­čin, iz­vo­de kad tre­ba na is­pa­šu... Jed­nom ri­ječ­ju. Po­sve­ću­je im se sva bid­nu i neo­p­hod­na pa­žnja, na­gla­ša­va on i do­da­je da im se ov­ce bli­zne i tro­ja­ne vi­še od jed­ne de­ce­ni­je.
Kad su u pi­ta­nju mli­ječ­ni pro­iz­vo­di Mer­do­vi­ći is­ti­ču da su kva­li­tet nji­ho­vog si­ra i kaj­ma­ka na vi­so­kom ni­vou, a kad je u pi­ta­nju me­so, ka­žu, ne­ma­ju pro­ble­ma sa pre­da­jom jag­nja­di i te­la­di.
- Ima­mo od­lič­nu sa­rad­nju sa ov­da­šnjom me­sa­ri­ma, po­seb­no sa ,,Bur­kom”, iako ne za­o­sta­ju ni „Me­so­pro­met” i „Den­ko”, ta­ko da za vi­šak ni­kad ne mo­ra­mo da bri­ne­mo. A, na­šu sto­ku vo­di­mo na is­pa­šu na naš ka­tun u Ku­ri­ku­će, iz­nad Be­ra­na, na Bje­la­si­cu, oda­kle i po­ti­če­mo. Ra­ni­je smo iz­di­za­li na Pe­šter, ali od kad su se odvo­ji­le Cr­na Go­ra i Sr­bi­ja, to vi­še ne ra­di­mo – ob­ja­šnja­va Mer­do­vić, do­da­ju­ći da je ka­ko u Ku­ri­ku­ća­ma, ta­ko i na ima­nju u Br­čva­ma, sve eko­lo­ški či­sto i ne­tak­nu­to, pa su ta­kvi i nji­ho­vi pro­iz­vo­di.
M.N.


Ra­ki­ja za kćer­ki­no vjen­ča­nje

No, ovi vri­jed­ni do­ma­ći­ni ni­su sta­li na sto­čar­stvu. Na­da­le­ko je po­zna­ta ra­ki­ja ko­ju­pro­i­zvo­de. Šlji­vo­vi­ca, ali i ja­bu­ko­va­ča i kru­ško­va­ča. I sve od vo­ća iz nji­ho­vih voć­nja­ka. Oni ko­ji se ra­zu­mi­ju u do­bru ka­plji­cu ka­žu da je vr­hun­skog kva­li­te­ta.
- Ra­ki­ja je pr­vo­ra­zred­nog kva­li­te­ta. Sa­mi je pe­če­mo, po na­šim sta­rim re­cep­tu­ra­ma. I, ka­žu da od nje ma­lo gdje ima bo­lje. Is­pe­čem oko 300 li­ta­ra to­kom go­di­ne - na­vo­di po­no­sno Vu­ka­šin Mer­do­vić.
On ima bu­re od pre­ko 120 li­ta­ra ra­ki­je, sta­re 37 go­di­na, ko­ju je sam is­pe­kao i ko­ju ču­va, ka­ko ka­že, za uda­ju kćer­ke.
- I to će se de­si­ti sre­ćom za ne­ko­li­ko da­na, i ova mo­ja ra­ki­ja, ko­ju sam na­zvao `ekselencija` na­ći će se na tr­pe­zi za ovo ve­li­ko sla­vlje – otri­va nam on.