U se­lu Ba­bun­ci na po­lu­o­str­vu Lu­šti­ca u po­ro­dič­noj ku­ći sa­ma ži­vi 79-go­di­šnja Cvi­je­ta Ru­so­vić. Već pr­vi po­gled na nje­no dvo­ri­šte, na bri­žlji­vo pre­ko­pa­nu ba­štu, sa lo­za­ma po ru­bo­vi­ma, uka­zi­je na rad­nu i vri­jed­nu do­ma­ći­cu, na­vik­nu­tu na te­žak, ali li­jep se­o­ski ži­vot. Ro­đe­na Bi­le­ćan­ka, do­šla je u Ba­bun­ce 1968. go­di­ne ka­da se uda­la. Sa­ma ži­vi već 12 go­di­na, od ka­da je osta­la bez brač­nog dru­ga. Oko nje­ne oču­va­ne ku­će na­la­ze se ru­šev­ne zgra­de na­pu­šte­nih do­ma­ćin­sta­va, či­ji su čla­no­vi oti­šli u svi­jet, ili se na­se­li­li u Her­ceg No­vom, Tiv­tu, gdje je ži­vot lak­ši. Kad ide do gra­da, pje­ša­či ki­lo­me­tar i po do Ro­sa, oda­tle ide auto­bu­som do No­vo­ga. Uz nju je sa­da vjer­ni pas Me­do, a ma­lo da­lje u istom se­lu ži­ve jed­na že­na sa kćer­kom. Sve je za­pu­šte­no, ka­že Cvi­je­ta, a bi­lo je ne­kad ve­li­kih ma­sli­nja­ka, li­va­da, pa­šnja­ka, žit­nih nji­va.
- Ob­ra­đu­jem ze­mlju sa­ma, po­sa­di­la sam kr­to­lu, po­če­će da ni­če usko­ro. Po­sa­di­la sam i dvi­je kaj­si­je, već cvje­ta­ju, a tu je i sta­ri vi­no­grad, ko­ji odr­ža­vam ko­li­ko mo­gu. Imam stan u Her­ceg No­vom, ali ne vo­lim da ži­vim u gra­du, bo­lje se osje­ćam ov­dje, na se­lu. Iako ne­mam svo­je dje­ce, ra­dim isto kao da imam ve­li­ku fa­mi­li­ju i ne fa­li mi ni­šta – ka­že ba­ka Cvi­je­ta.
Ne­dav­no je ugo­sti­la rod­bi­nu iz Nik­ši­ća, bra­ta­nič­nu sa mu­žem i si­nom, ko­ji su joj po­ma­ga­li na ima­nju. Cvi­je­ta Ru­so­vić je ne­dav­no slo­mi­la ru­ku, pa su joj u po­moć pri­sti­gle se­stre iz Bi­le­će, pvo­di­le je u Ri­san, 15 pu­ta u Ti­vat na fi­zi­kal­nu tre­ra­pi­ju, pa je, ka­že ova vri­jed­na že­na, sad mno­go bo­lje.
Ne­da­le­ko nje­ne ku­će je šta­la, a sto­ka ko­ju ču­va pa­se po okol­nim li­va­da­ma. Ču­va ba­ka Cvi­je­ta kra­vu i tri ju­ni­ce sta­re sor­te bu­še.
- Za­bra­ni­la sam im da idu u ba­šti­nu. Pu­stim ih sa­me na pa­šu, sa­mo iz izvdem iz šta­le i na­po­jim kad se vra­te. Ku­pi­la sam ne­dav­no i jed­nog ra­snog jun­či­ća, jer kad ve­te­ri­na­ri „špri­ca­ju” kra­ve ri­jet­ko osta­nu ste­o­ne. Evo, za 30 go­di­na uvi­jek sam ima­la svo­ga jun­či­ća, ima­la sam i pr­o­šle go­di­ne, pa je po­ras­tao ve­li­ki, te sam mo­ra­la da ga ve­zu­jem. Bo­ja­la sam se da ne na­pra­vi ka­kvu šte­tu, pa sam ga za­kla­la i ma­log ku­pi­la - pri­ča Cvi­je­ta Ru­so­vić.
Ve­li­ki pro­blem Lu­šti­ce je bez­vod­nost, pa se sta­nov­ni­ci ci­je­log po­lu­o­str­va snab­di­je­va­ju vo­dom sa­ku­plja­njem at­mos­fer­skih vo­da u bi­sti­jer­ne.
Ka­že ba­ka Cvi­je­ta da na Lu­šti­ci ve­li­ki broj po­ro­di­ca ima ve­li­ko ima­nje, ali lju­di su oti­šli da bi la­god­ni­je ži­vje­li, pa su ku­će uglav­nom na­pu­šte­ne. Naj­ljep­ša od svih u se­lu je, pri­ča nam ona, ku­ća Pa­lan­da­či­ća, u nje­nom su­sjed­stvu. Bi­lo je, pri­ča nam da­lje ona, pe­to­ro bra­će Pa­lan­da­či­ća, od ko­jih su njih če­ti­ri ra­di­la u Ame­ri­ci, bi­li su imuć­ni, ogra­di­li ku­ću, za­sa­di­li ma­sli­nja­ke, si­ja­li ži­to... Ali, nji­hov po­to­mak, ofi­cir ko­ji je ži­vio u Slo­ve­ni­ji, mlad je umro, osta­la su mu dva si­na. Ži­ve u Slo­ve­ni­ji i ri­jet­ko do­la­ze...
Na Lu­šti­ci po­sto­ji 12 se­la i za­se­o­ka, ra­štr­ka­nih po sre­di­ni i obo­du po­lu­o­str­va. Sta­nov­ni­štvo je ne­kad ži­vje­lo od sto­ke, vi­no­gra­dar­stva i pro­iz­vod­nje kva­li­tet­nog ma­sli­no­vog ulja, ko­je je na­da­le­ko bi­lo po­zna­to sa si­rom iz ulja. Naj­ve­ći pro­spe­ri­tet ovo po­lu­o­str­vo do­ži­vje­lo je to­kom 17. i 18. vi­je­ka. Da je ne­kad Lu­šti­ca vr­vje­la od lju­di ko­ji su re­la­tiv­no li­je­po ži­vje­li go­vo­ri po­da­tak da je na ovom po­lu­o­str­vu 1933. go­di­ne bi­lo oko 100.000 sta­ba­la ma­sli­na, a sva­ka ku­ća ima­la je mlin. Ku­će su gra­đe­ne iz­nad za­rav­ni ob­ra­di­ve ze­mlje, a u po­sled­nje vri­je­me po mno­gim kro­vo­vi­ma i ob­ra­đe­nim ima­nji­ma se vi­di­da se vla­sni­ci po­la­ko vra­ća­ju rod­nim og­nji­šti­ma.
M.D.PO­PO­VIĆ


Ka­men po ka­men

Kad je do­šla iz Bi­le­će na Lu­šti­cu za­te­kla je u no­vom do­mu i dvo­je sta­rih. Su­prug ba­ka Cvi­je­te je bio bo­le­stan i za­to ni­su ima­li dje­ce. Ra­di­la je Cvi­je­ta i na po­prav­ci ku­će ka­da je sru­še­na to­kom ze­mljo­tre­sa 1979. go­di­ne. I po­red sve­ga sve vri­je­me je bi­la u rad­nom od­no­su u re­sto­ra­nu „Bo­ka” u Ža­nji­ca­ma, gdje je i ste­kla pen­zi­ju, is­pri­ča­la je Cvi­je­ta.
- Ka­da sam pri­je 47 go­di­na do­šla u Ba­bun­ce, se­lo ni­je ima­lo stru­ju, mo­ra­la sam da vu­čem ove stu­bo­ve za­jed­no sa osta­li­ma. Sva­ka ku­ća je ta­ko ra­di­la. Ni­je bi­lo pu­ta, pa smo vu­kli iz Be­go­vi­ća. Bo­ga­mi sam za­pam­ti­la do­bro sve to što sam po­vu­kla. Put smo pro­bi­li ka­sni­je, mo­gu sad i ko­la da do­đu, do ne­kih ku­ća mo­gu do­ći i te­ret­na vo­zi­la i do pet to­na. Sta­ri Lu­šti­ča­ni su gra­di­li ove me­đe, ka­men po ka­men, a što se sru­ši­lo, po­pra­vi­la sam sa­ma.