KO­TOR- Ško­la je ži­la ku­ca­vi­ca, a sklo­plje­ni bra­ko­vi i ra­đa­nje dje­ce ga­ran­ci­ja su op­stan­ka sva­ke za­jed­ni­ce, po­seb­no se­o­skih na­se­o­bi­na, ko­je su zbog od­li­va sta­nov­ni­štva u grad­ske sre­di­ne po­seb­no ugro­že­ne. Ta­ko je i u Mje­snoj za­jed­ni­ci Ba­ta u Cu­ca­ma, jed­noj od naj­u­da­lje­ni­jih u pri­je­sto­ni­ci Ce­ti­nje (oko 35 ki­lo­me­ta­ra), ko­ju či­ne se­la Tr­nji­ne, Li­pa, Pro­se­ni do, Rža­ni do, Grab, Gra­di­na, Gor­nja Za­ljut i Do­nja Za­ljut. U Ba­ti ne­ma ni­jed­nog đa­ka, a zbor­na ško­la u Tr­nji­na­ma sa­gra­đe­na 1910. go­di­ne da­nas slu­ži sa­mo za oku­plja­nja mje­šta­na, dok u su­sjed­noj Mje­snoj za­jed­ni­ci Tre­šnje­vo ima osmo­ro đa­ka. U Če­vu, su­sjed­noj mje­snoj za­jed­ni­ci, ko­ja pri­pa­da Ka­tun­skoj na­hi­ji, osnov­nu ško­lu po­ha­đa sa­mo je­dan uče­nik i ona se idu­će go­di­ne za­tva­ra, ob­ja­šnja­va nam Mom­či­lo Jo­va­no­vić, pred­sjed­nik MZ Ba­ta. Te­ren na ko­jem je ne­ka­da u po­sle­rat­nom pe­ri­o­du bi­lo oko če­ti­ri i po hi­lja­de sta­nov­ni­ka tre­nut­no ima oko sto­ti­nu ži­te­lja. I Ba­ta i Tre­šnje­vo i Če­vo ima­ju da­nas po sto­ti­nu sta­nov­ni­ka.
-Ge­ne­ral­no, pro­blem ovih kra­je­va je sta­rost, kao i u či­ta­voj Cr­noj Go­ri. Se­la sta­re... Ima­mo osnov­nu ško­lu na Tre­šnje­vu u ko­joj je de­ve­to­ro uče­ni­ka, a na­red­ne go­di­ne bi­će sa­mo dva pr­va­ka. Vre­me­nom, mo­žda, za če­ti­ri-pet go­di­na i ta ško­la će se uki­nu­ti. A čim se ona uki­ne, tu vi­še ne­ma ži­vo­ta. Tih de­vet uče­ni­ka o ko­ji­ma svi bri­ne­mo, ko­ji su đa­ci-pje­ša­ci, bu­du­ći su po­ten­ci­jal­ni sta­nov­ni­ci ovih kra­je­va. Đa­ci – pje­ša­ci ima­ju kom­bi-pre­voz, do­la­zi do nji­ho­vih ku­ća, što je od ve­li­kog zna­ča­ja za njih. Ku­ri­o­zi­tet je da nji­ho­vi na­stav­ni­ci pre­ko Gra­ho­va do­la­ze iz Nik­ši­ća, ni­je im te­ško sva­ki dan da pre­đu po se­dam­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra.Ima­mo još osmo­ro ma­li­ša­na pred­škol­skog uz­ra­sta, ko­ji če­ka­ju upis u pr­vi raz­red. U osnov­noj ško­li u Tre­šnje­vu ima­mo in­ter­net, ali de­ša­va se da u vri­je­me ve­li­kih gr­mlja­vi­na za­fa­li stru­je... Po dan –dva ne­ma­mo stru­ju, no ne­ka­ko se sna­la­zi­mo, po­ne­ki ima­ju agre­ga­te, ka­že Jo­va­no­vić i do­da­je da u ove kra­je­ve ri­jet­ko ko do­la­zi, uslo­vi ži­vo­ta su su­ro­vi, kad pad­ne sni­jeg ne­ma stru­je, od­sje­če­ni su od svi­je­ta. Jo­va­no­vić u Cu­ca­ma ži­vi od ro­đe­nja, a ra­di u mje­snoj kan­ce­la­ri­ji kao ma­ti­čar.
-U ovim kra­je­vi­ma ima do­sta neo­že­nje­nih mo­ma­ka, de­si se da go­di­šnje sklo­pim po je­dan ili dva bra­ka. Po­treb­no je da dr­ža­va po­dr­ži mla­de brač­ne pa­ro­ve, da ih nov­ča­no sti­mu­li­še da osta­nu na se­lu. Ne­ka to uđe u kvo­tu ovih lju­di ko­ji do­bi­ja­ju po­moć od Mi­ni­star­stva ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja, mno­go vi­še ko­ri­sti će ima­ti dr­ža­va od njih, s tim po­te­zom ne­će bi­ti na gu­bit­ku, po­ru­ču­je Jo­va­no­vić.
Jed­nom u 15 da­na u se­lo do­la­ze lje­ka­ri sa Ce­ti­nja, ima­ju raz­gra­na­tu mre­žu lo­kal­nih pu­te­va, ko­ji se pro­ši­ru­ju, tam­po­ni­ra­ju, oni su za­sad ma­ka­dam­ski, te je po­treb­no da se as­fal­ti­ra­ju. Pro­dav­ni­ce ne­ma­ju, idu u na­bav­ku na Ce­ti­nje.
-Po­seb­no smo za­hval­ni go­spo­di­nu Mi­lu­ti­nu Si­mo­vi­ću, ko­ji nam je u vri­je­me kad je bio mi­ni­star po­ljo­pri­vre­de omo­gu­ćio da dr­žav­nim sred­stvi­ma ob­no­vi­mo cr­kvu Sv. Ni­ko­le, biv­šu ško­lu u Tr­nji­na­ma, čak je omo­gu­ćio lju­di­ma da uzmu ra­sna gr­la go­ve­da, sa­mo da osta­nu na ovom te­re­nu. Od­sko­ro ima­mo pro­blem s pre­vo­zom i po­zi­vam auto­pre­vo­zni­ke iz ce­tinj­ske op­šti­ne da na­pra­vi­mo s nji­ma ugo­vor ka­ko bi­smo kom­bi­ji­ma, ba­rem dva­put ne­djelj­no, pre­vo­zi­li put­ni­ke od Tre­šnje­va i od Če­va do Ce­ti­nja, ape­lu­je pred­sjed­nik MZ Ba­ta u Ma­lim Cu­ca­ma.
M.D.Po­po­vić


Sa­o­bra­ćaj kroz sr­ce Ka­tun­ske na­hi­je

-Put od Ce­ti­nja pre­ma Če­ka­nju je je­dan od naj­sta­ri­jih u Cr­noj Go­ri. Dio pu­ta je pro­bi­jen i u na­red­nom pe­ri­o­du oče­ku­je­mo da će se dr­ža­va od­re­di­ti pre­ma tom pu­tu ko­ji će spa­ja­ti Ce­ti­nje i Nik­šić. Ni­je­su po­treb­na ve­li­ka sred­stva da se taj pro­je­kat za­vr­ši, ko­ri­sti bi ima­li i po­ljo­pri­vred­ni­ci, a sa­o­bra­ćaj bi bio ras­te­re­ćen. Oče­ku­je­mo da se ak­ti­vi­ra sta­ra, odav­no osmi­šlje­na ide­ja, di­je­lom je već re­a­li­zo­va­na, jed­na če­tvr­ti­na pu­ta od Ce­ti­nja pre­ma Nik­ši­ću, ko­ji će pro­la­zi­ti kroz sr­ce Ka­tun­ske na­hi­je, od če­ga bi svi ima­li ko­ri­sti... Br­že i lak­še bi­smo do­la­zi­li do na­ših do­mo­va i oda­tle se pri­klju­či­va­li ma­gi­stral­nim pu­te­vi­ma, ka­že Jo­va­no­vić.


Ov­dje se hljeb od ka­me­na otr­že

On sma­tra da bi mje­šta­ne tre­ba­lo nov­ča­no sti­mu­li­sa­ti da osta­nu na se­lu.
-Mje­šta­ni Cu­ca ve­ći­nom ži­ve od po­ljo­pri­vre­de, ima­mo ne­ko­li­ko sto­ča­ra ko­ji te­škom mu­kom za­ra­đu­ju hljeb, ov­dje se hljeb od ka­me­na otr­že, za­vi­si­mo od ki­še. Bez po­ljo­pri­vre­de ne bi­smo mo­gli da ži­vi­mo. Mo­ja že­na pra­vi sir, pro­da­je­mo ga, dr­ži­mo šest kra­va. Ima­mo dvo­je dje­ce, dva uče­ni­ka. Re­sur­sa ima, a je­di­ni na­čin da se lju­di za­dr­ža­va­ju ili vra­ća­ju je da ih nov­ča­no sti­mu­li­še­mo... Čak sam pred­la­gao i da se lju­di­ma ko­ji do­đu i ko­ji že­le da ak­tiv­no ži­ve na se­lu po­mog­ne da na­pra­ve šta­le, objek­te. Po­što je ve­li­ki od­liv sta­nov­ni­ka pre­ma gra­do­vi­ma, pred­la­žem da dr­ža­va na­đe mo­guć­no­sti i na­čin da lju­di­ma ko­ji ži­ve na se­lu obez­bi­je­di pri­ma­nja, ka­ko bi osta­li na og­nji­šti­ma, sma­tra Jo­va­no­vić.