Sto­ma­to­log iz Gu­si­nja Ru­smin La­li­čić pče­le vo­li od ma­lih no­gu. Sa nji­ma se su­sreo dru­že­ći se sa dje­dom, po­zna­tim gu­sinj­skim pče­la­rom. Že­lji ko­ju je du­go imao ni­je odo­lio i pri­je ne­ko­li­ko go­di­na je for­mi­rao svoj ulja­nik. Za se­be i svo­ju po­ro­di­cu ta­ko pro­iz­vo­di či­sti med, li­vad­sko-pla­nin­ski, ko­ji je, tvr­di, iz­u­zet­nog kva­li­te­ta. Zi­mi mu je ulja­nik na po­sje­du u Gu­si­nju, a lje­ti ga pre­se­li na na pla­ni­nu Gre­ba­ju, kraj svo­je vi­ken­di­ce, pa ta­ko do­bi­ja mi­je­ša­ni vr­hun­ski med.
Ne­kad su, pri­ča La­li­čić, gu­sinj­ske pče­le bi­le ve­o­ma či­ste. No, po­ne­ki pče­la­ri su ka­sni­je do­no­si­li pče­le sa stra­ne, i ta­ko po­spje­ši­li ne­ke bo­le­sti pče­la, pa je či­sto­ća do­ne­kle na­ru­še­na. Pro­šla go­di­na bi­la je po­seb­no te­ška, sa pu­no ki­še i vla­ge, što je po­spje­ši­lo pče­li­nji kr­pelj, ko­ji se pri­lič­no raz­vio pa su mno­gi­ma dru­štva ugi­nu­la. Nje­mu su za­sad dru­štva zdra­va, a na ru­ku mu ide što su ma­lo­broj­na pa re­dov­no mo­že da ih pra­ti i odr­ža­va. Dan u oči po­sled­njeg sni­je­ga La­li­či­ća za­ti­če­mo u kon­tro­li ulja­ni­ka.
- Sa pče­la­ma sam se, ka­ko re­koh, još kao ma­li su­sreo, kod mog dje­da po maj­ci. Ta­mo sam če­sto bo­ra­vio i gle­dao ka­ko on oko njih ra­di, i za­vo­lio ih. Me­đu­tim, do sko­ro ih ni­je­sam mo­gao dr­ža­ti, jer mi je maj­ka bi­la aler­gič­na na ujed pče­le, pa sam ulja­nik for­mi­rao tek na­kon nje­ne smr­ti, pri­je tri, če­ti­ri go­di­ne. Pče­le vo­lim, to je iz­u­zet­no or­ga­ni­zo­va­no dru­štvo, a dje­ca mi mno­go vo­le med. Sad imam de­se­tak ko­šni­ca, ko­je dr­žim iz ho­bi­ja. Ni­je ni njih baš la­ko odr­ža­va­ti, ali kad ne­ko ne­što vo­li, ne­ma pro­ble­ma – ka­že La­li­čić.
On pod­sje­ća da se pče­la u Gu­si­nju ga­je po­sled­njih 250 go­di­na, i da je iz­u­zet­no pi­to­ma i me­do­no­sna.
- Da­nas sam ih otvo­rio, i vi­dim da su u do­brom sta­nju, a ono jed­ni­no me bri­ne što su iz­u­zet­no ak­tiv­ne, pa ili će ra­no pro­lje­će ili su mi pče­le po­ra­ni­le. Ako su po­ra­ni­le, a pro­lje­će bu­de lo­še, bi­će pro­ble­ma, ali vi­dje­će­mo – ka­že La­li­čić, do­bar po­zna­va­lac pče­la.
Me­ni je rad oko njih iz­u­zet­na ra­zo­no­da, a ve­o­ma je do­bro i za me­di­ta­ci­ju čo­vje­ka –pri­ča La­li­čić.
Iako se pče­lar­stvom ba­vi iz ho­bi­ja, kad bi bi­lo po­treb­no, i pro­fe­si­o­nal­no bi mo­gao da se ba­vi ovom gra­nom po­ljo­pri­vre­de, i čak dr­ži i od pe­de­se­tak dru­šta­va, od če­ga bi, tvr­di on, so­lid­no mo­glo da se ži­vi. Na­kon po­sla u or­di­na­ci­ji u dru­štvo pče­la mu, ka­ko ka­že, do­đe kao vr­sta re­lak­sa­ci­ja.
- Na svu lju­bav ko­ju im daš one uz­vra­te, što do­bro zna­ju oni ko­ji ra­de sa pče­la­ma. Ako je do­bra go­di­na i dru­štvo, pri­nos je u pro­sje­ku de­se­tak ra­mo­va, od­no­sno 20 do 25 kil­pgra­ma me­da po dru­štvu.
U pro­lje­će mu je ja­ko do­bro za­to što ima do­sta be­ha­ra i mo­gu da ih po­sma­tram s pro­zo­ra ku­će i or­di­na­ci­je kad poč­nu da se ro­je, i pu­šta­ju, ali u pr­kos to­me pro­šle go­di­ne mi je po­la ro­je­va po­bje­glo. De­si se i u Gre­ba­ja­ma da po­bjeg­nu, ali mi kom­ši­je ja­ve i uglav­nom stig­nem da ih po­ku­pim i vra­tim u ko­šni­cu. Ipak, bje­ža­nje mi mno­go ne sme­ta, jer va­žno je da su dru­štva do­bra i pče­la je uvi­jek tu - ob­ja­šnja­va La­li­čić.
N.V.